Juče, kad sam ovo video, bilo mi je stvarno teško. U isto vreme bio sam zahvalan sudbini na mom toplom krevetu, redovnim obrocima, letovanju i mogućnosti da imam vremena da se bavim stvarima koje volim. I mislio sam na sve poznate i nepoznate ljude koji su ostali bez posla, bez pomoći bližnjih, bez vere u bolje sutra. Nadam se da će im život krenuti na bolje.
ŽIVOT u prolazu
ReplyDeletevideo sam danas i vlasnika kreveta. i nisam znao šta da uradim. delovao je kao neko ko ima sačuvan ponos pa sam mislio da bi ga unizilo da mu sad ja priđem i kažem jel vam treba nešto.
ReplyDeleteu stvari, osećam se užasno licemerno. sad mi je krivo što sam okačio ovu fotku na net. kao oni što stalno ukazuju i kenjaju o promenama, a sami ništa ne doprinose ličnim primerom. naći ću način da nešto bar uradim. minijaturno, ali bar konkretnije od pisanja po blogu.
ja mog komsiju ne vidjam, jer dolazi kasno a rano odlazi. spava ispred ulaza na crvenom jorganu koji uredno ujutru srola i sakrije.
ReplyDeleterazmisljam juce sta mu treba, a ne bi da pitam. verovatno mu sve treba. kontam da bi za pocetak topao caj mogla da mu odnesem.
upravo tako. ja sam već nešto slično uradio. ne bi trebali više da okrećemo glavu od takvih prizora. pogotovo kad nam se nalaze ispred očiju, u našem komšiluku. naše malo njima znači dosta i čini mi se čak više u smislu osećaja nego konkretnog sitnog materijalnog poklona.
ReplyDelete