Der siebente Kontinent (1989)

REMEK DELO!

Iščekujući poslednji film Michael Haneke-a (dobitnika ovogodišnje zlatne palme), čoveka koji je napravio briljantnu S-M psiho slagalicu "La pianiste", 2001 i "Code inconnu: Recit incomplet de divers voyages", 2000 - još jedan sjajan film koji se bavi rasnom i socijalnom problematikom savremenog društva ( ta dva sam do sada gledao od njega) odlučio sam da nađem još neke njegove ranije radove. "Der siebente Kontinent", 1989 je bio prvi izbor, potpuno slučajno. Gledao sam. Još sam pod utiskom. Film me je potpuno rasturio. Moram da vam saopštim dve činjenice. Michael Haneke je jedan od najboljih režisera danas. "Der siebente Kontinent" je jedan od najboljih filmova koje sam gledao - ikad.

I sada sam u problemu. Kako da vam objasnim dve prethodne tvrdnje, a da vam ne razotkrijem mnogo o samoj radnji filma. Jer što manje znate o sledu događaja, emocionalni efekat će biti jači. Haneke je napravio film koji, od početne scene, neverovatno usklađenim i precizno raspoređenim tempom gradi tenziju do te mere da ćete poslednjih pola sata filma biti u stanju emotivnog grča. I to intenzivnog. Osim ako niste bezosećajni skot.

Struktura filma je podeljena na 3 dela. Svaki deo je isečak iz života tročlane porodice tokom jednog dana 1987, 1988 i 1989. Majka, otac i ćerka/ Muž, žena i njihovo dete. Prosečna porodica prosečne srednje klase u prosečnom ušuškanom zapadnjačkom gradiću (negde u Austriji, ali samo mesto nije bitno). Haneke već od starta sugeriše depersonalizaciju od mesta događanja, jezika i svih ostalih lokalnih specifičnosti. Likove ne vidimo jasno u prvih 15 min. Blurovanih lica, snimani sa leđa, iz daljine...oni za nas predstavljaju figure koje se negde i sa nekim razlogom kreću. Samo uočavamo radnje koje su nam svima bliske. Svima koji živimo u relativno razvijenim zemljama. Rituali svakodnevnog života. Radnje koje vladaju nama. Očaj i besmislenost kapitalističke svakodnevnice u isto vreme puni filmsku traku i nas koji je gledamo. Tenzija raste. Zaista, u početku sasvim polako. Haneke nije zainteresovan da udovoljava nestrpljivim gledaocima. Ali je zato nagrada na kraju filma za strpljive velika.

Kako napraviti film koji bez jasnog dramaturškog/verbalnog razjašnjavanja uspeva da vam potpuno i savršeno jasno prezentuje problem savremenog društva? U čijem središtu je porodica, kao osnovni element društva. Kako izbeći sve predvidljive i očekivane podštapalice koje bi svi bili u iskušenju da primene čitajući novinski članak o događaju koji je Haneke ekranizovao? Tako što ste vrhunski umetnik. I zovete se Haneke. Kaže u svom intervjuu da je imao dosta problema da sastavi scenario. Stalno mu je izmicala ideja kako da predstavi jedan tako dramatičan događaj bez upotrebe očekivanih i , na prvi pogled, najočiglednijih filmskih sredstava. U momentu kada je odlučio da film podeli na 3 dana tj. tri segmenta koji će prikazima svakodnevnih radnji i uobičajenim životnim jezikom objasniti svu težinu modernog društva scenario se " sam napisao". Moram da se nadovežem. Treba znati to snimiti na pravi način. Da ne bude dosadno, da poseduje vizuelnu uzbudljivost i da nosi u sebi jako značenje uz punokrvne emocije. Haneke je car. CAR!

Porodica koju gledamo polako zadobija svoj ljudski oblik koji nam je svima poznat. I nalazi se na prekretnici. Nalazi se tu jer odbija da zažmuri na sopstveno nezadovoljstvo. Odbija da gurne pod tepih nagomilani besmisao svog života. I odlučuje da ode u Australiju. Reći ću vam samo još ovo (vezano za radnju filma) - Australija nije kontinent.


Probleme svi imaju, ali njihova forma se menja od čoveka do čoveka, od kontinenta do kontinenta, od kulture do kulture. Haneke se bavi problemima koje on sam najbolje poznaje. Problemima vezanim za njegovo okruženje. Zapadni kapitalistički svet. Ograđen od ostatka nerazvijenog sveta granicama, novcem i vojnom silom. Da bi ljubomorno štitio svoje buržujske materijalne tekovine koje je nagomilavao vekovima - uglavnom na štetu svih nas ostalih koji smo uvek bili van žice. I nije im uspelo da uživaju u tome. Money can't buy you love. Nešto je trulo u državi Danskoj. Haneke to dobro zna. I na našu radost, zna da pretoči svoje znanje u vrhunsku umetničku formu. U film koji će vas razbucati do kraja. Osim ako niste skot.

Da li su problemi zapadnog čoveka slabiji po intenzitetu od izgladnelih Afrikanaca? Kao što moj razmaženi drug stalno zna da kaže: "Svakom su njegovi problemi najteži". Šta mi/svet to u stvari radimo? Izgleda da smo kompletno svi na pogrešnom putu. Negde smo se zajebali - kao civilizacija i skrenuli na trasu koja nas vodi u - nigde. I sad se bavimo posledicama pogrešnog izbora. Živimo u društvu koje ne odgovara ogromnoj većini stanovnika ove planete.

Haneke ubada savršeno u centar potrošačkih iluzija ( vezano sa tim gledaćete genijalan segment u 3. danu filma). Baveći se posledicama on nam ukazuje na svu kompleksnost naših života. I snažno postavlja pitanje smisla. Ako ste već na ivici depresije, ne znam da li je pametno da gledate ovaj film. Mada, ko zna, možda može da proizvede katarzičan efekat.

Film kao umetnost. Koja još uvek nešto znači. Koja još uvek zna da stvori jake emocije. Koja još uvek postavlja prava pitanja. Michael Haneke. Der siebente Kontinent.