Duhovi i zločini

Medium TV show series (B92 oko ponoći)

Zatrpan bujicom dosadnih serijala na domaćim kanalima, u rasponu od stranih koje izgledaju kao da su izašle iz kućne radinosti video porno mogulskih kuća (zamišljam kako ista ekipa nakon divljanja sa gumenim vibratorima pravi pauzu da bi se snimile nove epizode serijala o razočaranim tinejdžerima, neurotičnim sustanarima, ambicioznim japijima i blabla truć ostalim mentalnim povraćkama) i domaćih koje jesu brutalna pornografija, ali u socijalno/mentalnom smislu (bolje bi bilo da snimaju zaista prava tucanja po zabitim vukojebinama i socijalnim stanovima nego što nas maltretiraju sa neverovatno iritantnim dramaturškim doskočicama koje skoro nikada ne uspevaju da pogode trenutni puls i životnu realnost ovog naroda te bi komotno mogli reći da serijali tog tipa imaju "neku drugu Srbiju" koja uopšte ne postoji u realnosti i pritom je bljutavija od same realne slike), uhvatio sam sebe kako sam počeo skoro redovno da pratim NBC serijal na B92 -"Medium".

Moram odmah da naglasim da glavni faktor koji me je naterao da skoro svako veče tokom radnih dana oko ponoći provodim uz pljugu i kafu na kanalu B92 jeste izbor nosioca glavne uloge - Patricia Arquette (da nisam subjektivan potvrđuje par EMMI i Golden Globe nagrada koje je ova glumica dobila u periodu od 2005. do danas tj. od momenta kad je serijal ugledao svetlost tv ekrana).

Koncept serije je baziran na istinitoj priči o medijumu koji je pomogao policiji da razreši brutalna kriminalna dela uz pomoć ekstra- senzornih sposobnosti koje su uključivale vizije događaja koje su se odigrale uz povremenu pomoć duhova ubijenih ljudi. Koncept ovog tipa mogao je na dramaturškom planu da se razreši na više načina i verovatno bi većina bila fokusirana na prikazivanje i jurnjavu zločina uz efektne slike pojavljivanja mrtvih ljudi-duhova. Međutim, kreator serijala Glenn Gordon Caron (još jedan nosioc EMMI nagrade) uspešno je razrešio potencijalne zamke klišeiziranih priča o duhovima i ubistvima stavljajući u fokus priče samu Allison DuBois (Patricia Arquette) i njenu porodicu sa svim svojim specifičnim odnosima i intimnostima, smeštajući kriminalne slučajeve i spiritualističke vizije u drugi plan. Na taj način, autor je doprineo osećaju realnosti koji često u takvim situacijama nije uverljiv i pride, obezbedio sebi neiscrpno polje za ispitivanje mehanizama bračnih, partnerskih, roditeljskih i svih ostalih ljudskih odnosa.

Kroz svaku seriju imamo priliku da pratimo trenutnu životnu situaciju neodoljivo simpatične, prisne i životno neurotične Allison koja je u braku sa podržavajućim i blago ironičnim mužem Joe-om (Jake Weber) uz troje ženske dece u rasponu od 3 do 16 godina (srednja ćerka je fenomenalan lik! izgleda kao otkačeni umetnik u razvoju). Patricia Arquett koja je postala jedan od seks simbola moderne kulture zahvaljujući neumoljivoj intruzivnosti Davida Lyncha u filmu "Lost Higway" (u nekom od intervjua izjavila je da joj je ta uloga bila najteža u životu jer je Lynch konstantno insistirao na njenom fizičko/emocionalnom razgolićivanju, što joj je teško padalo jer je po prirodi užasno stidljiva - suze su uglavnom bile prisutne maltene nakon svakog kadra....Lynch stvarno ima suptilan ukus kad su u pitanju žene) ponudila je potpuno drugu vrstu interpretacije kroz ulogu Allison koja je daleko od seksi fatalne ribe. Opušteno ugojena, uz tetkasti stil oblačenja, blago neurotični roditeljski pristup i sitna bračna podbadanja ona uspeva da postigne potpunu autentičnost lika kojeg glumi. Ona zaista postaje Allison, te ne bi bilo čudno da je ljudi na ulici presreću obraćajući joj se sa Allison, a ne Patricia.

Nakon uvodnog dela serije koji obavezno počinje sa snovima/vizijama nekog kriminalnog događaja kojim će se Allison baviti, nastavak prati trenutno stanje porodice koja je u nekom stalnom polu-konfuznom egzistencijalnom raspadu (gubljenje poslova, materijalni problemi itd) uz postepeno uključivanje državnog tužioca i glavnog policajca iz tužilaštva koji pokušavaju zajedno sa Allison da razreše trenutna ubistva. Izbor glumaca je odličan i svi su se snašli u okvirima svojih uloga praveći na taj način jedan elegantno uigran glumački ansambl koji ne zateže po krajevima već nas prefinjeno uvlači u kompleksnosti međuljudskih odnosa (tužilac ima na savesti ćerku koja je izvršila samoubistvo, policajac je stalno u potrazi za ženom sa kojom će podeliti ljubav...). Duhovi se ne pojavljuju u horor izdanju, već pre izgledaju kao senke izgubljene u nemogućnosti daljeg putovanja dok ne razreše svoje zemaljske probleme. Allison skoro nikad ne dobija komletne informacije u svojim vizijama, te je sklapanje mozaika od fragmenata vizija i policijske istrage dodatna draž serije.

Najbolji deo serije koji me tera da je i dalje pratim je posmatranje bračnog odnosa para DuBois koji je intiman, duhovit i tera nas da verujemo u sitne životne radosti koje su mnogo bitnije od pompeznih neispunjenih želja. Joe -muž je podjednako interesantan u svojim egzistencijalnim problemima i pokušaju održavanja balansa između svoje potčinjene uloge uvek podržavajućeg muža - svoje često tvrdoglave žene (ja ne znam kako bi reagovao kad bi me žena svake noći budila uz saopštavanje raznih morbidnih pričica viđenim u snovima) i ravnopravnog partnera u odlučivanju svih bitnih porodičnih odluka. Ponekad uspeva u tome kroz niz ironično-duhovitih opaski na ivici crnog humora (koje možemo posmatrati i iz ugla odbrambenog mehanizma od navale morbidnih vizija povezanih sa najtežim zločinima), a ponekad samo doliva ulje na vatru latentno neurotične i razapete snovima/realnim životom Allison. Neposredan odnos bračnog para prema deci uz sve poteškoće koje se ne prikrivaju (oboje čine razne greške, ali ljudski uspevaju da ih uoče i isprave) samo doprinosi uverljivosti cele porodične dinamike. Problem koji je dodatno opterećujući za porodicu je i genetsko prenošenje medijumske osetljivosti na žensku decu (pa imamo i pojedinačne serije gde Allison i njene ćerke parcijalno sanjaju iste događaje iz različitih uglova).

Filmski jezik serijala je nepretenciozan, bez nepotrebnog vizuelnog eksperimentisanja, oličen kroz mirnu kameru i statične kadrove podsećajući pre na "dogvil" pozornicu, a ne na histeričnu jurnjavu za zločincima. Jasno je da je autorima serijala bitnija bila dramaturška osnova i razvijanje samih likova od fotografsko/kamermanskih/montažnih trikova. Srž drame se odvija unutar moralno rastrzanih pitanja krivice/pravde/odgovornosti, ljudske potrebe za intimnošću, podrškom i ljubavlju usled rastućeg socijalnog haosa i svih životnih padova i uspona koje nas sve dotiču u približno istom intenzitetu. Specijalna poslastica je bilo gostovanje Angelice Huston u delu serijala u ulozi surove, direktne, jake i naizgled neosetljive privatne istražiteljke (bolji izbor nije mogao da padne jer Angelica izgleda kao potpuna suprotnost nežnoj, plavoj i mekanoj Allison).

Ovo nije serija koja će izmamljivati razne šok/suspense momente nalik toboganskoj vožnji, ali će sigurno zadobiti toplu privrženost publike željne kvalitetnih ljudskih priča koje su lišene besmislenih klišea i nerealnih junaka. Naravno, pojavljivanje duhova i vizija daje neophodan adrenalin seriji koji nas tera da razmišljamo o smislu kako ljudskog života tako i smrti. I da usled ciklične prirode našeg postojanja počinjemo da uviđamo koliko su zaista značajne sve te sitne radosti i smicalice koje život donosi. Život je samo jedan, zar ne? Bar u ovom obliku....nadajmo se da duhovi na kraju odlaze na neko bolje mesto.