The Dying Seconds

Najbolje stvari u životu su - ipak - besplatne. Vreme je da Dublin postane muzički poznat van okvira spominjanja grupe U2. Sumnjam da će novi bend iz tog grada The Dying Seconds postići takav uspeh, ali je sigurno da su intrigantniji, kvalitetniji i progresivniji od većine bendova podržavanih od strane muzičke industrije. Ko nije shvatio da je novi sajber talas najuzbudljivija stvar danas u muzici - živi u prošlosti.

Zaboravite na preporuke muzičkih izdavača, reklamiranja od strane poznatih muzičkih časopisa i očekivanja da ćete saznati nešto zaista novo putem medija. Keš vrti gde burgija ne može. Svi su korumpirani i povezani putem materijalnih interesa. Ti platiš reklamni prostor, a oni te preporučuju. Ti finansiraš neke njihove projekte, a oni pišu hvalospeve o tebi. O, da. Tako to funkcioniše. Niste valjda verovali da muzička industrija živi na principima ljubavi i entuzijazma?

Da ne mislite da trućam bezveze u maniru pristalica teorija zavera te informacije sam dobio i od Tony Morley-a, osnivača Leaf Label nezavisne izdavačke kuće koji je pre par godina boravio u Beogradu učestvujući kao gost seminara o muzičkoj izdavačkoj delatnosti. Tony je godinama radio u poznatoj 4AD izdavačkoj kući pre nego što je pokrenuo sopstvenu etiketu. Dakle, čovek koji je veoma dobro upoznat sa pravilima igre. U suštini, ispričao je da treba imati dosta keša ili jako dobrih poznanstava da bi dobili recenziju vašeg albuma u nekom od poznatijih muzičkih časopisa. Zato se njegova izdavačka kuća potpuno okrenula internetu jer nemaju sredstva kojima bi mogli da pariraju velikim izdavačima, kako main stream tako i tzv. nezavisnim kućama.

Net je okrenuo stvari naglavačke. I to u pozitivnom pravcu. Sada možete sami da procenite šta zaista postoji na muzičkoj sceni svuda u svetu. Ako imate volje da provodite dosta vremena kopajući po raznim blogovima, forumima, myspace stranicama, ličnim preporukama i kritikama privatnih lica - entuzijasta. Bend koji zvuči bolje od većine trenutno aktuelnih izvođača na tzv. indie sceni ( ne mogu da vam opišem koliko me taj izraz nervira) je bend iz srca Irske - Dublin-a. Nemaju izdavača, nemaju reklamu i nemaju veliki keš. Ali zato imaju fantastičan debitantski album koji su samoizdali januara 2008. pod nazivom The Dying Seconds i koji možete slobodno i besplatno skinuti sa njihovog sajta, kao i EP pod nazivom Seconds EP izdat jula 2008.

Što se tiče same muzike najbolje da priložim citat samih autora:

Sometimes there's a lot more to Electronic music than just the merry dance of binary. Sometimes you need to step away from the computer, out of the bedroom and into the light. Sometimes you need to implant a heart, into a robot (although be warned, I've seen movies where they've done this, and they don't end well). Sometimes, you need to take apart the machine, just to see what makes it tick. The Dying Seconds are not mechanics, in the literal sense; But they can fix your heart.

Ako niste skapirali, ovo je album gde se elektronska/kompjuterska muzika lirski sudara sa nju vejvom, post rokom i pop muzikom. Iskren pristup idejama se oseća u svakom bitu/bajtu ovog benda. Maštovito, upečatljivo i zaljubljivo. Ovo je bend u kojem bi mogao da zamislim reinkarniranog Ian Curtis-a, za razliku od Editors-a koji nikada neće prirasti mome srcu, iako objektivno nisu loš bend . Jednostavno, nešto im nedostaje. Najverovatnije bezuslovno verovanje u svoje ideje, koliko god one delovale drugačije od svega ostalog.


Danas, najbolja muzika se pravi u okruženju svoje sobe sa instrumentima koji iako nisu skupoceni imaju dušu i bez pritisaka muzičke industrije koja traži plagijat nečega što se provereno već dobro prodaje. The Dying Seconds su pravi primer ove tvrdnje.

Topao zvuk celog albuma (pričam najviše o prvom albumu) je postignut gomilom analognih sinteva i upotrebom živih instrumenata kao što su: klavir, truba, violina, melodika, mandolina, gitara, gajde...Dablinci su uspeli da postignu jedan pravi dramsko-epski osećaj koji je realizovan na nivou intimnog, ličnog sanjarenja. Delimičnom osećaju mističnosti koji provejava kroz ceo album doprinosi i pozadinski smešten muški vokal koji je uglavnom tekstualno nerazumljiv. Ovako bi trebalo da zvuči prava nezavisna muzika - iskreno, uzbudljivo, sveže, zaljubljeno,slušljivo i originalno ( bez obzira na gomilu očiglednih uticaja koje ćete naći na njihovom sajtu - Kraftwerk, Orbital, Aphex twin, Boards of Canada, Do Make Say Think...) .

Zaboravite na liste koje se objavljuju od strane raznoraznih etabliranih kritičara i medija. Prosto je sramota kako neka bitna izdavačka kuća ili značajan muzički časopis nije obratio pažnju na ovaj bend koji je napravio jedan od najboljih albuma 2008. godine. Ne preterujem. Truth is out there.