Gejzir, led i klizaljke

Island je ostrvo koje kontinuirano proizvodi muzičke "slatkiše" specifičnog ukusa. Potpunu zbunjenost izaziva čitanje statističkih podataka o toj zemlji dok slušate još jedan u nizu od sjajnih albuma koji dolaze iz zemlje leda, gejzira, polarnih noći i dana i kitoubica. Dakle, Island ima oko 320 000 stanovnika, a trenutna premijerka Islanda Jóhanna Sigurðardóttir koja je došla na vlast posle katastrofalnog bankrota zemlje prouzrokovanog svetskom ekonomskom zajebancijom je prva deklarisana gey premijer/premijerka u svetu. Iz pozicije nekoga ko sedi ovde to deluje kao čisti SF.Bio bih i dalje zbunjen, da nisam imao sreće da upoznam dvoje divnih ljudi/muzičara sa Islanda i da iz prve ruke saznam o čemu se tu zapravo radi.

Island je pod br.1 komunistička zemlja pod okriljem socijal-demokratije. Šta to znači u kontekstu muzike? Pa npr. da svi njihovi bendovi, muzičari, eksperimentalni ludaci od 7 do 77 godina imaju potpunu finansijsku podršku države/opštine za sve svoje planirane projekte (bar su imali do prošlogodišnjeg finansijskog kolapsa). Dakle, zamislite sebe kako živite u zemlji gde vam vaš grad npr. Beograd plati sve moguće troškove oko organizovanja svih koncerata koje ste vi zamislili sa svojim ortacima iz srednje škole. Jel zamišljate? Ja prosto ne mogu to da zamislim. Ili npr. snimili ste potpuno otkačen album koji niko neće da objavi. No problem. Samo se javite kulturnom sekretaru u vašoj opštini i on će vam za tili čas izdati nalog za uplatu keša sa kojim ćete sami objaviti svoj album. Za nas tako ludo razmišljanje, a za kulturan svet tako normalno.

Island je pod br.2 zemlja geografskog/klimatskog/pejzažnog ludila. Gde vikendom odete do glečera na skijanje, a u povratku svratite do nekog od milion gejzira pored kojeg ostavite svu svoju odeću i skije dok uživate goli u toploj mehurastoj vodi. I dodajte još na sve to okean koji je svuda okolo i godinu podeljenu na dva segmenta - 6 meseci polarne noći i 6 meseci polarnog dana. Moji prijatelji sa Islanda kažu da lakše podnose polarne dane jer iako su svi nervozni i neispavani ipak postoji energija koja sve pokreće na neki rad, ludovanje i aktivnost. Kad nastupi period polarnih noći, cela zemlja zapada u kliničku depresiju koju većina leči alkoholom ili putovanjima.

Br.3.Island je izrazito liberalna zemlja. Zbog surovih klimatskih okolnosti i malog broja stanovnika, Islanđani su brzo skapirali da su im empatija, saradnja, podrška i ljudsko razumevanje mnogo važniji faktori ličnosti nego privatne seksualne sklonosti ili raznorazne karakterne ekscentričnosti. Odatle, liberalnost i otvorenost su značajan deo koncepta državne filozofije.

Uzimajući sve ove faktore u obzir, polako mi je postalo jasno kako mala ostrvska zemlja sa cirka 320 000 stanovnika (mnogo manje od Novog Beograda) smeštena u jebenoj vukojebini daleko od svega uspeva da proizvede toliko dobre muzike. Poslednji muzički primer na koji želim da vam skrenem pažnju je album iz 2008 - Clangour benda/čoveka pod imenom Sin Fang Bous.


26.godišnji Sindri Mar Sigfusson, koji "all by himself" stoji iza ovog naziva nije nepoznat muzičar. On je pevač već etabliranog pop-folk benda iz Reykjavik-a Seabear. Mada, meni je interesantnija muzika koju sam pravi. Melodični, topli vokali koji se nalaze u sredini fantastično aranžiranog i organizovanog pop haosa donose neki novi senzibilitet koji odiše svežinom i neposrednošću. Sindri mi deluje kao dete koje se našlo u prodavnici slatkiša. Kao dete izrazito istančanog ukusa. I puno neizveštačene spontanosti.

Količina akustičnih i elektronskih instrumenata, ambijentalnih zvukova i semplova je neprebrojiva. Sidni je koristio sve što mu je bilo pri ruci sa neverovatnim osećajem za pravilnu upotrebu dostupnih instrumenata i uređaja. I što je najluđe, sve deluje toliko spontano i improvizovano kao da je iz prve urađeno. A nije. Clangour je brižljivo i pametno osmišljen album od strane čoveka punog inspiracije i kreativnosti. I tera vas da ga često slušate. Od početka do kraja. Na repeat modu. Jer kvalitet ovog albuma se najviše sastoji u tome da imate utisak slušanja ultra melodične/slatkaste pop muzike dok paralelno cela konstrukcija pesama vibrira u eklektičko/eksperimentalnim/otkačenim aranžmanima.

Pesme su izrazito slojevite, napakovane do ivice prsnuća, ali u kontekstu postizanja Phil Spector-ovog "wall of sound" efekta. Clangour je/u stvari/ jedna prava ambijentalna pop ploča sa primesama folk muzike koja tendeciozno od celokupne zvučne slike pravi jedan veliki usisni levak koji vas svojom toplinom i inventivnošću hipnotički uvlači unutar sebe. Pritom, zvuči prilično savremeno zbog korišćenja semplova, ritmičkih lupova, elektronskih zvukova koji tonu i pojavljuju se duž celog albuma.

Moji favoriti sa albuma su:

Melt Down the Knives/ šta da radim kad mi je jedan od omiljenih bendova Joy Division.

Carry Me Up To Smell Pine/ atmosferom me podseća na period 50-tih i 60-tip tipa The Shangri-Las/The Crystals/The Ronettes... i to kažem u najpozitivnijem smislu.

Fa Fa Fa/neodoljivo slatkasta pesma sa dupeuvlakačkom gitaricom i baršunasto šaptačkim ala Beach Boys vokalima.

Lies/od prvog takta potpuno me je kupila klavirskom cirkularnom temom koje se ne bi postideo ni Keith Jarrett, uz oblak zvuka koji se hipnotički kotrlja izbacujući svakog momenta po neki mali, sitni detalj.

Možda nam Tadić otkrije da je gay jer ne vidim bilo kakvu drugu moguću parelelu Srbije i Islanda. Mogu samo da razočarano konstatujem da zemlja koja ima broj stanovnika ravan jednoj većoj beogradskoj opštini proizvodi mnogo kvalitetniju muziku nego cela naša zemlja. Očigledno je uvek u pitanju kvalitet, a ne kvantitet.