Saturday, September 5, 2009

Antichrist (2009)

Lars von Trier je jedan od retkih režisera koji uspeva da filmu podari magijsku moć. Da pomera, izmešta percepciju sveta i , što je važnije, da usadi ceo emotivni/metafizički sklop unutar vaše kože koji vam danima ne da mira. Pitanja kojima vas obasipa kroz svoje filmove su toliko dubinski temeljna da nije čudo što ogroman broj ljudi ne može da izdrži osećaj mučnine, teskobe i preispitivanja samih sebe nakon njihovog gledanja. Ljudi ne vole promene. Ljudi ne vole da razmišljaju o besmislenosti svojih postupaka. Ljudi vole da se bensedinski opijajuće zaviju slojevima brižljivo osmišljenih laži koje prikrivaju jedine istinske autentične emocije (po Frojd-u) - anksioznost,strah i bol.

Retki su oni koji stanu iznad razbijene fantazije i analiziraju bolno pokidane parčiće, u pokušaju da shvate svoje istinsko biće, razloge svojih neuspeha i , na kraju krajeva, da se zamisle ozbiljnije o smislu svog postojanja. Lars von Trier upravo to radi. Zato je i jedan od najboljih svetskih režisera danas.

Scene o kojima se najviše piše i priča jesu šokantne, ali njihova šokantnost ne leži toliko u eksplicitnom prikazu (japanski film je navikao gledaoce na brutalne i eksplicitne scene) već u emotivnom/nesvesnom kontekstu koji vibrira tokom celog filma doživljavajući svoju kulminaciju upravo u poslednjem delu u kojem se te scene i odigravaju. Sam Lars kaže da je poslednjih godina gledao dosta japanskih horora i da je bio fasciniran percepcijom druge kulture.Link na tu temu je vidljiv.

Pitanje koje treba da se postavi kod snimanja takvih scena je da li eksplicitne scene doprinose suštinskoj postavci ideje ili služe samo da bi izazvale malograđanski šok i donele reklamu? Mislim da u slučaju Antichrist-a dovode do kulminacije kroz narastajući bol i konfuziju glavnih likova, eksplodirajući na način koji je svim ljudima blizak- kroz fizičku manifestaciju (auto/destrukciju). Pritom, ako je Lars želeo i da takvim scenama prigrabi pažnju šire publike - ništa mu ne zameram. Scene su zaista efektne, ali nisu snimljene samo zbog reklame - film je prosto tražio takvo brutalno razrešenje. Pogotovo kad vam postane jasno (ako vam uopšte postane jasno) o čemu se zapravo tu radi.

Kada On i Ona (Willem Dafoe i Charlotte Gainsbourg) izgube svoje dete koje iskače kroz prozor tokom primalne scene (dok se roditelji tucaju) film zadaje svoju osnovnu temu - pitanje života i smrti tj.pitanje smisla i razloga našeg postojanja koje Lars razgrađuje kroz temu muško - ženskih odnosa koji su sinonim za racio - emocije koje su ponovo sinonim za suštinu prirode oličene kroz samo ljudsko tkivo. Bol, tuga i anksioznost su načini pomoću kojih Lars barata kroz prizmu misticizma smatrajući da nas te emocije jedine dovode do suštine stvari - do same strukture našeg života. U vremenu gde nas moderna civilizacija sve više odvlači od samog prirodnog okruženja i gde prirodu uglavnom gledamo kroz vizuru kamere, gubimo kontakt i sa samima sobom.

Jer šta ovaj film pokušava da
nam kaže? Priroda je haos u kojem ne postoji religiozni osećaj za dobro i loše, lepo i ružno, simpatično i nesimpatično. Destrukcija i nihilizam su principi kojima se priroda rukovodi, kao i rađanje i kreacija. Neki umiru, neki se rađaju, ali pojedini oblici života ne interesuju prirodu. Da li je 60 mrava zgaženo ili je 1000 ljudi ubijeno - njoj je svejedno. Ljudi su oni koji pokušavaju da daju smisao haotičnom principu života.

On je psihoanalitičar i predstavlja civilizacijski princip - racio. On je taj koji pokušava da racionalnim kognitivno - bihejvioralnim tehnikama pomogne Njoj (koja predstavlja prirodu - žene su mnogo bliže prirodi) da savlada svoj bol nakon gubitka deteta. Odlaze u Eadn, šumu u kojoj je njihova koliba gde leži njen najveći strah - strah od prirode tj. od nje same tj. od svesti o besmislenom haosu koju leži u srži naših bića. On pristupa njenom lečenju rukovođen racionalnim pristupom, koristeći psihoterapijske tehnike i vežbe gubeći iz vida princip koji je mnogo snažniji - organsku snagu nekontrolisanih emocija koje izviru iz depresije, boli i očaja - iz istine o nepostojanju smisla. Eadn se pretvara u Hell, bitka je odavno završena pre nego što je i počela, destrukcija se pokazuje jačom od želje za životom. Jer kako živeti uz svest koja je spoznala besmisao haosa?

Postojanje religioznih konotacija (Antichrist, Eadn, Tri prosjaka itd) samo služi kao podštapalica za usložnjavanje simbolike filma. Lars je svesno/nesvesno ugradio niz simbola koji služe razjašnjavanju /zapetljavanju scenaria. Iako sam većinu scena dešifrovao, uz bogat dijalog sa Tinom, postoje i scene koje odišu konfuznim misticizmom (lisica koja govori - inače glas je od samog Trier-a, segment o vešticama itd). Moj utisak je da su šamanske/životinjske scene i okultni prizvuci posledice uticaja Strindberg-ovog "Inferno"-a, kao dela koje je dosta uticalo na pisanje ovog scenarija. Sam Trier je izjavio da su mu određene scene prosto same došle i da se ni sam nije preterano trudio da ih svesno razume. Ostavio je nesvesnom da radi svoj posao.
Svojom posvetom na kraju filma A.Tarkovskom Lars nedvosmisleno pokazuje kojoj filmskoj školi naginje. Ko je gledao "Ogledalo" biće mu jasno koliko je ovaj film uticao na stvaranje "Antihrista". Kao i Bergman.Živeći godinama u stanju depresije Lars pravi introspektivni film kojim pokušava da objasni uzroke svoje bolesti.

Ona je u filmu Lars, razbijena i onemoćala od boli, nesposobna da nastavi svoj život bez verovanja u jedini smisao koji je imala - dete kao nastavak sopstvenog života i kao jedinu pozitivnu konstantu usled okruž
ujućeg destruktivnog haosa.
Vešto balansirajući kroz raplitanje muško - ženskih odnosa (muška potreba za osećanjem moći - on je psihoanalitičar koji kontroliše svoju ženu kroz ulogu pacijenta uz potrebu za intelektualnim sagledavanjem uzroka - posledica; ženska potreba za posedovanjem je vidljiva kroz posesivnost prema detetu - namerno mu je oblačila naopako cipele da se ne bi udaljavao od Nje i kroz vezivanje Njega kamenim blokom za nogu i ženska sklonost prepuštanju emocijama i verovanju u njih) Lars ide korak dalje kroz rasplitanje životnog mehanizma/sukobljenosti/ kontrastnosti smrti/života uz
fokus na samu suštinu krhkosti ljudskog bića koje je postalo nesvesno svoje prirodne osnove - kostiju, mesa i nagona.


Da li treba da spomenem da su kamera, fotografija i režija brilijantni? Od uvodnih scena snimljenih crno - belom tehnikom super brzom kamerom pa naknadno usporenih koje same za sebe predstavljaju remek delo uz muzičku podlogu Handel-ove kompozicije koja nagoveštava baroknu atmosferu filma, preko scena seksa, šume i životinja i završne scene koja mislim da predstavlja omaž H.Bosch-u - na njegove slike podsećaju i neke druge scene. Gluma je perfektna - inače ja sam slab na W.Dafoe-a odavno pa i nisam objektivan dok je Charlotte-a zasluženo dobila zlatnu palmu.

Antichrist je film koji vas neće ostaviti ravnodušnim. Ako ste zaboravili zbog čega je uz film nekad stajala oznaka umetnost, imate prilike da se uverite u njen povratak na velika vrata.


dodatak - Dushka je ostavila interesantan komentar kojim ću rado da dopunim razmišljanja o filmu:


Rekla bih da se kompletna simbolika u filmu odnosi na psihoanalizu kojoj se LArs podvrgao...Prema Gestalt ucenju, smrt deteta, spontani pobacaj ili abortus, simbol su smrti ljubavi izmedju dvoje ljudi, a u ovom slucaju raskid izmedju dualizma covekove prirode, musko/zenskog, intelektualno/culnog , racionalno/emocionalnog principa, cije narusavanje i neuvazavanje oba dela moze da vodi u ludilo ili klinicku depresiju..Ne bih rekla da pokusava da predstavi ljudsku prirodu "en general" vec da je prikaz vrlo autobiografski. Scene sa pogresno obuvenim cipelama i srafljenjem kamena za noge, rekla bih da predstavljaju emocije koje sputavaju racionalni princip, guraju mu "klipove u tockove", sto moze da bude protumaceno i kao potreba prirode za posedovanjem, kao sto si napisao. U svakom slucaju, racio na kraju dozvoljava da njima (emocijama) bude preplavljen i savladan ludilom...sto je posebno vidljivo u poslednjoj sceni gde On stoji izgubljen u sumi a zene (vestice?) izviru sa svih strana...


19 comments:

  1. Kapa dole, meni ovo zvuči više nego ubedljivo! Ne verujem da film sumnjivih kvaliteta može biti inspiracija za ovako dobar prikaz, posle kojeg samo budala ne bi pogledala i sam film.

    ReplyDelete
  2. javi se kad odgledaš film da podeliš svoje utiske...više mišljenja=bolje sagledavanje

    ReplyDelete
  3. Prijavljujem se za citaoca - komentatora, takodje :)
    Cim pogledam - pisem ti impresije!

    ReplyDelete
  4. vidim da ćemo da razvijemo malu panel diskusiju na temu rasvetljavanja svih malih von začkoljica...jedva čekam

    ReplyDelete
  5. I prvi deo posta mi je bio dovoljno jak da pokrene nestrpljivost da film pogledam.. od pasusa gde dete iskače kroz prozor nisam dalje čitala da ne bih naišla na spoilere, jer ne volim otkrivanja :)

    ReplyDelete
  6. i nema nekih spojlera, više je u pitanju osnovna potka filma (nisam navodio konkretne pojedinosti), a i ovo je tip filma kojem ni spojleri ne smetaju-šta god da sam napisao film će da ti predstavlja uzbuđenje i iznenađenje...retkost u svakom pogledu

    ReplyDelete
  7. tu si definitivno u pravu. sećam se da sam za Kroz talase znala kraj pa je bio iznenadjenje. U svakom slučaju, hvala.

    ReplyDelete
  8. pa, nisi me bas ubedio. iako bas volim von triera meni je antichrist bio malo da se gleda (povod), a mnogo da se tumaci (trud). videcu da ga odgledam jos jednom kad/ako dodje u bioskope.

    a do tada pogledaj ovo
    http://cultofghoul.blogspot.com/2009/09/antichrist-2009.html

    ja nista nisam razumeo. mozda ti hoces. ali ide u prilog mom utisku...

    ReplyDelete
  9. teško da mogu da se složim da je malo da se gleda,a sigurno ima mnogo da se tumači. meni je od prvog do poslednjeg kadra film intenzivan za gledanje. pitanje je samo šta očekuješ od filma?ja volim filmove koji te teraju na određeni trud i koji postavljaju pitanja (naravno, ako to ima smisla tj.ako film nije samo puko umetničarenje ili ti proseravanje). uostalom, već sama činjenica da se toliko raspravlja i priča o ovom filmu mislim da govori nešto u smislu plusa.
    eh, da...pročitao sam kritiku i uz veliki napor probijanja kroz terminologiju mislim da sam shvatio ceo prikaz, ali opet kao i u većini prikaza kompletno tumačenje je zaglavljeno na obrazlaganju muško-ženske priče, što je po mom mišljenju bila samo jedna od odskočnih dasaka za veći okvir koji stoji iznad toga i sad ću da zvučim banalno ali je u pitanju "smisao života" - lars daje jasan odgovor na tu temu i obrazlaže i celu ideju filma kroz glas lisice (mada on sad glumi ludilo i kao priča da je to bio momenat koji je maltene slučajno ostao u filmu-malo sutra jer je svesno ogroman trud uložen u kompjutersku animaciju lisice).
    teško je u ovako kratkom formatu prikazati baš sva razmišljanja, ali da sumiram jednostavno i kratko - film me je potresao na emocionalnom nivou, intelektualna priča je došla tek naknadno. za mene sasvim dovoljno da tvrdim da je film odličan.

    ReplyDelete
  10. Komentari su urnebesni, ona neće da čita post do kraja jer od filma očekuje radnju sa zapletom i neočekivanim raspletom, a njega smara da misli svojom glavom, neka to rade drugi umesto njega, on bi samo da gleda... Mene nije mrzelo da film odgledam dva puta, dan za danom, time sam valjda umirio bujicu misaonih procesa koje je prvo gledanje u meni pobudilo, ne znam otkud mi to, mora da sam nastran, ali me nešto mrzi da svoje utiske iznosim pred ovakvim auditorijumom.

    Kerovođo, tebi hvala na preporuci i odličnom tekstu, čitam te i dalje, a ako komentari izostanu - to je zbog sramote :)

    ReplyDelete
  11. ja podržavam različitost mišljenja i pravo da svako gleda na stvari iz svog ugla...iskreno, uopšte nisam dobio negativan utisak iz navedenih komentara

    ReplyDelete
  12. Dobro, ono za sramotu je možda nespretno sročeno, ali sam sasvim siguran da moj komentar nikome ne uskraćuje bilo kakva prava. Različitost mišljenja je neizbežna i tu bilo čija podrška ne menja na stvari. Ponajmanje, kada dolazi od nekog ko svoje mišljenje završava rečenicom "ko se ne slaže sa tim, za mene nije interesantan sagovornik". :)

    ReplyDelete
  13. u svakom slučaju, dobili smo net raspravu oko filma...i to je dobro, znači da svi pratimo, gledamo i razmišljamo..a taj citat je baš dobar, kao da je moj:)

    ReplyDelete
  14. vidim da stepskog raduje razlicitost misljenja (za razliku od mene- ja volim kad ljudi misle mojom glavom), pa evo ostavljam link za moje razmisljanje o antichristu.

    ne bih voleo da ispadne da bas nista nisam (s)mislio. plus- mene nista ne mrzi, ako je u interesu kulture (i moje glave)

    dakle, http://mislitemojomglavom.blogspot.com/2009/08/antichrist.html

    ReplyDelete
  15. pročitao sam ja tvoju kritiku (2x):
    dao si mu baš lošu ocenu-4?!u celokupnom prikazu filma ima dobrih momenata., ali mi se čini da ti možda nije bio dan za njega i da si ga malo odgledao rutinski (u sklopu-za pohvalu-svakodnevne discipline gledanja filmova i pisanja o njima).

    lars von trier zaslužuje više pažnje_/sigurno je veoma dobro razmislio o konceptu i realizaciji svoje ideje.

    verujem da si mislio o filmu, zato me i iznenađuje tvoja konačna ocena.

    ReplyDelete
  16. Coece...kakav film...

    Rekla bih da se kompletna simbolika u filmu odnosi na psihoanalizu kojoj se LArs podvrgao...Prema Gestalt ucenju, smrt deteta, spontani pobacaj ili abortus, simbol su smrti ljubavi izmedju dvoje ljudi, a u ovom slucaju raskid izmedju dualizma covekove prirode, musko/zenskog, intelektualno/culnog , racionalno/emocionalnog principa, cije narusavanje i neuvazavanje oba dela moze da vodi u ludilo ili klinicku depresiju..Ne bih rekla da pokusava da predstavi ljudsku prirodu "en general" vec da je prikaz vrlo autobiografski. Scene sa pogresno obuvenim cipelama i srafljenjem kamena za noge, rekla bih da predstavljaju emocije koje sputavaju racionalni princip, guraju mu "klipove u tockove", sto moze da bude protumaceno i kao potreba prirode za posedovanjem, kao sto si napisao. U svakom slucaju, racio na kraju dozvoljava da njima (emocijama) bude preplavljen i savladan ludilom...sto je posebno vidljivo u poslednjoj sceni gde On stoji izgubljen u sumi a zene (vestice?) izviru sa svih strana...

    Dushka

    ReplyDelete
  17. hvala na super podacima i dopuni iz oblasti psihoanalize...ludilo je često sinonim za stanje haosa, a sam lars svojim glasom govori "chaos reigns" i nekako sam sve više ubedjen da je to ključna rečenica ovog filma (mislim i dalje da se nije zadržao samo na psihoanalizi muško-ženskih odnosa). on i nije predstavio ljudsku prirodu "en general" - ja to nisam shvatio u tom pravcu, već je preko poznatih psihoanalitičkih pretpostavki o ljudskoj prirodi ukazao na potpuno nerazumevanje same prirode stvari, kako u spoljnom, tako i u unutrašnjem svetu. A prirodno stanje stvari je haos. Haos se pravi sam od sebe dok je za uvođenje reda potrebno fokusirano investiranje energije.
    mislim da poslednja scena predstavlja neumoljivu snagu prirode koja je "force no.1" i slabost racionalnih argumenata u susretu sa neobjašnjivim razlogom celokupnog,pa i samim tim,individualnog postojanja (kao što si i sama primetila).

    ReplyDelete
  18. I dalje mi se cini da je mislio na licni a ne opsti haos...tako mislim zbog one piramide, kada ON, konacno (iako je bilo kristalno jasno od samog pocetka)shvata da ONA (da podjemo od pretpostavke da je to Larsov princip "lunatique") na vrh piramide stavlja strah od sebe...od tog trenutka racionalni princip posustaje, ona ga napada s ledja, pa sledi scena usrafljivanja kamena za nogu/zaustavljanja...svasta mi pada jos na pamet, pa kad priroda sebi pokusava da oduzme culnost (seka persa sam pa nisam jasno videla, jel' ona to sebi odseca klitoris makazama?), ajd' da ne monopolizujem vise ovaj komentatorski rejon....:-)

    Dushka

    ReplyDelete
  19. ja sam i napisao da je ovo larsov introspektivan film, samo sam mišljenja da uz/kroz lični osvrt on kreira i nešto veći okvir posmatranja - "širi rakurs" gledanja na lične probleme...kao u poliharmoniji -svaka tema za sebe ima svoju vrednost, ali tek u zajedničkom sklopu delo dobija jednu univerzalniju vrednost veću od prostog zbira pojedinačnih melodija.

    da, asocijacija ima dosta, film je prepun simbolike i si, odsekla je klitoris - onako baš u stilu marine abramović na pozornici somewhere in tokyo.

    ReplyDelete

PRIčE iz JUžNOG POTOKA

GaYda Mario

My photo
svakom keru je potreban kerovođa

Čitaoci