Predizborna mučnina

Kakva kakofonija. Spinovanja, manipulacije, marketing. Sve da se sačuva korumpirani sistem. Sve dok ne budete verovali u osećaj iz stomaka, ništa neće biti bolje.

Sve što sam mogao da napišem na tu temu, napisao sam. Bilo bi dobro da vas je više na ovoj strani, na strani koja je suprotstavljena sistemu političkih partija.

OVAJ TEKST KOJI SAM PISAO 2012-te I DALJE STOJI KAO SVEŽ I U 2016-toj. DA PRVO NJEGA, PONOVO, PODELIM SA VAMA.

“Impossible is just a big word thrown around by small men who find it easier to live in the world they've been given than to explore the power they have to change it. Impossible is not a fact. It's an opinion. Impossible is not a declaration. It's a dare. Impossible is potential. Impossible is temporary. Impossible is nothing.” 

Muhammad Ali

DVE SRBIJE SU POLITIČKA MANIPULACIJA KOJA NAS RAZDVAJA

Koliko god da se razlikujemo svi mi živimo ovde i (u velikoj većini) delimo istu sudbinu. Dve Srbije su ogroman problem koji političari brižljivo neguju jer iz njega crpe svoju snagu koja se ogleda u laži da ukoliko odemo na levo ili desno ponudiće nam se drugačija slika od ove koju živimo. Bez obzira da li ste na selu ili u gradu, da li ste glasali za radikale ili demokratsku stranku, da li verujete u socijalizam ili liberalni kapitalizam na kraju ćete (posle ovih izbora) završiti, kao i uvek, sa druge strane duge - sa one strane gde socijalističke ruže ne cvetaju, gde su dss različci odurnog mirisa, gde je radikalski hleb od 3 dinara grumen zemlje, gde je žuta boja demokratske stranke boja korporativne mokraće koja se sliva sa neba i gde se naprednjačko možemo odnosi na - i dalje da vas lažemo. Vreme je da shvatimo da su dve Srbije zapravo pojam koji označava razliku između 90 posto nas koji se trudimo da radimo i preživimo i 10 posto onih koji se trude da vladaju preko našeg izrabljivanja. A tih 10 posto se veoma fino druži između sebe na raznim upravnim odborima, u skupštinskom restoranu i na korporativnim partijima. Oni su odavno prevazišli svoje otužno lažne političke programe sjedinivši se u jednu vladajuću kastu koja godinama crpi snagu iz nesavršenosti demokratskog sistema sakrivajući se iza maksime - vi ste nas izabrali da u vaše ime vladamo. 

Problem je što oni ne vladaju u naše ime, kao i većina demokratski izabranih vlada širom sveta - devil bless America. Još veći problem je što svi oni imaju apsolutno legitimno pravo da kreiraju ratove, da eksploatišu i uništavaju naše prirodne resurse, da stvaraju sve veće klasno raslojavanje i da donose korporativno-mafijaške naručene setove zakona koji većini ljudi ne odgovaraju.

ONI IMAJU SVAKO DEMOKRATSKO PRAVO NA TO JER VEĆINA IH JE IZABRALA.

Slobodan Milošević je imao apsolutnu većinu na svim izborima do onih 2000-te kada je takođe imao ogromnu podršku. Većina stanovnika Srbije je, kroz sva stradanja i propadanja, i dalje glasala za njega. On je imao legitimnu podršku za svoju politiku - u količini osvojenih glasova. Krivica nije samo individualna, u demokratskom sistemu je pola-pola. Na izabranim i na onima koji ih biraju.

Da li zaista želite da date legitimitet bilo kome od trenutnih, a već decenijama, istih trulih opcija?

Ovaj sistem ne valja. Koliko god ga opravdavali demokratskim principima, on i dalje ne valja. I to se ne odnosi samo na Srbiju već je globalni problem. Dozvolili smo mafijaškim političkim partijama da privatizuju naše živote i da se već dve decenije kockaju sa njima zarad jednog i jedinog razloga - sopstvenog profita. Dozvolili smo da se najgori među nama bave politikom. Dozvolili smo da polu pismene barabe, amoralni nesposobni šljam i korumpirane birokrate sede u našoj skupštini i da već godinama demonstriraju bahatost, nerad i nesposobnost imanja vizije za budućnost dužu od jednog mandata. Što je još gore, dozvolili smo da najgori među nama odlučuju o ustavu i zakonima, prepustivši na taj način uređenje sopstvene zemlje onima u koje najmanje poverenja imamo. Usled višedecenijske degradacije političkog sistema, povlačenje iz tog ljudskog mulja je bio logičan izbor skoro svih  inteligentnih, poštenih i sposobnih ljudi - ljudi od integriteta.

UKOLIKO ŽELIMO BOLJU BUDUĆNOST MORAMO DA SE MENJAMO

Sistem je zver koja ima veliku snagu, ali ne postoji zver koja je nepobediva. Mi moramo od nečega da krenemo. Zato želim da vam kažem da sam ubeđen da potencijal početka promene leži i u 6.maju. Ali, za razliku od niza pragmatičnih saveta o biranju najmanjeg zla i ciničnih komentara na temu "naivnih građana" ja sam za ideal nečeg novog. 

GLASAJMO OVAJ PUT ZA SEBE IAKO NAS NEMA NA GLASAČKOM LISTIĆU

Izađimo u što većem broju i predajmo glasačke listiće koji će svi imati istu poruku - NEVAŽEĆI. Samo nemojte da predajete listić koji je potpuno prazan jer uvek postoji mogućnost da će ga neko zaokružiti umesto vas.

To je jedan od načina da započnemo neki novi put. Da se prebrojimo - za početak. Da pošaljemo poruku koja će glasnije odjeknuti kao poziv za nas, a ne kao šamar njima. Ukoliko nas bude bilo dovoljno to će doneti neku novu nadu.

NE POTCENJUJTE MOĆ BROJEVA.

Veliki brojevi vuku i veliku energiju. Neki ljudi će dobiti sveže ideje. Neki inteligentni ljudi će se okupiti da postave prava pitanja. Dobićemo šansu da se zaustavimo na ovom putu sistema koji neguje naše najgore osobine i da razmislimo svi zajedno kakvu zemlju želimo. SVI ZAJEDNO KAO GRAĐANI I SELJACI, A NE KAO NAŠI LAŽNI POLITIČKI PREDSTAVNICI. Ne moramo uvek da čekamo na velike da menjaju svet, a samim tim i nas. Mi smo ovde. Ovo je naša zemlja. Ukoliko želimo da je menjamo zajedničkim snagama to i možemo. Ne znam kako, nemam rešenja u rukavu, ali sam siguran da je veliki broj nevažećih listića šansa da se najbolji među nama ohrabre, da se stimulišu neke nove snage i da, na kraju krajeva, shvatimo da su promene moguće, ali ne kroz spoljnu revoluciju već kroz onu jedinu pravu - unutrašnju. Vreme je da prestanemo da se oslanjamo na "neke druge" i da svoju inertnost opravdavamo trenutnim očajnim političkim sistemom.

NAPUSTIMO PUT CINIZMA I PRAGMATIZMA

Mene ne interesuju cinizam i pragmatizam - dve osobine koje tako lepo idu zajedno i tako negativno utiču na lepotu čoveka (kao čuda evolucije ili božije ruke) . To su putevi koji vode pasivnosti, održavanju starog, gubitku konstruktivne energije.  Generacije se uče od strane najbližih pravilu "ne talasaj". Gledaj svoje sitne probleme i ćuti. Brod na mrtvom moru bez talasa stoji jer to znači da nema vetra. A stajanje na sred okeana povećava šansu od smrti. Taj način razmišljanja naših intelektualaca nas je i doveo do ovog očajnog i depresivnog mesta.
Nama je potreban idealizam, verovanje da možemo do zvezda, pokušaji dostizanja nemogućih ciljeva jer jedino tako ćemo doći do progresivnih ideja, novih početaka i inovativnih rešenja. Sve najbolje stvari u našoj istoriji su se desile upravo iz poriva slobode uma i verovanja u ideje koje svet nikada nije prepoznavao na vreme.

KOJA JE DRUGA OPCIJA?

Da glasate za ljude kojima ne verujete? Da glasate za partije koje nam već 20 godina pokazuju koliko su nesposobne i pokvarene? Da ubeđujete sebe da će ovaj put, nakon izbora, ti isti ljudi realizovati obećanja koja nisu uspeli da realizuju godinama pre toga? Da se tešite da Boris Tadić ipak neće krenuti negde u rat? Da li su nam kriterijumi toliko spali? Koliko traje ljudski život? Koliko godina nam je života već otišlo na mikro očekivanja i minijaturna pomeranja nabolje? 

Meni je zaista svejedno ko će od njih da uzme više procenata jer jedina stvar koju će ti rezultati promeniti je zamena njihovih procenata u svim dilovima kojima nas oštećuju decenijama. Meni je zaista besmislena ta pragmatična izborna matematika koja kaže da će nevažeći listići ići u korist najvećih partija. Ovaj put, za mene, nije u pitanju don kihotovska borba protiv njihove zajedničke vlasti već ulaganje u naše zajedničko verovanje - u pokazivanje postojanja neke nove kolektivne svesti koja može (dugoročno gledano) doneti nove puteve kojima bi mogli, kao društvo, da se krećemo. Na neki način, ja i neću izaći na izbore zbog političkih partija već zbog vere da ću doprineti postavljanju temelja iz kojih ćemo, tokom narednih godina, crpeti snagu za zajedničke (mnogo konstruktivnije) kolektivne akcije. Koliko će ko procenata imati zbog toga je irelevantno jer će se post izborne koalicije ponovo formirati na isti način kao i pre - bez razmišljanja o volji građana. Da li je iko ko je glasao za LDP na prošlim izborima očekivao da će oni ući u koaliciju sa SPS-om? Ah, da, kako bi grad funkcionisao bez toga - ma dajte, molim vas.

Opcija neizlaska na izbore je takođe legitimna stvar, ali tu postoji problem definisanja tog broja. Da li su to nezainteresovani, apolitični ili besni? Čini mi se da je nevažeći listić ipak jasnija poruka od neizlaženja, mada razumem i tu opciju.

GLASANJEM ZA PARTIJE SAMI SNOSITE ODGOVORNOST ZA NJIHOVU KORUMPIRANOST

Glasanjem za bilo koju partiju vi zapravo legitimno podržavate ovaj korumpirani sistem. Još važnije, gubi se dragoceno vreme koje isisava još dragoceniju energiju. Da li će nam biti malo bolje ako DS umesto naprednjaka nastavi ovim putem? Verovatno da hoće, ali da li je to život koji želimo? Umesto 3 mrvice dobićemo 4 tokom naredne 4 godine njihovog mandata, umesto nade dobićemo još veću pasivnost i dalje povlačenje u našu privatnu izolaciju. Umesto radosti življenja u sopstvenoj zemlji razmišljaćemo još više o napuštanju iste.

500 000 NEVAŽEĆIH JE MINIMUM ZA POČETAK NOVE SRBIJE

Glasanje ZA NAS i protiv ovog korumpiranog partijskog sistema u broju koji bi dosegao 500 000 glasova (po mojoj proceni to je minimum koji znači)  neće promeniti ništa bitno SADA. Ali će posejati seme neke drugačije Srbije koja će se izroditi narednih godina iz toga.

DAJMO SEBI ŠANSU ZA NOVI POČETAK - VERUJMO U NAJBOLJE U NAMA

Kako bi naša zemlja Srbija izgledala kada bi više nas delilo ideale nečeg boljeg od ovog što nam se, kao ovcama, nudi?

Lično, sumnjam da će biti zaista značajan broj nevažećih listića, ali igra koja se igra 6.maja ipak zaslužuje pokušaj. Ja znam šta ću da uradim sa svojim listićem, a nadam se da ćete i vi da malo dublje razmislite, van dnevno-političkih razloga,  o tome šta zaista taj listić znači.

PA JE ONDA DOŠLO GLASANJE...

PA SMO IZGUBILI JOŠ ČETIRI GODINE ŽIVOTA. KOLIKO TO KOŠTA? I, PONOVO, ISTE IZMIŠLJENE DILEME. JA BAR IMAM IDEJU ZA DALJE I ŠTA MOŽE DA SE DESI UMESTO SVIH NJIH.

Izbori koji se približavaju ne donose ništa novo. Isto korumpirano smeće, oličeno u mafijaškim organizacijama pod pseudonimom "političkih partija". Najgora ekipa ove zemlje na najvišim pozicijima. A kada progutaš govno koje ti stoji u grlu jer si se naterao (iz izveštačene i isforsirane atmosfere "sudbonosne drame" izbora) da izađeš i zaokružiš neko govno, ne osećaš se uopšte da bilo šta odlučuješ o sopstvenoj sudbini. Naravno da ne odlučuješ jer partije prave svoje dogovore nakon izbora u kojima uopšte, ali baš ni malo, ne uzimaju u obzir svoje birače niti obećanja koja su data u predizbornim fantazmagorijama. A svi znamo da tu nema bilo kakvih ideja osim jedne jedine - kako će se podeliti uloge u političkom svingeraju u kontestu rukovođenja bordelskom kasom, a za nas je uvek predviđen podrumski nivo specijalizovan za bukkake fetiš.

Da li ću da izađem na izbore? Možda, ako budem ponovo dobio želju da crtam kera kako kenja po listiću. 

Kada bih izašao na izbore? Kada bi počela da se ostvaruje jedna Utopija koju zamišljam u svojoj glavi, a nekako imam osećaj da je to ONAJ san koji svi mi, zdravog duha, sanjamo. Na ovaj ili onaj način.

Zamišljajte sa mnom. Na ovaj način.

Pojavljuje se grupa ljudi, grupa prijatelja...niotkuda. Neobični ljudi u iskvarenom sistemu. Nikada nisu bili ni u jednoj partiji, nikada nisu nikome otimali, nikada nisu gazili preko drugih da bi se dočepali neke funkcije.
Pojavljuju se i osnivaju partiju koja se zove "Revolucija". Partiju koja ima samo jedan cilj, nakon kojeg će da se rasformira u početnu grupu prijatelja, komšija, ljudi koji rade pošteno svoje poslove u nepoštenoj državi. Partiju koja će na kraju da ukine samu sebe.

Revolucija, kao partija, kao što smo rekli ima samo jedan cilj. Ako Revolucija pobedi na izborima, njen zadatak bi bio da ukine Skupštinu i poslanike. U suštini, da ukine sistem političkih partija.

Kome je, danas, u eri modernih, ultra-brzih komunikacija, potreban posrednik između mišljenja, odlučivanja i države? Kome je danas, jebeno, potreban politički predstavnik koji je nekvalifikovan za sektore kojima želi da se bavi, osim ako ne mislimo da pripadnost mafijaškom partijskom klanu opravdava svaku nekompetentnost.

Zamislite državu bez političkih partija. Zamislite državu bez Skupštine i obesnih poslanika i višemesečnih oralnih natezanja oko zakona, kvoruma i prebijanja dugova. Ja kada to zamišljam, osećam neverovatnu lakoću. Vidim sliku tipa potočić, drvo, sunce. Vidim sve nas sa osmesima na licu.

Kome je potreban politički predstavnik danas? Meni nije. Nama nije.

Zamišljajte dalje sa mnom.

Svaki punoletan građanin zemlje dobija svoj internet kod i određeni broj kredita za tekuću godinu. Recimo da ih je npr. 50. U ministarstvima više nema političkih partija. Ministarstva se koncipiraju na osnovu koncezusa ljudi iz struke. Struka (Fakulteti, Instituti, Privreda...) predlaže i bira najkompetentnije ljude za određene sektore. Nema kandidovanja i konkursa. Uvodi se radna obaveza, bratori. Ako te struka predloži da budeš na čelu ministarstva, ne možeš da kažeš ne. Osim ako imaš žešće dobar izgovor. Najkompetentniji ljudi iz struke se okupljaju na zajedničkim radnim sastancima i formiraju predloge zakona za svoju oblast. Oni su ti koji najbolje znaju svoju oblast i oni su ti koji imaju najveće pravo i odgovornost da je urede na način koji je najbolji. Ne postoje više političke partije i politički uticaji. Kada se predlog ili predlozi zakona usaglase, tim za medije uobličava prezentaciju koja je razumljiva svakom iole inteligentnom građaninu. Ko je zainteresovan za taj zakon, on preko interneta glasa za njega ili protiv njega, ulažući deo ili možda ceo iznos svojih godišnjih kredita.

Možda poljoprivrednik neće glasati za zakone iz sfere medija npr, ali će zato suljnuti svih svojih 50 kredita tamo gde mu je najvažnije, u zakon o poljoprivredi. Koga ne interesuje, ne treba ni da glasa. 

Zamišljate tu brzinu i odsustvo korupcije? Ja se sladim u tom zamišljanju. 

Dobar dan, dragi sunarodnici! Pred vama, na sajtu Utopije Srbije, nalaze se predlozi Novog zakona o Javnim nabavkama. Imate dve nedelje da ih pročitate i nakon toga da glasate za zakone ili da ne glasate. Ako vas interesuje ili ne interesuje. Tokom večeri i jutra program će sabrati vaše kredite i oni će biti objavljeni na sajtu kao pravna verifikacija odluke o postojećem predlogu zakona. 
Nakon dve nedelje...
Program pokazuje da drugi predlog zakona ima največi broj vaših uloženih kredita. Samim tim, drugi predlog zakona postaje važeći zakon. ČAo, do vidženja! 

A gde su dnevnice za poslanike, gde je ono silno vreme između poslaničkih klupa, gde su ona silna spavanja u klupama, zamišljeni izrazi lica sa prstom u nosu, nameštanja Miki i Žiki da bi razvili svoj monopol?

Bratori, prohujalo sa vihorom. To je prošlost, to je teg kojeg smo skinuli, to je sada fusnota o ljudskoj nesposobnosti da decenijama uvede pravu demokratiju.To je sada već smrad kojeg smo uklonili iz naših života.

Diplomate se više ne angažuju za fisting prvake političkih partija, već se školuju za stručno obavljanje državnih poslova. Fakultet političkih nauka, nakon svake diplomirane tj. masterizovane generacije izbacuje svoj predlog najuspešnijih studenata koji prvi dobijaju šansu da dobiju adekvatna mesta u državnoj službi. Oprostite mi ako sam lud, ali meni sve ovo deluje toliko prirodno, logično i tečno, u odnosu na katastrofalno odsustvo logike, cilja i dobrih namera u okvirima političke mafije.

Oko političkog pravca zemlje tj. bolje rečeno vizije kretanja u budućnosti, vodi se jednogodišnja javna rasprava o svim ponuđenim konceptima, a na kraju godine svi direktno glasamo za konkretne petogodišnje planove i strategije. Svi koji žele da glasaju. Lepota ovog utopijskog sistema leži i u činjenici da neko ko ne koristi svoje kredite jer je nezainteresovan, lenj, pasivan, odsutan i ne bi trebalo da odlučuje o svima nama, a njegovo odsustvo iz odlučivanja ne znači presipanje njegovih kredita nekom drugom.

Nema procenata, nema naknadne distribucije glasova. Direktni krediti, u sumi sumarum. Za prvi predlog 20 miliona kredita, za drugi 10 miliona kredita. Prodato. 

Koncept sistema bez učešća političkih partija, bez ikakve potrebe za političkim partijama. To je tema budućnosti, to je tema koja otvara prozore ka novim horizontima. Na ovaj ili , možda, neki drugi način.

...

Kada bi mnogi pametniji ljudi od mene, znali da nastave sa razrađivanjem ove Utopije, osmišljavajući sve praktične mehanizme koji bi mogli da zamene političko-partijski-burazerski sistem, možda bi prava Revolucija mogla i da se desi.

Dotle, odgovor na temu izaći ili ne izaći na ovakve izbore je kao ona igra šta bi pre: Da pojedeš svoje govno ili ...? Ja bih da preskočim.