Znam da kasnim sa ovim filmom i njegovim prikazom. Steve McQueen je tokom 2008. godine "šokirao"?! Kan i obišao sa svojim debitantskim celovečernjim igranim filmom pun kufer festivala sa kojih se nije vratio praznih ruku (29 nagrada i 14 nominacija - tako piše IMDB). Ono što me je sprečavalo da do sada gledam ovaj film je bio izbor teme. Jednostavno, toliko su me zamorili filmovi na temu Severno Irskog (Belfast) - Britanskog konflikta da se nisam baš mnogo trudio da nađem vremena da pogledam još jedno ostvarenje proizašlo iz okvira te priče. Ali, skoro sam naleteo na neki insert koji me je zaintrigirao, najviše zbog fotografije i nakon toga odgledao film. Za početak, mogu da vam kažem da su sve ove nagrade i nominacije opravdane.Gledajući film imao sam tri konstante asocijacije koje su mi se spontano vrzmale po glavi. Caravaggio, Beckett i Isus * ( o tome kasnije). Najveća vrednost ovog ostvarenja je u podizanju individualnih životnih priča tj. lokalno specifičnih konflikta na metafizički-univerzalni nivo. Na taj način priča o IRA fuck England i obrnuto postaje samo labavi kostur koji drži priču u okvirima realnosti (obezbeđujući joj elemenat verodostojnosti i autentičnosti) smeštajući je tamo gde i treba - u potpuno treći plan tj. pozadinu. Ljudska patnja je ipak jedna od stvari koja je svuda univerzalna, zar ne? A da bi mi kao gledaoci zaista osetili na dubljem nivou krv, suze, izmet i znoj uz sva pitanja, dileme i poruke koje autor želi da nam prenese moramo da na metafizičkom nivou transponiramo sebe u unutrašnjost filmskog platna/ili da se filmsko platno useli unutar nas. Što se i dešava tokom gledanja ovog filma.
Film je baziran na događaju koji se desio 1981. godine u zloglasnom
Što me dovodi do moje prve spontane asocijacije - Carravaggio*(1571–1610). Ako niste upoznati sa veličanstvenim opusom ovog baroknog slikara samo ste na gubitku. Ukratko, najpoznatiji po radikalnom naturalizmu tj. po tome što je bio jedan od prvih slikara koji je drsko i subverzivno uveo svet ulice (kurve, džeparoše, ubice i raznorazne druge marginalne likove) u svet sakralnih motiva. Skoro jedina tema koja je bila prisutna u tadašnjem slikarstvu je religiozna (pored portreta) te je Carravaggio odlučio da joj pristupi na jedan zaista radikalan način, uzimajući najveće grešnike za modele svetaca. Genijalno, zar ne? Pored toga, slike su zaista vrhunske i poznate po novom pristupu u terminima osvetljenja - on važi za slikara koji je definitivno uobličio tehniku poznatu kao chiaroscuro ( kojom odiše i većinski deo fotografije ovog filma).
Gledajući njegove slike vi zaista možete na jedan potpuno drugačiji i intimniji način da doživite sve univerzalne motive koje religiozni događaji obrađuju. Isus na njegovim slikama nije anđeoski plavušan nalik nevinom božanstvu već je telestan i smrtan, nalik bilo kojem izmučenom liku. Što doprinosi saživljavanju sa pretrpljenom žrtvom. Na sličan način kako Steve McQueen barata sa telesnošću svojih glumaca. Izvlačeći iz tih mučnih slika (prebijanja, fiziološke potrebe, izgladnelost) suštinski dodir realnosti on uspeva da stilskim postupcima / fotografijom, usporenim snimcima, montažom, tempom scena uz glumačku ekspresivnost/ podigne nivo doživljaja na religiozni aspekt. Prevedeno na jednostavniji jezik, gledajući sve te scene konkretnih patnji konkretnih likova vi se na jedan čudan način saživljavate sa njima. U isto vreme ih posmatrate i kao ljude, a i kao univerzalne simbole mučeništva.Sam film je podeljen na tri dela. U uvodnom delu se upoznajemo sa likovima engleskih čuvara i irskih zatvorenika, zatvorom i lošom situacijom u njemu. Nakon infiltriranja celokupne hermetično - bezizlazne atmosfere u kojoj se zaglavljeni nalaze i jedni i drugi, sledi središnji-centralni deo filma koji se sastoji od 22-minutnog briljantnog dijaloga (bravo! Enda Walsh - scenarista) između radikalnog Bobby-ja i umerenijeg irskog sveštenika Father Moran-a koji predstavlja političku frakciju IRA-e. Snimljen skoro ceo iz jednog kadra, dijalog vas svojom tenzijom drži prikovane za fotelju/stolicu/krevet jer kroz njega uočavate svu tragičnost situacije. Vrcav, vispren i filozofski/religiozno obojen ovaj dijalog je pravi klimaks filma kojim vas režiser obasipa pitanjima o smislu cele priče ( kako lokalne tako i univerzalno ljudske).
Što me dovodi do druge spontane asocijacije - Beckett-a*. Ne znam da li je Steve imao nameru da namerno proizvede takav efekat, ali gledajući niz mučnih događaja i neverovatnu determinisanost zatvorenika da štrajkujući po cenu smrti postignu svoje ciljeve, vi u stvari postajete sve svesniji apsurda cele priče. Zbog koga mučeništvo? Zašto? Da li je cilj zaista vredan takve užasne smrti?
Cela situacija počinje da vam deluje kao Beckett-ovska apsurdna drama u kojoj se svi ponašaju po ulogama koje se ne dovode u pitanje, a u stvari iza svega toga leže neverovatno krupna pitanja. Kao jadni labaratorijski miševi koji besomučno trče po lavirintu tražeći izlaz koji je u stvari samo novi ulaz u klopku. Opravdanost svog života jedino se vidi u mučeničkoj smrti. Iracionalna besmislenost svih tih lokalnih sukoba koji su počeli zbog neke gluposti tipa sitne razlike u religijskim shvatanjima, pomeranje granica za par kilometara, drugačije akcentovanje reči itd najbolje se uočava u nemogućnosti aktera tih sukoba da izađu iz njega. Kao beskonačno potpisivanje mira između Palestine i Izraela gde i jedni i drugi nemaju pojma kako da žive u potencijalnoj novonastaloj situaciji. Zato i stalno krše svoje sporazume jer je rat i život u stanju haosa žešća navlaka. U toj situaciji za kompletno promašene živote uvek postoji opravdanje. Oni su krivi! Ili da prenesem na našu lokalnu situaciju - Kad skinemo Slobu svinju sve će da nam bude super! Jel nam super?
*Isus se nezaustavljivo pomalja kao treća spontana asocijacija. Pitanje mučeništva, svesnog odricanja sopstvenog života zarad neke veće ideje i neverovatna ubeđenost i volja koja proističe iz verovanja su kulturološki asocijativno vezani za večito pitanje Isusovih patnji. Što dovodi do još jedne interesantne religijsko/filozofske dileme u filmu. Da li se činjenjem greha prema sebi ( aktom samoubistva) mogu iskupiti tuđi grehovi? Da li Bobby Sands i ostatak IRA fanatika zaista čine svesni akt samoubistva zarad iskrenog verovanja u pomoć drugim ljudima tzv. mučenici koji će omogućiti da npr. njihova deca žive bolje i slobodnije jer su oni položili svoje živote zbog toga ili je zapravo njihova determinisanost posledica pogrešnog izbora? Kojeg više ne mogu da opravdaju osim aktom samoubistva kao vrhunskim činom samožrtve uz religiozne konotacije žrtve zarad drugih ili već boljeg sveta? Da li njihov život ima opravdanje jedino u smrti? Sve su to pitanje koja film postavlja ne dajući simpatije bilo kojoj strani. Što je još jedna pozitivna stvar vezana za ovaj film. Uspeo je da izbegne zamku glorifikovanja irskih mučenika i celu stvar podigao na jedan viši nivo. Na beskonačnu ljudsku glupost koja svojim destruktivnim impulsom dovodi ljude u užasno bestijalne situacije. Gde su i mučenici i mučitelji žrtve pogrešno postavljenih okvira same životne igre.
Poslednji i treći deo filma je posvećen maltene birokratskom dokumentovanju posledica Bobby-jeve odluke da položi svoj život na oltar ideala. Telo izmučeno glađu kopni sve više, a mučnina prizora nam se hladno urezuje u stomačne mišiće kao da prisustvujemo performansu na koji bi rado uticali, ali ne možemo. Sve što ostaje nije ni sažaljenje/ tuga/ bes prema engleskim stražarima/osećanje empatije već samo gorak ukus u ustima.
odličan tekst. kad si pomenuo ove tri reference, setila sam se da u toj knjizi Beket, prijatelj gde je Radomir Konstantinović sakupio prepisku između njega i Beketa ima jedno pismo u kom Beket pošalje samo razglednicu sa reprodukcijom slike na kojoj je Isus prekriven odrom i slikan baš tako da do izražaja dođe izmučeno telo i onda ide Konstantinovićev komentar da je ta razglednica govorila puno o Beketu jer je odabrao baš tu sliku gde je glavni utisak izmučenost tela, i Isus koji izgleda kao smrtan čovek. A, ona scena u kojoj umire vođa štrajka pa kad mu i taj pokrivač predstavlja opterećenje kolko je telo oslabilo tačno nekako podseća na tu sliku, da se u stvari slika mučeništva za više ideale sučeljava sa slikom smrtnosti i telesnog kraja. Inače, meni ovo sve nije toliko palo na pamet, znam da mi je najjači utisak u filmu ostavio onaj paralelni fleš bek, kada on umire pa se seća kako je kao klinac trčeći zastao ispred šume, u stvari prikazane kao gust mrak neki od drveća, pa se osvrne i onda ipak potrči u taj mrak, a onda u sadašnjem trenutku umire. To je neviđeno tužno i nekako lepo u isto vreme. (mada me posle drugarica ubeđivala da to nije fleš bek nego on vidi svog sina)
ReplyDeleteTi samo preporucuj, a mi cemo gomilati!
ReplyDeleteValjda cu izbeci postporodjajnu depresiju, tako sto cu otvoriti bioskop ;)
@nas dvoje
ReplyDeletebaš me interesuje za koju reprodukciju se beket odlučio...možda znaš? a što se tiče poslednje lirske scene ti si bila u pravu a ne tvoja drugarica, a pročitao sam da se steve mcqueen dvoumio da li da je ostavi u filmu upravo zbog lirskog konteksta.
@etotako
mislim da ćeš nakon porođaja imati vremena samo za kratkometražne filmove:)
ne znam čija je slika u pitanju, ali bila je u knjizi, ako nabasam negde u knjižari proveriću pa ti javljam.
ReplyDelete