Antichrist (2009)

Lars von Trier je jedan od retkih režisera koji uspeva da filmu podari magijsku moć. Da pomera, izmešta percepciju sveta i , što je važnije, da usadi ceo emotivni/metafizički sklop unutar vaše kože koji vam danima ne da mira. Pitanja kojima vas obasipa kroz svoje filmove su toliko dubinski temeljna da nije čudo što ogroman broj ljudi ne može da izdrži osećaj mučnine, teskobe i preispitivanja samih sebe nakon njihovog gledanja. Ljudi ne vole promene. Ljudi ne vole da razmišljaju o besmislenosti svojih postupaka. Ljudi vole da se bensedinski opijajuće zaviju slojevima brižljivo osmišljenih laži koje prikrivaju jedine istinske autentične emocije (po Frojd-u) - anksioznost,strah i bol.

Retki su oni koji stanu iznad razbijene fantazije i analiziraju bolno pokidane parčiće, u pokušaju da shvate svoje istinsko biće, razloge svojih neuspeha i , na kraju krajeva, da se zamisle ozbiljnije o smislu svog postojanja. Lars von Trier upravo to radi. Zato je i jedan od najboljih svetskih režisera danas.

Scene o kojima se najviše piše i priča jesu šokantne, ali njihova šokantnost ne leži toliko u eksplicitnom prikazu (japanski film je navikao gledaoce na brutalne i eksplicitne scene) već u emotivnom/nesvesnom kontekstu koji vibrira tokom celog filma doživljavajući svoju kulminaciju upravo u poslednjem delu u kojem se te scene i odigravaju. Sam Lars kaže da je poslednjih godina gledao dosta japanskih horora i da je bio fasciniran percepcijom druge kulture.Link na tu temu je vidljiv.

Pitanje koje treba da se postavi kod snimanja takvih scena je da li eksplicitne scene doprinose suštinskoj postavci ideje ili služe samo da bi izazvale malograđanski šok i donele reklamu? Mislim da u slučaju Antichrist-a dovode do kulminacije kroz narastajući bol i konfuziju glavnih likova, eksplodirajući na način koji je svim ljudima blizak- kroz fizičku manifestaciju (auto/destrukciju). Pritom, ako je Lars želeo i da takvim scenama prigrabi pažnju šire publike - ništa mu ne zameram. Scene su zaista efektne, ali nisu snimljene samo zbog reklame - film je prosto tražio takvo brutalno razrešenje. Pogotovo kad vam postane jasno (ako vam uopšte postane jasno) o čemu se zapravo tu radi.

Kada On i Ona (Willem Dafoe i Charlotte Gainsbourg) izgube svoje dete koje iskače kroz prozor tokom primalne scene (dok se roditelji tucaju) film zadaje svoju osnovnu temu - pitanje života i smrti tj.pitanje smisla i razloga našeg postojanja koje Lars razgrađuje kroz temu muško - ženskih odnosa koji su sinonim za racio - emocije koje su ponovo sinonim za suštinu prirode oličene kroz samo ljudsko tkivo. Bol, tuga i anksioznost su načini pomoću kojih Lars barata kroz prizmu misticizma smatrajući da nas te emocije jedine dovode do suštine stvari - do same strukture našeg života. U vremenu gde nas moderna civilizacija sve više odvlači od samog prirodnog okruženja i gde prirodu uglavnom gledamo kroz vizuru kamere, gubimo kontakt i sa samima sobom.

Jer šta ovaj film pokušava da nam kaže? Priroda je haos u kojem ne postoji religiozni osećaj za dobro i loše, lepo i ružno, simpatično i nesimpatično. Destrukcija i nihilizam su principi kojima se priroda rukovodi, kao i rađanje i kreacija. Neki umiru, neki se rađaju, ali pojedini oblici života ne interesuju prirodu. Da li je 60 mrava zgaženo ili je 1000 ljudi ubijeno - njoj je svejedno. Ljudi su oni koji pokušavaju da daju smisao haotičnom principu života.

On je psihoanalitičar i predstavlja civilizacijski princip - racio. On je taj koji pokušava da racionalnim kognitivno - bihejvioralnim tehnikama pomogne Njoj (koja predstavlja prirodu - žene su mnogo bliže prirodi) da savlada svoj bol nakon gubitka deteta. Odlaze u Eadn, šumu u kojoj je njihova koliba gde leži njen najveći strah - strah od prirode tj. od nje same tj. od svesti o besmislenom haosu koju leži u srži naših bića. On pristupa njenom lečenju rukovođen racionalnim pristupom, koristeći psihoterapijske tehnike i vežbe gubeći iz vida princip koji je mnogo snažniji - organsku snagu nekontrolisanih emocija koje izviru iz depresije, boli i očaja - iz istine o nepostojanju smisla. Eadn se pretvara u Hell, bitka je odavno završena pre nego što je i počela, destrukcija se pokazuje jačom od želje za životom. Jer kako živeti uz svest koja je spoznala besmisao haosa?

Postojanje religioznih konotacija (Antichrist, Eadn, Tri prosjaka itd) samo služi kao podštapalica za usložnjavanje simbolike filma. Lars je svesno/nesvesno ugradio niz simbola koji služe razjašnjavanju /zapetljavanju scenaria. Iako sam većinu scena dešifrovao, uz bogat dijalog sa Tinom, postoje i scene koje odišu konfuznim misticizmom (lisica koja govori - inače glas je od samog Trier-a, segment o vešticama itd). Moj utisak je da su šamanske/životinjske scene i okultni prizvuci posledice uticaja Strindberg-ovog "Inferno"-a, kao dela koje je dosta uticalo na pisanje ovog scenarija. Sam Trier je izjavio da su mu određene scene prosto same došle i da se ni sam nije preterano trudio da ih svesno razume. Ostavio je nesvesnom da radi svoj posao.
Svojom posvetom na kraju filma A.Tarkovskom Lars nedvosmisleno pokazuje kojoj filmskoj školi naginje. Ko je gledao "Ogledalo" biće mu jasno koliko je ovaj film uticao na stvaranje "Antihrista". Kao i Bergman.Živeći godinama u stanju depresije Lars pravi introspektivni film kojim pokušava da objasni uzroke svoje bolesti.

Ona je u filmu Lars, razbijena i onemoćala od boli, nesposobna da nastavi svoj život bez verovanja u jedini smisao koji je imala - dete kao nastavak sopstvenog života i kao jedinu pozitivnu konstantu usled okružujućeg destruktivnog haosa.
Vešto balansirajući kroz raplitanje muško - ženskih odnosa (muška potreba za osećanjem moći - on je psihoanalitičar koji kontroliše svoju ženu kroz ulogu pacijenta uz potrebu za intelektualnim sagledavanjem uzroka - posledica; ženska potreba za posedovanjem je vidljiva kroz posesivnost prema detetu - namerno mu je oblačila naopako cipele da se ne bi udaljavao od Nje i kroz vezivanje Njega kamenim blokom za nogu i ženska sklonost prepuštanju emocijama i verovanju u njih) Lars ide korak dalje kroz rasplitanje životnog mehanizma/sukobljenosti/ kontrastnosti smrti/života uz fokus na samu suštinu krhkosti ljudskog bića koje je postalo nesvesno svoje prirodne osnove - kostiju, mesa i nagona.


Da li treba da spomenem da su kamera, fotografija i režija brilijantni? Od uvodnih scena snimljenih crno - belom tehnikom super brzom kamerom pa naknadno usporenih koje same za sebe predstavljaju remek delo uz muzičku podlogu Handel-ove kompozicije koja nagoveštava baroknu atmosferu filma, preko scena seksa, šume i životinja i završne scene koja mislim da predstavlja omaž H.Bosch-u - na njegove slike podsećaju i neke druge scene. Gluma je perfektna - inače ja sam slab na W.Dafoe-a odavno pa i nisam objektivan dok je Charlotte-a zasluženo dobila zlatnu palmu.

Antichrist je film koji vas neće ostaviti ravnodušnim. Ako ste zaboravili zbog čega je uz film nekad stajala oznaka umetnost, imate prilike da se uverite u njen povratak na velika vrata.


dodatak - Dushka je ostavila interesantan komentar kojim ću rado da dopunim razmišljanja o filmu:

Rekla bih da se kompletna simbolika u filmu odnosi na psihoanalizu kojoj se LArs podvrgao...Prema Gestalt ucenju, smrt deteta, spontani pobacaj ili abortus, simbol su smrti ljubavi izmedju dvoje ljudi, a u ovom slucaju raskid izmedju dualizma covekove prirode, musko/zenskog, intelektualno/culnog , racionalno/emocionalnog principa, cije narusavanje i neuvazavanje oba dela moze da vodi u ludilo ili klinicku depresiju..Ne bih rekla da pokusava da predstavi ljudsku prirodu "en general" vec da je prikaz vrlo autobiografski. Scene sa pogresno obuvenim cipelama i srafljenjem kamena za noge, rekla bih da predstavljaju emocije koje sputavaju racionalni princip, guraju mu "klipove u tockove", sto moze da bude protumaceno i kao potreba prirode za posedovanjem, kao sto si napisao. U svakom slucaju, racio na kraju dozvoljava da njima (emocijama) bude preplavljen i savladan ludilom...sto je posebno vidljivo u poslednjoj sceni gde On stoji izgubljen u sumi a zene (vestice?) izviru sa svih strana...