Razmišljam o Gustav Mahler-u. Koliko je dobar. Svih 10 simfonija su stalno već godinama na mom repertoaru. I treba odvojiti vreme za slušanje i prepuštanje. To nije brzinska pop priča od 3 minuta. Kad razmišljam u kontekstu lepote, inventivnosti i dramske kompleksnosti Mahler-ove muzike mogu samo da budem podjednako oduševljen i emocionalno rastrzan. Uz osećanje lepote i sofisticiranosti harmonijsko/melodijsko/dinamičkog sklopa koje Mahler izbacuje na tako ekspresivan način, postoji i osećaj mog ličnog preispitivanja. Koliko je vredno baviti se muzikom bez posedovanja takvog talenta?Mahler je genije.
Božanske trube, horne i tube! Violine, viole, čela i kontrabasovi koje zapetljavaju melodiju oko vas. Timpani i doboši koji grme kao konji u punom galopu. Cela filmska muzika bi trebala da podigne spomenik Gustav-u. Nežnost i prefinjenost. Sirovost i grmljavina. Tobogan zvučnih emocija koji vas odvede negde daleko-daleko unutra. Ako se samo prepustite, dolazi do zen stanja. Mahler mora da se sluša glasno. Otpanjite zvučnike i za početak pustite jedan od najlepših stavova ikad napisanih ljudskom rukom - stav br.4 Adegietto (F major) iz Simfonije br.5. Ko ne oseti dodir uzvišenog dok kompleksnost emocija izbija iz zvučnika stvarno je balvan.
Život je lep. Mora da bude kad omogućava postojanje ovakve muzike.
No comments:
Post a Comment