IZLET * NoVI STRIP

"šaka suza,vrića smija

ča je život vengo fantazija"

http://revolucya.com/strip.html

Salman Ruždi "Deca ponoći"

Brdo je prevaljeno. Ruždi je, u većini slučajeva, prilično obiman po broju napisanih stranica, a Deca ponoći su sa svojih 776 strana krupan zalogaj za današnje vreme. Nakon jednogodišnjeg skupljanja prašine uz povremenu upotrebu knjige za podmetanja, pritiskanja i presovanja stvorio sam 10-tak dana slobodnog vremena za ponoćnu avanturu. I, kao i uvek (što se Ruždija tiče) bio sam silovito i brzo usisan u imaginarni mikro/makro kozmos Ruždijeve prebogate mašte.

Drugi njegov roman, prvi put objavljen 1981.godine, sa pravom je Bukerizovan do maksimuma (Buker za najbolji roman 1981 i dupli Najbolje od Bukera 1993. i 2008.). Pritom, jedini je indijski roman koji je ušao na na listu 100 najboljih romana na engleskom jeziku britanskog lista Tajms. Po mom mišljenju - potpuno zasluženo.

Nakon Grimusa (1975), debitantskog dela, koji je nagovestio kompleksnu upotrebu alegorije kao njegovog omiljenog stilskog sredstva, uz obilate uplive fantastike, sa Decom ponoći on zaokružuje i cementira temelje koje će ugrađivati u sve svoje buduće familijarne epske sage : usamljene crne ovce (sa neuobičajenim sposobnostima) kao glavni junaci unutar komplikovanih porodičnih odnosa, istorija Indije kao pozorište koje obezbeđuje alegorijsku podlogu za odigravanje strastvene dinamike glavnih likova i upotreba fantastike kao začina kojim se alegorije potpomažu i produbljuju.

Glavni lik je Salem Sinaj, neuobičajeno dete fascinantno velikog nosa, rođen u ponoć kada Indija dobija svoju nezavisnost. Na taj način, njegov privatni život postaje neraskidivom vezom povezan sa političkim životom Indije, a on sam doživotno obeležen teretom sopstvenog rođenja. Da stvari budu ukusnije Ruždi se pobrinuo formirajući koncept Dece ponoći koja su obdarena raznim neverovatnim parapsihološkim sposobnostima, a Salem, kao prvorođeno Dete ponoći najznačajnijom od svih - telepatijom. Pokušavajući da se izbori sa sopstvenim moralnim dilemama i razapet svojom moći koja utiče na stanje u državi, kao i obrnutim uticajem Indije na njegov privatni život, Salem od početnog dečijeg idealizma, kroz turbulentne godine sazrevanja, dolazi do stanja depresije, nihilizma i gubljenja skoro svih ideala. Na isti način kao i novoformirana država koja je svoju početnu euforiju nezavisnosti prokockala u igri sukobljenih političkih/privatnih interesa.

Ruždi je poznat po postepenom uvođenju glavnih likova u priču preko upoznavanja sa njihovom pred-porodičnom istorijom te je roman strukturalno podeljen na 3 dela: prvi govori o Salemovoj porodici pre njegovog rođenja sa dedom iz Kašmira kao glavnim nosiocem radnje, drugi prati Salemovo detinjstvo u Bombaju, a treći deo se bavi Salemovim odraslim životom, sve do smrti. Obimnost detalja, istorijskih podataka, kulturnih posebnosti i mitoloških asocijacija vas preplavljuje kao monsunska kiša.

Salman Ruždi zadivljuje svojom bogatom erudicijom, kao i sposobnošću kojom povezuje živ, pulsirajući osećaj uskomešanog svakodnevnog života sa istorijskom i kulturnom pozadinom. Upotreba fantastike unutar poznatih istorijskih i političkih okvira je klizav teren, ali ne i za Ruždija. Način na koji kombinuje realizam i fantaziju me neodoljivo podseća na Pekića, kao i neverovatna količina informacija iz skoro svih sfera ljudske istorije i kulture. Njegovi likovi su kompleksno formirani i toliko živi da počinjete da dišete njihov uzbudljivi život pun neočekivanih obrta, a sa druge strane upotreba politike, metafora, kao i kulturnog nasleđa stvara višeslojnost značenja. Kod Ruždija, ništa nije kao što na prvu loptu deluje, a manipulisanje sa istinitim istorijskim podacima, kao i realnim političkim ličnostima daje adekvatan balans fantazmagorijama koje često znaju da budu Ruždijevski duhovite - na granici između uličnog humora i intelektualnog cinizma.

Bombaj je (kao i u većini njegovih romana) jedan od glavnih likova knjige čiji opisi, pored ukazivanja na očiglednu Ruždijevu zaljubljenost/opčinjenost rodnim gradom, predstavljaju remek delo samo po sebi. Bogatstvo rečnika i rečenice koje kao ulice mapiraju sam grad uspevaju da uzbude sva čula. Vi ste tamo - udišete egzotične mirise, jedete kompleksne indijske poslastice i probijate se kroz šarenoliko indijsko društvo - razapeto između evropske/američke pop kulture i sopstvenih tradicija.

Ruždi se ne obazire na konvencionalne pristupe pisanju već podjednako snažno ispaljuje sve zalihe iz svog bogatog mentalnog arsenala: baveći se familijarnom dramom on skreće na avanturističke staze, komplikuje tkivo trilerskim zapletima i mitskim/fantastičnim ludilima i podjednako lako zaranja u pitanja pop kulture, egzistencijalizma, religije i politike sa namerom da produbi razmišljanje o pitanju nad pitanjima - pitanje o smislu našeg postojanja. Ukoliko ste raspoloženi za dalje salmanarenje najtoplije preporučujem sledeće 2 njegove knjige: Tlo pod njenim nogama(obavezno za sve zaljubljenike pop kulture, pogotovo muzike) i Mavrov poslednji uzdah. Danas, retki su ovako VELIKI pisci kao što je Salman Ruždi.

Šipu ga Krvniku ljubavi

Već odavno verujem da je antipsihijatrija na strani svetla, a psihijatrija na strani tame. Tolika usmerenost na podsticanje svoje egoistične prirode nauštrb svega ostalog je korak unazad u odnosu na (Isusovo) širenje ljubavi ili budistički koncept spajanja, a ne razdvajanja. Ljubav je u psihoterapiji samo ljubav prema sebi. Zaboravite na frazu "kada voliš sebe volećeš i druge". Kada počnete na terapeutski način da razmišljate i kada vas "reprogramiraju" kalkulacija će postati vaša glavna osobina. JA će da vam postane deo svake rečenice. Ukoliko vam nešto ometa "duboko" povezivanje sa sopstvenim JA bićem svaki ne-dobar psihoterapeut će vam pomoći da ubijete sve svoje dečije fantazije da biste lagodno mogli da pristupite konceptu " u se, na se i poda se". Mislim da je psihoanalitička teorija (tj. njeni izdanci u vidu milion terapeutskih pravaca ) prilično doprinela otuđivanju ljudi.

Prvo što vas terapija nauči je umetnost trgovine. Koliko sam dobar? Ne mogu da shvatim da sa ovakvom pilićarskom filozofijom ljudi streme napretku. Da vas podsetim - niko nema tapiju na definisanje pojma normalnosti. Ili bolje rečeno, ko zaista zna odgovore koji nas približavaju dokučivanju ljudske tajne? U pitanju je samo igra moći u kojoj se najbolje snalaze krvnici kao što je ovaj neviđeni šupak Irvin D. Jalom. Dok sam čitao njegove "detektivske" hvalospeve samom sebi ne shvatajući da li je slep ili glup pa ne vidi da promena realnosti ne znači i pravi put ka sebi već samo drugu ulogu u sličnom setingu već sam počeo da se nerviram. A i takođe to kalkulisanje oko cene termina i koliko može "da se ispruži" za nekog sirosa. Ali, onda sam naleteo na ovu gnusnu rabotu čiji je on inspirator i glavni motivator, nakon čega sam sa gađenjem odbacio knjigu pitajući se šta od ovakvog smrada može da se nauči?

"Nisam ljubitelj pasa, ali se činilo da je ovaj gori od većine. Jednom sam sreo Elmera kada ga je Mari dovela u moju kancelariju - bilo je to neotesano biće, koje je režalo i glasno lizalo svoje genitalije tokom čitavog sata. Možda sam tu i tada odlučio da Elmer mora da se ukloni. Nisam želeo da dozvolim da uništi život Mari. Ili moj."

O da. Ladno je insistirao i uspeo da nagovori ženu da ubije zdravog psa koji joj je ostao od mrtvog muža. Jer - ništa ne sme stajati na putu ka sopstvenoj sreći koja će da gori sjajem miliona sveća u tami pakla. Samo zato što je jadni stari Elmer pokušavao svojom "neukom" ljubavi da zaštiti svoju gazdaricu od spoljnog sveta. Pošto za Elmera Krvnik Jalom nije imao strpljenja tj. nije se potrudio da ga terapeutski "reprogramira" ne bi li prestao sa pišanjem (obeležavanjem) po kući i lajanjem na posetioce (Elmer nema keša za guzicu Jaloma) on je posegao za genijalnim terapeutskim rešenjem - ubistvom. Jedini dobar pacijent je mrtav pacijent.

Moram mu priznati da je samom sebi dao savršen nadimak. Krvnik ljubavi je odličan naziv za većinu psihoterapeuta. U takvom sistemu JA glasam za ludilo.

Jaja i knjige

Zašto volim pijacu?
Otišao sam na Kalenić da kupim seljačka (zdravo žuta) jaja i sjenički sir (za "home made" pesto sos) i nakon uvek vickastih seljaka i razmene osmeha sa njima skrenuo u deo "igla u plastu sena/kopanje po odbačenim uspomenama"....
Ukopao sam se na tezgi sa knjigama i nakon malo cenkanja kupio ove fantastične 4 knjige za 250din!!! Koliko beše košta kutija pljuga?

1. Džek London "Zov divljine" - remek delo koje kupujem (ako se ne varam) već treći put. Ne znam gde su mi nestala poslednja 2 primerka što je standardna priča vezana za pozajmljivanje knjiga.Pas Bak rođen na toplom jugu koji vođen ljudskom pohlepom za zlatom završava na zamrznutom severu.
2. Anri de Monterlan " Ubica je moj gospodar" - savremeni francuski pisac koji smešta zbunjenog i sramežljivog čovečuljka Egzipera u raskalašnu i toplu atmosferu Alžira.
3. Džozef Konrad " Tajfun :: Mladost" - slične biografije kao Melvil (veoma mlad se upustio u mornarski život; počeo tek da piše i to kako!! oko 40-te) Konrad u ove dve pripovetka piše o svojim prekookeanskim iskustvima iz Malajskog arhipelaga.
4.Džejms Herbert "Pacovi" - već odavno jurim ovu palp horor knjigu zbog hvalospeva Stivena Kinga o Herbertovom pomeranju tog žanra.

Još samo da krenem na odmor i da se prepustim nadoknađivanju "izgubljenog knjiškog vremena".

Prosvećeni gurmani

"Možda ljudi sa kopna smatraju da je užasno jesti kita ne samo zbog toga što je on tako mastan već to, izgleda, dolazi, u neku ruku, i iz razmišljanja koja su gore spomenuta, to jest da čovek treba da jede tek ubijeno stvorenje iz mora, i to da ga jede pri njegovoj sopstvenoj svetlosti. Ali, nesumnjivo je prvi čovek koji je ubio vola bio smatran za ubicu; možda je bio i obešen, a da je stavljen pred volovski sud, sigurno bi tako i svršio; a on je izvesno to i zaslužio, ako uopšte ubica to zaslužuje. Otiđite na mesarski trg jedne večeri u subotu i gledajte gomile živih dvonožaca kako blenu u dugačke redove mrtvih četvoronožaca. Zar takav jedan prizor ne prikazuje ljudoždere manje opasnim? Ljudožderi? A ko nije ljudožder? Kažem vam, pre se može oprostiti jednom Fidžijcu koji je usolio nekog mršavog misionara i odneo ga u podrum kao zalihu za glad kad naiđe; pre se može oprostiti tome opreznom Fidžijcu, kažem, na dan strašnog suda, nego tebi, civilizovani i prosvećeni gurmane, koji prikuješ gusku za zemlju i častiš se njenom naduvenom džigericom u masnoj pasteti."

Herman Melville " Moby Dick", 1851.

Postoji scena u, inače, odličnom filmu " Before Night Falls" (2000) kada Reinaldo Arenas kao mladi i perspektivni Kubanski pisac dobija od književnog mentora prvih 5 knjiga od 100 koje predstavljaju suštinu celokupne svetske književnosti. Mobi Dik je među prvih 5....Mogu samo da potvrdim taj izbor.

Polubrat

Najbolja knjiga koju sam pročitao ovog leta, od šarenog izbora skupljanog tokom godine je Polubrat, norveškog pisca i scenariste Laš Sobi Kristensen-a (Lars Saabye Christensen). Moja fasciniranost nordijskim područjem se nastavlja. Da li fjordovi, hladnoća i polarne noći prouzrokuju stanje svesti koje je stalno na ivici kreativnosti? Pored Knuta Hamsun-a, koji je jedan od mojih ličnih favorita, norveška je u modernoj književnosti dobila adekvatnog nastavljača u liku i delu Laš S.K. Inače, Laš i ne krije svoju ljubav prema Knutu koji se veoma često pominje u njegovoj knjizi.

Polubrat je porodična saga ispričana iz ugla glavnog lika/pripovedača čudnog imena i hendikepiranog izgleda/malog rastom Barnum-a. Dok čitate uvodni deo gde Laš savremenim jezikom dočarava filmsko-korporativni ambijent koji stoji u pozadini Berlinskog filmskog festivala vi ne slutite da će slučajni susret odraslog Barnum-a sa Cliff Richard-som u sauni hotela inicirati sećanja na njegovu porodičnu istoriju. Laš nas vraća u period pred kraj II svetskog rata, upoznajući nas sa Barnum-ovom porodicom koja je sačinjena od 3 dominantne i ekscentrične žene. Efektnim rezom sa moderne, pop kulturne pozornice mi ulazimo u intimno okruženje neprilagođene porodice koja živi u Oslu. Od starta gradeći priču na ideji marginalizovanih likova Laš brzo uspeva da nas emocionalno veže za glavne junake koji tvrdoglavo idu kroz životne neprilike ne odustajući od svojih karakternih specifičnosti.

Razvijajući priču o Barnum-u koji svoju hendikepiranu visinu pokušava da kompenzuje dnevnim sanjarenjima i izmišljanjem priča, Laš gradi ceo svet koji stoji u pozadini Barnum-ove kreativnosti. Nakon upoznavanja sa tri glavne ženske figure (prababa "The Old One", baba Bolleta i majka Vera) i njihovim snalaženjem u Oslu posle II svetskog rata iz kojeg su izašle sa prinovom- Fred-om (Barnum-ov polubrat) začetim u brutalnom činu silovanja od strane nepoznatog vojnika, Laš nas odvlači u priču o Arnold Nilsen-u, takođe "kepecu" i njegovom nestvarnom životu na udaljenim, surovim severnim ostrvama koje napušta da bi se pridružio putujućem cirkusu. Na taj način on nas priprema za čin ulaska Arnold-a kao jedine odrasle muške figure u Barnum-ovoj porodici/njegovog oca. Impulsivan, prevarantskog karaktera, ali i neodoljivo šarmantan i duhovit, Arnold unosi neophodnu dinamiku u zatvoreni/hermetični ženski krug.

Za to vreme stariji polubrat Fred je izrastao u autentičnog otpadnika, nezainteresovanog za društvene norme i večito obeleženog činom svog nastanka, punog agresije i neprilagođenog ponašanja. Svesno udaljen od sveta i ljudi oko njega, Fred jedino obraća pažnju na Barnum-a, trudeći se da ga svojim sirovim metodama ojača i navikne na surovost sveta. Ulaskom Arnold-a u porodicu stvari se menjaju i konflikt između Fred-a i njega postaje sve veći sa godinama. Barnum je razapet između ljubavi prema ocu i Fred-u, a situacija se razrešava nenormalnom scenom na stadionu (moraćete ipak da pročitate knjigu).

U paralelnom toku knige pratimo i Barnum-ovo upoznavanje i druženje sa Vivijan i Peder-om do odraslog doba. Laš nas upoznaje i sa njihovim porodičnim pričama koje dopunjavaju osećaj porodičnih specifičnosti koje nas sve formiraju u jedinstvenom pravcu. Intenzitet njihovog trougao odnosa ostaje podjednako jak tokom godina odrastanja i približava nas intimnom i skrivenom unutrašnjem/emocionalnom svetu glavnog junaka, koji pokušava da na neki način ostavi svoj trag u socijalnom okruženju, radeći jedino što zna - da maštari i svoja sanjarenja pretvori na kraju u filmske scenarije (jedna od poslastica ove knjige je i čitanje Barnum-ovih scenarija u originalnoj formi).

Šetajući kako kroz stilove i pristupe pisanju, od modernog, savremenog do Thomas Mann-ovskog saga telling pristupa, Laš na iznenađujuće dobar način uklapa i preliva različite stilove, vešto izbegavajući efekat "nabacanog kupusa", praveći od toga ogroman plus koji vas/obzirom na obimnost stranica-600 u pravom tajmingu izbacuje iz potencijalne opasnosti zamora čitanja.

Gradeći svet na ivici cirkusa i nestvarnog baratajući sa marginalizovanim, neprilagođenim junacima on uspeva da postigne efekat zanimljivosti i neočekivanosti ne skrećući u ponor nadrealizma ili fantazmagorija. Oslo kao realan grad je stalno tu, prisutan kao glavni junak iz senke, sa svim svojim tajnim mestima, parkovima, skrovitim ulicama i svim svojim specifičnostima, što doprinosi balansu uverljivosti i osećaja realnosti naspram Barnum-ovog opičenog porodičnog života i njegovih kreativnih lutanja.

Knjiga obiluje zaista sjajnim pasažima i maštovito osmišljenim scenama koje daju autentičan pečat originalnosti samog autora. Već sam spomenuo Cliff Richard-sa u sauni?! kao ključ koji okreće bravu Barnum-ovih sećanja. Ostale scene prepuštam vama na radost razotkrivanja.

Polubrat je zaista problematičan za klasifikaciju. Moglo bi da se kaže da je u pitanju post modernistički pristup koji je srž svoje strukture obavio oko početaka modernog pristupa pisanju oličenog u delima Knut Hamsun-a i Thomas Mann-a, ne stideći se ni postupaka tradicionalnijih načina pripovedanja koje često vezujemo za termin porodičnih saga. Ali, u tome je i lepota ove knjige. Što vam konstantno izmiče iz svih očekivanih asocijacija. I pritom je uzbudljiva za čitanje, podjednako intimna i ekscentrična, sanjiva i realna. Laš je, takođe, veoma duhovit ali kroz prizmu ironije, što dodatno začinjava ukus knjige.

Polubrat je veliki roman, ambiciozno napisan i zamišljen kao kaleidoskop komedije, tragedije i cirkusa unutar realnosti sa panoramskim efektom oslikavanja Osla i osvrtom na istorijske pop znamenitosti različitih generacija. I na svu sreću, napisano i zamišljeno je realizovano potpuno u sklopu opravdavanja nečega što se zove veliki roman.

Knjigu je izdala izdavačka kuća "Okean" i mislim da se njena cena kreće od 600 do 900 din (zavisi od knjižare i potencijalnih popusta). Prevod je/čini mi se/veoma dobar. Ako ste razmišljali šta sledeće da čitate, a da nije stereotipno ili dosadno ili moderno očekivano preporučujem Polubrat-a. A takođe je odličan poklon za rođiš. Tako sam je ja dobio.

Put oko sveta

Mirisi leta sve su intenzivniji i samo pojačavaju kovitlac misli koje se sve više fokusiraju na pitanje dragocenog odmora. Izbor destinacije i pitanje saputnika su naravno najvažnije odluke (greške koje se naprave kod izbora ove dve stvari su definitivno nepopravljive i sigurno uništavaju odmor). Mada, prava avantura koja nas sve toliko uzbuđuje vezana je za samo putovanje. Odlazak u "tuđinu", neizvesnost nepoznatog i svi ti dragoceni novi utisci nas celog života opsedaju kontinuirano gradeći sve veću ovisnost o putovanjima. Doduše, deda mog ortaća ima drugačiju zen filozofiju "Ja vas ništa ne shvatam. Šta ste toliko zapeli da putujete? Pa i tamo negde je sve isto kao i ovde: ljudi, kuće i ulice".

Na moj 14.rođendan dobio sam jedan od najlepših rođiš poklona koji do danas dragoceno čuvam na prašnjavim policama koje su čest uzrok porodičnih rasprava(u našem malom stanu ne postoji analni karakter rad da kontinuirano čisti prašinu, ali postoji povremena rasprava ko-kada-bitno-nije-baš me briga-nezdravo-svinjac-aman!).


Brodski dnevnik "Besa" koju mi je poklonila moja omiljena mamina drugarica Olja je jedna od onih knjiga koje veoma nerado dajem na pozajmicu iz opravdanog straha da će se izgubiti u opuštenom lavirintu mojih prijatelja koji je već usisao par knjiga. A moja potreba da svojim prijateljima razotkrijem vrednost ove knjige kontradiktorno me dovodi do razgovora ovog tipa:

- Kako misliš nije kod tebe?
- Ma vratio sam ti knjigu!
- Ne, nisi...siguran sam!
- Ustvari, sad kad se setim mislim da ju je uzela Ana.Da, kod Ane je!
- Pa jesam ti rekao da je nikom ne daješ!
- Navalila je ko mutava, nisam mogao da je odbijem...

I onda zovi Anu koja tvrdi da nije kod nje (naravno). Krug se samo širi, a knjiga ostaje nepovratno izgubljena unutar nonšalatnog lavirinta ko-kome-kada-gde. "Besu" sam više puta poslao na kratak put po kvartovima bg-a da luta čudnim konfuznim lavirintima pozajmica i sada sam prilično nervozan jer je već duže vreme unutar spiralne matrice koju nikako ne mogu da razrešim (dragi prijatelju ili prijatelju mog prijatelja, molim te vrati mi "Besu"!). Pored divne Oljine posvete u kojoj mi, u momentu mog polaska u srednju školu i ulaska u "svet odraslih", želi pregršt putovanja i razotkrivanja novih svetova, ta knjiga u mojoj glavi poseduje još jednu metafizičku/emocionalnu vrednost. Postao sam ubeđen da taj primerak Jožinog brodskog dnevnika koji ja posedujem ima magijski uticaj na moj život. Ne mogu to da objasnim drugačije osim da kad vidim da je knjiga tu, na prašnjavoj polici, i kada je po hiljaditi put uzmem u ruke odmah osetim infuziju pozitivne energije i jednostavno znam da će, bez obzira na kojekakve trenutne životne nedaće, sve biti u redu.

Joža Horvat je putem te knjige postao jedan od mojih ličnih favorita. Poznatiji širom "Juge" po scenariju za tada popularnu TV seriju "Mačak pod šlemom"- setiće se oni koji imaju preko 30, svoje najbolje književno delo (bar po mom sudu) realizuje u formi brodskog dnevnika nazvanom po imenu jedrenjaka sa kojim je oplovio svet. Bio je dovoljno lud, naivan, hrabar i pun entuzijazma da se kao prvi Jugosloven otisne na privatnom brodu kroz svetske okeane (iako su mnogi pomorci pre njega putovali prekookeanskim stazama on je bio prvi sa svojom posadom koju su činili njegova žena, sin i prijatelj, koji je realizovao put oko sveta na tzv."privatnom/amaterskom" brodu). Put je trajao oko 2 godine tokom sredine '60-tih prošlog veka (1965-1967) i pored sigurno uzbudljivog doživljaja za samu posadu "Bese" ostavio je i mnogo značajniji trag u obliku knjige uz koju imate doživljaj da ste zajedno sa Jožom na palubi broda intenzivno udišući morsku so.

Joža Horvat na Pacifiku

Čini mi se da je putovanje brodom oko sveta jedna od retkih stvari koja je u današnjem turbulento modernom-brzom-povezanom svetu ostala kao "poslednja velika avantura". I danas, uz sve moguće satelitske uređaje, poboljšane tehnike i materijale, putovanje na ovaj način nosi ogromne rizike sa sobom. Okeani su ogromni, a vi na sred nekog od njih ništa više od ljuske oraha prepuštene na milost i nemilost božanskim silama i ćudima prirode. Ali nagrada takvog proživljenog puta je proporcionalno velika rizicima. Poznajem dosta mornara jer sam genetskim putem vezan za ostrvo i svi imaju istu priču: kad su na prekookeanskim turama koje traju po pola godine i više stalno maštaju o kući, a kad se vrate kući već posle prvog meseca nervozno iščekuju sledeću morsku turu. Ko jednom oseti zavodljivu moć mora, teško joj se odupire.

Joža Horvat, poreklom iz ravničarske Slavonije je savršen primer koji to dokazuje. Sve je krenulo čudnim sticajem životnih okolnosti : "Sudbina, neobjašnjiva odrednica života, odvela me tih dana u Parizu u Nautički salon. Naletio sam odjednom na stotine jedrenjaka podignutih jedara, koji su me u prvi mah zbunili, zatim oduševili, otkrivši mi nove, beskrajne prostore slobode. More! Toga sam se dana u Parizu vjenčao s jedrima i pučinom." (Joža Horvat)

Opijen osećanjem novootkrivene ljubavi koja mu je omogućavala slobodu kojoj je težio tokom celog svog života Joža je svoje pomorsko znanje i iskustvo dobijao na Jadranu, vežbajući temeljito za mnogo veći zalogaj - svetske okeane. Posle nekoliko godina intenzivnih priprema, u koje je uvukao celu porodicu (ženu i dva sina) entuzijastičkim žarom je počeo da sklapa sve kockice neophodne za realizaciju životne fantazije o kojoj mnogi maštaju, a samo retki i realizuju - put oko sveta!

Da bi vam bilo jasnije o kakvom se čoveku radi, napisaću vam samo par podataka koji na ekspresivan način opisuju njegovu ličnost: navukao je celu porodicu na ideju te su prodali skoro sve vredne stvari koje su posedovali, uključujući i nameštaj iz stana da bi skupili neophodne pare za brod i put; nagovarao je mlađeg sina da vanredno ubrzano završava srednju školu da bi mogao da ide na put, a starijeg bezuspešno ubeđivao da zamrzne studije - borba je trajala dugo, ali na kraju stariji sin se opredelio za redovno pohađanje fakulteta, a ne za put, na veliku Jožinu žalost; jedini prihodi tokom puta koje je uspeo da obezbedi bili su od strane lista "Vjesnikom u srijedu" za koje je pisao redovne reportaže sa puta - novac nije bio veliki te je Joža svesno krenuo sa minimalnim novčanim sredstvima spreman na dodatne poslove i prehranjivanje iz mora tj. oslanjajući se na svoje sposobnosti.

Na svu sreću, uspeo je na kraju da zakrpi celu konstrukciju, sagradi motorni jedrenjak pod nazivom "Besa" (ime je proisteklo iz zaveta koji je dao sebi- da će oploviti svet, besa je albanska reč za zavet) i sa posadom od tri člana krene na dvogodišnju avanturu koju je podelio sa svima nama pišući jedan od najboljih dnevnika koje sam ja čitao.

Vrednost ove genijalne knjige se najviše sastoji u Jožinom talentu da svojim stilom pisanja punim života, neposrednim i iskrenim pristupom dopusti svima nama da uronimo u put oko sveta zajedno sa njim. Sve lepote novih predela, sve boje, mirisi, ukusi strani našim čulima, sve teškoće i problemi, kako fizičke prirode tako i mentalne i emocionalne izbijaju iz svake stranice ove čudesne knjige snagom reči koja nas obavija i usisava sve intenzivnije nakon svakog poglavlja, nakon svake pređene morske milje. Kad krenete da čitate Jožin brodski dnevnik, vi ga ne ispuštate iz ruke, manijački odrađujete sve dnevne obaveze željno iščekujući povratak kući gde uzimate knjigu sa kojom nastavljate opijajuće putovanje. Kroz Mediteran preko Atlantika, kroz Panamski kanal u Pacifik, preko Pacifika i Indijskog okeana do Sueckog kanala i povratka nazad u Mediteran i Jadransko more. Dve godine nabijene intenzivnim utiscima sa kojima nas Joža tako zbližava, da i mi sami postajemo intoksinirani morima, okeanima, zemljama, ljudima, događajima i svim onim što čini jedno takvo retko proživljeno iskustvo. Da li treba da spominjem da vam ova knjiga besomučno pojačavu tu dečju želju zvanu put oko sveta? Naravno - jedrenjakom. Znam da je to jedan od mojih životnih ciljeva. Jedna od onih stvari koje kad uspeš da realizuješ kažeš "Sad mogu mirno i da umrem, znam da sam uradio nešto veliko".

Ko je imao iskustvo boravka na otvorenom moru zna koliko hrabrosti ili ludosti treba za to - za suočavanje sa ogromnim prostranstvom oko sebe koje svakog momenta može da podivlja i da vas hladnokrno gurne u Neptunove razjapljene čeljusti. Strah je emocija koja je pored euforije, stalno prisutna na moru. Kao što kažu moji ostrvljani " More daje, ali i uzima". Joža je to osetio na najgori način, jer su mu oba sina nepovratno izgubljena na narednim morskim putovanjima koje su zajedno imali.

I danas, u svojim 90-tim godinama Joža je pun duha i života, radi i piše. Na proslavi povodom postajanja počasnog člana Jedriličarskog kluba "Špinut" iz Splita, 2005-te izjavio je za Slobodnu Dalmaciju : "Već tri godine pišem dnevnik i nadam se da ću uskoro objaviti tu knjigu “Svjedok prolaznosti”. Da drugima ostavim i taj trenutak u vječnosti. Prema tome, vidite da sam u pravu. Ploviti se može i kad nemaš brod ".

"Besa" je savršena knjiga o putovanju i samom životu jer i život je neka vrsta putovanja. Knjiga koja budi nostalgiju i pored svega ostalog, govori i o jednom svetu koji više ne postoji - svetu gde papiri nisu igrali tako važnu ulogu i gde su ljudi neposrednije kontaktirali jedni sa drugima. O svetu koji je još uvek imao neku dozu naivnosti i vere u lepšu budućnost. Ako razmišljate o knjigama koje treba poneti na letovanje, probajte da nađete/kupite "Besu" i da joj obezbedite mesto u nabijenom koferu. Taj saputnik u vidu brodskog dnevnika može samo da vam ulepša letovanje.