Mislim da je šteta da moj analitički tekst o Linčovom masterpisu "Lost Highway" ne bude dostupan svima koji su zainteresovani za dublje grebanje unutar filmske strukture, pošto je prvobitno objavljena verzija na Mislite Mojom Glavom sajtu nestala zajedno sa njim. Sigurno postoji dosta vas koji niste imali prilike da ga pročitate i nadam se da će vas obradovati što je ponovo tu, na vašim ekranima.
Često čitam/slušam komentare na temu "apstraktnosti" Lynchovih filmova. Jasno mi je da većina gledalaca nije edukovana iz oblasti psihoanalize i da radnju njegovih filmova tretira kao konfuznu mešavinu halucinantnih nabacanih nebuloza koje ih - ipak - dovoljno intrigiraju da bi ih gledali i dalje. Znam da ste imali često onaj osećaj "na vrh mi je jezika - da razumem", ali nakon odgledanog filma smisao se nije pojavio u vidu ključa koji će relaksirati tenziju prikazanih događaja.
Da bih se upustio u detaljniju analizu koja će vam razjasniti dramaturške mehanizme koje je Lynch doveo do nivoa psihoanalitičke perfekcije moraću tokom teksta da uvodim i određene stručne termine (kao i teorijske konstrukte) iz oblasti psihoanalize za koje se iskreno nadam da će vam biti interesantni (ukoliko niste imali prilike da se do sada detaljnije upoznate sa njima). Takođe, opredelio sam se za analizu filma "Lost Highway" (1997) koji je savršen za potrebe ovog teksta jer je u njemu apsolutno svaki kadar precizno i sa namerom konstruisan - svetlosnim kilometrima daleko od bilo kakve apstrakcije i konfuznosti. Ne verujete? Moja želja je da vas argumentovano razuverim da bi ste ponovo (ili čak prvi put?!) pogledali ovo remek delo, ali sada sa razumevanjem i većim uživanjem.
U čemu je izuzetna privlačnost psihoanalitičke teorije, pogotovo u kontekstu umetničke eksploatacije? Razloga ima više: od uvođenja pojma nesvesnog kao glavnog motivacionog faktora našeg ponašanja preko insistiranja na individualnosti životnih problema i posebnom pristupu svakoj osobi do intrigantnih konstrukata vezanih za formiranje naše ličnosti (po Frojdu mi smo formirane ličnosti već do 5-6te godine našeg života) pa sve do analize snova kao jedne od glavnih tehnika kojom se istražuje naš nesvesni/skriveni/potisnuti svet.
Lynch čak dva svoja filma (Lost Higway i Mullholand Drive) konstruiše na premisama traumatičnih događaja koji svojom "hiper-realnom" intenzivnošću cepaju naš realni svet i teraju glavne junake u beg pod okriljem fantazije. Na taj način on jasno postavlja dvostruku/paralelnu dimenziju događanja u kojoj (u slučaju Lost Higwaya) imamo prvi deo filma koji predstavlja realnost i drugi deo filma (nakon traumatičnog događaja - počinjenog ubistva iz strasti) koji predstavlja fantaziju glavnog junaka kojom on pokušava da razreši problem koji ga i dalje muči - problem nerazumevanja sopstvene žene koji nije postao rešen njenom fizičkom eliminacijom.
Takvo ponašanje je odavno uočeno kod slučajeva mentalnih bolesnika. Psihoze su najteži vid mentalnih oboljenja od kojih je vama sigurno najpoznatija shizofrenija. Za razliku od neurotičnih poremećaja sa kojima ljudi mogu da funkcionišu u okvirima realnog života - da rade i da imaju emotivne odnose sa drugim ljudima, psihotična oboljenja prouzrokuju "raspadanje" svesti koje se najočiglednije prepoznaje u gubitku kontakta sa realnošću - oboleli više ne prepoznaju svet oko sebe niti su sposobni za funkcionisanje u njemu te najčešće završavaju hospitalizovani i to, nažalost, do kraja svog života. Veoma često, usled traumatičnih životnih događaja (ratovi, ubistva, saobraćajne nesreće, gubitak bliske osobe itd), mentalno zdravi ljudi znaju da privremeno zapadnu u stanja koja su identična ponašanju psihotičnih bolesnika te se zbog toga ta stanja i nazivaju psihotične epizode.
Imao sam prilike da tokom prakse na fakultetu prisustvujem razgovorima sa pacijentima kojima je dijagnostifikovana shizofrenija, kao i da sam pričam sa njima. Njihova uverenost u sopstvene halucinacije je toliko jaka da ne dozvoljava upliv realnosti koju terapeut predstavlja. Koordinate njihovih fantazija su čvrsto postavljene i sve događaje iz sveta realnosti prerađuju po matricama svog internog ludila. U konkretnom slučaju imao sam pacijenta koji je bio ubeđen da je Slobodan Milošević (pričamo o 1995) i da se na njega priprema atentat. Svojoj rođenoj sestri je namenio ulogu Gorice Gajević (unutar odigravanja fantazije), a mene je doživljavao kao službenika Državne bezbednosti. Svaka rečenica koju sam ja izgovorio za njega je predstavljala vezu sa njegovim svetom fantazije tj. psihotični samoodbrambeni mehanizam je toliko jak da sve neodgovarajuće informacije adaptira kroz prizmu sopstvenog scenarija. Npr. na moje pitanje da li ima rođenu sestru on je odgovorio da je svima poznato da ima brata (verujući da je S.M.), ali da mu je Gorica Gajević bliska kao da mu je sestra. Zbog čega vam pišem sve ovo tj. možda se pitate kakve ovo ima veze sa Lynchovim filmom?
Pokušavam da vam objasnim da i svet fantazije mora odnekud da crpi informacije, impresije, utiske i emocije sa kojima će graditi svoju "realnost". Na taj način unutar drugog dela Lost Higwaya (sveta fantazije glavnog junaka) imamo sve likove kao i u prvom (realnom) delu filma, samo su njihove uloge iznova "napisane" (od strane glavnog junaka) da bi fantazija probala da realizuje svoje osnovne ciljeve: da ispuni svoju odbrambenu funkciju tj. da sačuva našeg junaka od traumatičnosti ubistva koje je počinio, kao i da pokuša da razreši problem koji nije mogao da se razreši unutar okvira realnog života i na taj način donese neophodnu katarzu isfrustriranom junaku.
Sećate se legendarne scene na žurci kada Fred priča sa Mystery Manom i kada mu on preko slušalice na postavljeno pitanje "Odakle on u njegovoj kući?" odgovara "Da ga je Fred pozvao jer on nema običaj da dolazi nepozvan"? Preneseno na psihoanalitički nivo poruka je prilično jasna. Fred je stvorio tj. sam "pozvao" Mystery Mana u sopstveni život - prebacujući sopstvenu odgovornost u njegove ruke.
Nakon neuspešnog seksa u kojem se primećuje Fredova nemoć i Reneeina ravnodušnost Lynch nam zumiranjem i efektom "slow motion" snimka prikazuje njeno "utešno" tapšanje rukom po Fredovim leđima sugerišući prvu prelomnu i ključnu tačku radnje. Pod naletom nekontrolisanog besa proisteklog iz osećanja sopstvene nemoći Fred brutalno ubija svoju ženu povinujući se regresivnom mehanizmu kojeg lako možemo uočiti kod ponašanja dece - kad ne mogu da razreše neki problem npr. sastavljanje neke igračke oni tu igračku agresivno unište. Po Frojdu životna energija - libido - je najprisutnija u okviru seksualnih impulsa, a sam libido je jako blizak drugom dominantnom ljudskom nagonu - tanatosu - koji je uzrok svih naših destruktivnih impulsa. Često se u praksi sudskih slučajeva ubistva ustanovljava da su se neposredno pre ili posle ubistva odigravali seksualni odnosi. Očigledno, količina energije koja se razmenjuje tokom seksa veoma često zna da se otrgne kontroli i da pređe u agresivne impulse.
Nakon proživljenog afekta (pomračenja svesti) Fred zatiče svoju izmasakriranu ženu pored sebe i nemoćan da svesno prihvati odgovornost za monstruozni zločin beži u stanje šoka. Preciznije, posttraumatičnog šoka. Šok ima svoju psihološku funkciju: da zaštiti potpuni raspad ličnosti usled preteranog intenziteta događaja omogućavajući neophodni “time out” u kojem se dešava rekonstitucija osnovnih mentalnih mehanizama potrebnih za adekvatno suočavanje sa traumatičnom realnošću. Ukoliko je osoba koja doživljava šok “nežnije/lomljive” prirode ili je već imala predispozicije za razvoj mentalnih bolesti stanje odsutnosti zna da traje prilično dugo, a često se transformiše i u početak ozbiljnijeg psihičkog poremećaja. Lynch nam ne razotkriva genezu Fredovih psihotičnih stanja, ali nam nedvosmisleno ukazuje na njihovo prisustvo (upravo scenama koje deluje “nebulozno” tj. “košmarno”).
Policija ga privodi i smešta u zatvor, a njegov mozak počinje da se potpuno predaje umirujećem osećaju fantastičnog sveta. Čak i u toj drugoj ključnoj sceni u zatvorskoj ćeliji, sceni mutirajuće transformacije Freda u lik mladog automehaničara Petea, Lynch nam ponovo nedvosmisleno sugeriše košmarnim snimcima razvlačenja glave i slikama koje nadiru iz fantastičnog sveta da je došao trenutak kada se realnost potpuno povlači ustupajući mesto svetu fantazije.
Od tog momenta radnja filma se prenosi potpuno u unutrašnji svet glavnog junaka i mi nakon te transformacije unutar zatvora u stvari počinjemo da gledamo “odigravanje” fantazije koja nam deluje realno jer je glavni junak doživljava sada kao svoju jedinu realnost.
Zbog osećaja svoje nedovoljne muškosti i problema sa impotencijom Fred sebi, unutar fantazije, dodeljuje lik mladog i potentnog automehaničara - najbolji jebači po stereotipima i pornićima su šoferi, vodoinstalateri, fizički radnici, mehaničari... A svi smo, kao i Fred, podložni stereotipima.
Pošto fizičkom eliminacijom svoje žene nije rešio sopstvene "duhove" koji ga proganjaju on i u svojoj fantaziji pokušava da reši isti problem vezan za odnos sa svojom ženom, dodeljujući joj ulogu napadne i seksipilne Alice (sada je u fantaziji plavuša) koja je svoju seksualnu požudu usmerila baš ka njemu - za razliku od realnog života. Naravno, problem/tajna koji je onemogućavao njihovo međusobno razumevanje i seksualnu uspešnost postoji i u fantaziji - samo je eksternalizovan u liku mafijaškog bosa Mr.Eddyja koji - gle čuda! - je "vlasnik" Alice. Dok je u realnosti taj unutrašnji problem stajao kao prepreka njihovoj seksualnoj uspešnosti u svetu fantazije Mr. Eddy stoji kao prepreka njihovoj ljubavnoj/seksualnoj vezi. Na taj način Fred svoj osećaj nemoći koji ozbiljno narušava njegov osećaj samopoštovanja i prouzrokuje nepodnošljivu tenziju prebacuje na spoljašnji lik čime daje oduška sopstvenoj potrebi da se oseća poželjno, potentno i muževno. Izbor Mr. Eddyja nije slučajan jer je on u realnom svetu bio ljubavnik Fredove žene i deo njene nerazjašnjene i mračne porno prošlosti pod imenom Dick Laurent. Dakle, fantazija i na ovaj način slaže svoj svet po principima realnih konekcija.
Unutar fantazije, Fred u liku Petea biva uvučen u mutnu igru pljačkanja i bežanja sa novom/starom ljubavnicom Alice gde se razotkriva njen iskvareni i proračunati karakter što sugeriše na koji način je Fred doživljavao svoju ženu Renee - što je i pobudilo njegovu agresivnost koja se finalizovala ubistvom. Scene iz pornića u kojem je ona glumela unutar kuće u kojoj se dešava pljačka sugerišu mračan svet prošlosti i tajni koji čini najveći deo njene enigme. Takođe, Lynch nam kroz te scene sugeriše i da je sama Renee/Alice bila navučena na perverzne seksualne igre i da samim tim nije ni mogla da oseti adekvatno zadovoljstvo tokom "strejt" seksa sa sopstvenim mužem. Poruka je da smo svi robovi svojih fantazija.
Treća ključna scena u filmu se odigrava u pustinji tokom seksa između Pete i Alice (mala digresija, tu scenu prati pesma “Song To The Siren” od This Mortal Coil - kakav fantastičan i dramatičan izbor!) kada nam Lynch ponovo jasno sugeriše (fokusiranjem kamere i izolovanjem spoljnog zvuka) psihoanalitičko razrešenje čitave priče koje se ogleda u njenoj rečenici koju mu šapuće na uvo "You will never have me".
Zaista je fascinantno sa koliko pedantnosti i maštovitosti je napisan scenario koji se potpuno zasniva na psihoanalitičkom tumačenju ljudskih postupaka. Samim tim termini kao što su "apstraktni triler" ili "konfuzni triler" nikako ne odgovaraju Lynchovom scenarističkom pristupu. Jedini adekvatan termin bi bio "psihoanalitički triler". Nadam se da će vam ova analiza pomoći da sa više razumevanja odgledate ovo briljantno delo savremene kinematografije.
Da bih se upustio u detaljniju analizu koja će vam razjasniti dramaturške mehanizme koje je Lynch doveo do nivoa psihoanalitičke perfekcije moraću tokom teksta da uvodim i određene stručne termine (kao i teorijske konstrukte) iz oblasti psihoanalize za koje se iskreno nadam da će vam biti interesantni (ukoliko niste imali prilike da se do sada detaljnije upoznate sa njima). Takođe, opredelio sam se za analizu filma "Lost Highway" (1997) koji je savršen za potrebe ovog teksta jer je u njemu apsolutno svaki kadar precizno i sa namerom konstruisan - svetlosnim kilometrima daleko od bilo kakve apstrakcije i konfuznosti. Ne verujete? Moja želja je da vas argumentovano razuverim da bi ste ponovo (ili čak prvi put?!) pogledali ovo remek delo, ali sada sa razumevanjem i većim uživanjem.
U čemu je izuzetna privlačnost psihoanalitičke teorije, pogotovo u kontekstu umetničke eksploatacije? Razloga ima više: od uvođenja pojma nesvesnog kao glavnog motivacionog faktora našeg ponašanja preko insistiranja na individualnosti životnih problema i posebnom pristupu svakoj osobi do intrigantnih konstrukata vezanih za formiranje naše ličnosti (po Frojdu mi smo formirane ličnosti već do 5-6te godine našeg života) pa sve do analize snova kao jedne od glavnih tehnika kojom se istražuje naš nesvesni/skriveni/potisnuti svet.
Lynch čak dva svoja filma (Lost Higway i Mullholand Drive) konstruiše na premisama traumatičnih događaja koji svojom "hiper-realnom" intenzivnošću cepaju naš realni svet i teraju glavne junake u beg pod okriljem fantazije. Na taj način on jasno postavlja dvostruku/paralelnu dimenziju događanja u kojoj (u slučaju Lost Higwaya) imamo prvi deo filma koji predstavlja realnost i drugi deo filma (nakon traumatičnog događaja - počinjenog ubistva iz strasti) koji predstavlja fantaziju glavnog junaka kojom on pokušava da razreši problem koji ga i dalje muči - problem nerazumevanja sopstvene žene koji nije postao rešen njenom fizičkom eliminacijom.
Takvo ponašanje je odavno uočeno kod slučajeva mentalnih bolesnika. Psihoze su najteži vid mentalnih oboljenja od kojih je vama sigurno najpoznatija shizofrenija. Za razliku od neurotičnih poremećaja sa kojima ljudi mogu da funkcionišu u okvirima realnog života - da rade i da imaju emotivne odnose sa drugim ljudima, psihotična oboljenja prouzrokuju "raspadanje" svesti koje se najočiglednije prepoznaje u gubitku kontakta sa realnošću - oboleli više ne prepoznaju svet oko sebe niti su sposobni za funkcionisanje u njemu te najčešće završavaju hospitalizovani i to, nažalost, do kraja svog života. Veoma često, usled traumatičnih životnih događaja (ratovi, ubistva, saobraćajne nesreće, gubitak bliske osobe itd), mentalno zdravi ljudi znaju da privremeno zapadnu u stanja koja su identična ponašanju psihotičnih bolesnika te se zbog toga ta stanja i nazivaju psihotične epizode.
Imao sam prilike da tokom prakse na fakultetu prisustvujem razgovorima sa pacijentima kojima je dijagnostifikovana shizofrenija, kao i da sam pričam sa njima. Njihova uverenost u sopstvene halucinacije je toliko jaka da ne dozvoljava upliv realnosti koju terapeut predstavlja. Koordinate njihovih fantazija su čvrsto postavljene i sve događaje iz sveta realnosti prerađuju po matricama svog internog ludila. U konkretnom slučaju imao sam pacijenta koji je bio ubeđen da je Slobodan Milošević (pričamo o 1995) i da se na njega priprema atentat. Svojoj rođenoj sestri je namenio ulogu Gorice Gajević (unutar odigravanja fantazije), a mene je doživljavao kao službenika Državne bezbednosti. Svaka rečenica koju sam ja izgovorio za njega je predstavljala vezu sa njegovim svetom fantazije tj. psihotični samoodbrambeni mehanizam je toliko jak da sve neodgovarajuće informacije adaptira kroz prizmu sopstvenog scenarija. Npr. na moje pitanje da li ima rođenu sestru on je odgovorio da je svima poznato da ima brata (verujući da je S.M.), ali da mu je Gorica Gajević bliska kao da mu je sestra. Zbog čega vam pišem sve ovo tj. možda se pitate kakve ovo ima veze sa Lynchovim filmom?
Pokušavam da vam objasnim da i svet fantazije mora odnekud da crpi informacije, impresije, utiske i emocije sa kojima će graditi svoju "realnost". Na taj način unutar drugog dela Lost Higwaya (sveta fantazije glavnog junaka) imamo sve likove kao i u prvom (realnom) delu filma, samo su njihove uloge iznova "napisane" (od strane glavnog junaka) da bi fantazija probala da realizuje svoje osnovne ciljeve: da ispuni svoju odbrambenu funkciju tj. da sačuva našeg junaka od traumatičnosti ubistva koje je počinio, kao i da pokuša da razreši problem koji nije mogao da se razreši unutar okvira realnog života i na taj način donese neophodnu katarzu isfrustriranom junaku.
Međutim, “kvaka 22” je u tome što, naravno, realni problemi nikada ne mogu da se razreše u imaginarnom svetu. Ljudi koji proživljavaju psihotične epizode su, nakon nekog vremena, kada fantazija postane nepodnošljiva svojim "lupanjem glave o zid" uz suočavanje sa nemogućnošću razrešanja mentalnog/emotivnog problema, prisiljeni da se vrate nazad u realnost. Oni koji su nesposobni tj. trajno mentalno dezintegrisani za taj povratak nastavljaju da žive svoju fantaziju pod okriljem medikamenata i konstantnog bolničkog nadzora. Na taj način svet fantazije postaje za njih realni svet u kojem se odigrava njihov ceo život, a povremeni uplivi realnosti koji kidaju tkivo fantazije se tretiraju kao "nerealni" segmenti.
Dakle, podsetimo se početnog dela filma u kojem nas Lynch upoznaje sa našim glavnim junacima - naizgled uspešnim bračnim parom koji živi dobrostojećim životom američke srednje klase. Fred (Bill Pulman) je free jazz saksofonista koji je na ivici nervne napetosti zbog očigledne opsednutosti zagonetkom vlastite žene Renee (Patricia Arquette). Unutar njihovog hermetičnog života Lynch nam jasno stavlja do znanja da nešto opako škripi. Sećate se Fredovih poziva iz kluba odmah nakon završenog nastupa? Sumnjivih pogleda, propitivanja kod kuće? Njihova međusobna komunikacija je puna neizgovorenih stvari koje (po psihoanalizi) uvek traže način da se ispolje. Fredova opsesivna ljubomora, uz uticaj fizičke iscrpljenosti, polako dovodi do prodora psihotičnih/paranoičnih momenata unutar realnog života. Video trake koje oni nalaze ispred svojih vrata na kojima je neko nepoznat snimao njihovu kuću i njih je prvi signal Fredovog mentalnog pogoršanja. Očigledno je da u realnosti ne postoje te trake već da su one produkt Fredove paranoje koja je povezana sa njegovim osećajem da mu vlastiti život i brak potpuno izmiču kontroli.
Obzirom da je njegova svesna ličnost pod uticajem moralnih normi njegov mozak tj. nesvesni deo njegove ličnosti počinje da stvara karakter Mystery Mana pod pritiskom frustrirajućih i agresivnih impulsa usmerenih prema svojoj ženi. Ako ne možemo da prihvatimo sopstvene nepoželjne impulse onda se mozak snalazi kako zna i ume - u ovom slučaju agresivni impulsi i potreba za njihovim pražnjenjem se realizuju u kreiranju lika koji unutar fantazije ne predstavlja nas već neku drugu ličnost. Na taj način naši nesvesni mehanizmi obavljaju dvostruku odbrambenu funkciju: štite našu ličnost od prihvatanja negativnih delova sebe dok sa druge strane omogućavaju da se te nedozvoljene želje realizuju kroz izmišljeni karakter.
Obzirom da je njegova svesna ličnost pod uticajem moralnih normi njegov mozak tj. nesvesni deo njegove ličnosti počinje da stvara karakter Mystery Mana pod pritiskom frustrirajućih i agresivnih impulsa usmerenih prema svojoj ženi. Ako ne možemo da prihvatimo sopstvene nepoželjne impulse onda se mozak snalazi kako zna i ume - u ovom slučaju agresivni impulsi i potreba za njihovim pražnjenjem se realizuju u kreiranju lika koji unutar fantazije ne predstavlja nas već neku drugu ličnost. Na taj način naši nesvesni mehanizmi obavljaju dvostruku odbrambenu funkciju: štite našu ličnost od prihvatanja negativnih delova sebe dok sa druge strane omogućavaju da se te nedozvoljene želje realizuju kroz izmišljeni karakter.
Sećate se legendarne scene na žurci kada Fred priča sa Mystery Manom i kada mu on preko slušalice na postavljeno pitanje "Odakle on u njegovoj kući?" odgovara "Da ga je Fred pozvao jer on nema običaj da dolazi nepozvan"? Preneseno na psihoanalitički nivo poruka je prilično jasna. Fred je stvorio tj. sam "pozvao" Mystery Mana u sopstveni život - prebacujući sopstvenu odgovornost u njegove ruke.Nakon neuspešnog seksa u kojem se primećuje Fredova nemoć i Reneeina ravnodušnost Lynch nam zumiranjem i efektom "slow motion" snimka prikazuje njeno "utešno" tapšanje rukom po Fredovim leđima sugerišući prvu prelomnu i ključnu tačku radnje. Pod naletom nekontrolisanog besa proisteklog iz osećanja sopstvene nemoći Fred brutalno ubija svoju ženu povinujući se regresivnom mehanizmu kojeg lako možemo uočiti kod ponašanja dece - kad ne mogu da razreše neki problem npr. sastavljanje neke igračke oni tu igračku agresivno unište. Po Frojdu životna energija - libido - je najprisutnija u okviru seksualnih impulsa, a sam libido je jako blizak drugom dominantnom ljudskom nagonu - tanatosu - koji je uzrok svih naših destruktivnih impulsa. Često se u praksi sudskih slučajeva ubistva ustanovljava da su se neposredno pre ili posle ubistva odigravali seksualni odnosi. Očigledno, količina energije koja se razmenjuje tokom seksa veoma često zna da se otrgne kontroli i da pređe u agresivne impulse.
Nakon proživljenog afekta (pomračenja svesti) Fred zatiče svoju izmasakriranu ženu pored sebe i nemoćan da svesno prihvati odgovornost za monstruozni zločin beži u stanje šoka. Preciznije, posttraumatičnog šoka. Šok ima svoju psihološku funkciju: da zaštiti potpuni raspad ličnosti usled preteranog intenziteta događaja omogućavajući neophodni “time out” u kojem se dešava rekonstitucija osnovnih mentalnih mehanizama potrebnih za adekvatno suočavanje sa traumatičnom realnošću. Ukoliko je osoba koja doživljava šok “nežnije/lomljive” prirode ili je već imala predispozicije za razvoj mentalnih bolesti stanje odsutnosti zna da traje prilično dugo, a često se transformiše i u početak ozbiljnijeg psihičkog poremećaja. Lynch nam ne razotkriva genezu Fredovih psihotičnih stanja, ali nam nedvosmisleno ukazuje na njihovo prisustvo (upravo scenama koje deluje “nebulozno” tj. “košmarno”).
Policija ga privodi i smešta u zatvor, a njegov mozak počinje da se potpuno predaje umirujećem osećaju fantastičnog sveta. Čak i u toj drugoj ključnoj sceni u zatvorskoj ćeliji, sceni mutirajuće transformacije Freda u lik mladog automehaničara Petea, Lynch nam ponovo nedvosmisleno sugeriše košmarnim snimcima razvlačenja glave i slikama koje nadiru iz fantastičnog sveta da je došao trenutak kada se realnost potpuno povlači ustupajući mesto svetu fantazije.
Od tog momenta radnja filma se prenosi potpuno u unutrašnji svet glavnog junaka i mi nakon te transformacije unutar zatvora u stvari počinjemo da gledamo “odigravanje” fantazije koja nam deluje realno jer je glavni junak doživljava sada kao svoju jedinu realnost.
Zbog osećaja svoje nedovoljne muškosti i problema sa impotencijom Fred sebi, unutar fantazije, dodeljuje lik mladog i potentnog automehaničara - najbolji jebači po stereotipima i pornićima su šoferi, vodoinstalateri, fizički radnici, mehaničari... A svi smo, kao i Fred, podložni stereotipima.
Pošto fizičkom eliminacijom svoje žene nije rešio sopstvene "duhove" koji ga proganjaju on i u svojoj fantaziji pokušava da reši isti problem vezan za odnos sa svojom ženom, dodeljujući joj ulogu napadne i seksipilne Alice (sada je u fantaziji plavuša) koja je svoju seksualnu požudu usmerila baš ka njemu - za razliku od realnog života. Naravno, problem/tajna koji je onemogućavao njihovo međusobno razumevanje i seksualnu uspešnost postoji i u fantaziji - samo je eksternalizovan u liku mafijaškog bosa Mr.Eddyja koji - gle čuda! - je "vlasnik" Alice. Dok je u realnosti taj unutrašnji problem stajao kao prepreka njihovoj seksualnoj uspešnosti u svetu fantazije Mr. Eddy stoji kao prepreka njihovoj ljubavnoj/seksualnoj vezi. Na taj način Fred svoj osećaj nemoći koji ozbiljno narušava njegov osećaj samopoštovanja i prouzrokuje nepodnošljivu tenziju prebacuje na spoljašnji lik čime daje oduška sopstvenoj potrebi da se oseća poželjno, potentno i muževno. Izbor Mr. Eddyja nije slučajan jer je on u realnom svetu bio ljubavnik Fredove žene i deo njene nerazjašnjene i mračne porno prošlosti pod imenom Dick Laurent. Dakle, fantazija i na ovaj način slaže svoj svet po principima realnih konekcija.
Unutar fantazije, Fred u liku Petea biva uvučen u mutnu igru pljačkanja i bežanja sa novom/starom ljubavnicom Alice gde se razotkriva njen iskvareni i proračunati karakter što sugeriše na koji način je Fred doživljavao svoju ženu Renee - što je i pobudilo njegovu agresivnost koja se finalizovala ubistvom. Scene iz pornića u kojem je ona glumela unutar kuće u kojoj se dešava pljačka sugerišu mračan svet prošlosti i tajni koji čini najveći deo njene enigme. Takođe, Lynch nam kroz te scene sugeriše i da je sama Renee/Alice bila navučena na perverzne seksualne igre i da samim tim nije ni mogla da oseti adekvatno zadovoljstvo tokom "strejt" seksa sa sopstvenim mužem. Poruka je da smo svi robovi svojih fantazija.
Treća ključna scena u filmu se odigrava u pustinji tokom seksa između Pete i Alice (mala digresija, tu scenu prati pesma “Song To The Siren” od This Mortal Coil - kakav fantastičan i dramatičan izbor!) kada nam Lynch ponovo jasno sugeriše (fokusiranjem kamere i izolovanjem spoljnog zvuka) psihoanalitičko razrešenje čitave priče koje se ogleda u njenoj rečenici koju mu šapuće na uvo "You will never have me".
Dakle, on u fantaziji na kraju dolazi do istog nerazrešenog problema iz realnosti. Nikad nije razumeo svoju ženu i nikad je neće razumeti. Samim tim nikad je neće prihvatiti ili posedovati u pravom emotivnom smislu. Nakon suočavanja sa identičnim zajebom unutar fantazije Fred se ponovo vraća nazad u realnost što je i sugerisano ponovnim otelotvorenjem u liku Bill Pulmana i od tog momenta njegova memorija počinje da "odmotava" događaje koji su prethodili ubistvu.
Samo finale filma je zapravo rekonstrukcija realnih događaja koji su prethodili mentalnom/emotivnom slomu. Lynch na taj način zaokružuje kompletnu dramaturšku matricu pojašnjavajući vezu između Dick Laurenta i Renee. Fred je, mučen sumnjama i ljubomorom, pratio svoju ženu koju je zatekao u hotelskoj preljubi sa njenim ljubavnikom iz mutne prošlosti Dick Laurentom. Bes koji ga je obuzeo rezultirao je ubistvom Dicka, a nakon toga i ubistvom Renee.
Prodor realnosti koji kida matricu njegove fantazije ipak nije do kraja potpun jer racionalno odupiranje Fredove svesti nad počinjenim zločinima dovodi do konfuznog mešanja fantazije i realnosti koje je Lynch ponovo prikazao na kraju filma u sceni u kolima ponavljajući identičan vizuelni motiv cepanja i morfovanja Fredove glave.
Fred je očigledno duboko zagazio u rascep sopstvene ličnosti bespovratno izgubljen na autoputu života. Čak i samim nazivom filma Lynch sugeriše koliko je lako skrenuti na izgubljene staze usled nepredvidljivosti samih životnih događaja koji znaju lako da slome krhku ljudsku psihu.
Samo finale filma je zapravo rekonstrukcija realnih događaja koji su prethodili mentalnom/emotivnom slomu. Lynch na taj način zaokružuje kompletnu dramaturšku matricu pojašnjavajući vezu između Dick Laurenta i Renee. Fred je, mučen sumnjama i ljubomorom, pratio svoju ženu koju je zatekao u hotelskoj preljubi sa njenim ljubavnikom iz mutne prošlosti Dick Laurentom. Bes koji ga je obuzeo rezultirao je ubistvom Dicka, a nakon toga i ubistvom Renee.
Prodor realnosti koji kida matricu njegove fantazije ipak nije do kraja potpun jer racionalno odupiranje Fredove svesti nad počinjenim zločinima dovodi do konfuznog mešanja fantazije i realnosti koje je Lynch ponovo prikazao na kraju filma u sceni u kolima ponavljajući identičan vizuelni motiv cepanja i morfovanja Fredove glave.
Fred je očigledno duboko zagazio u rascep sopstvene ličnosti bespovratno izgubljen na autoputu života. Čak i samim nazivom filma Lynch sugeriše koliko je lako skrenuti na izgubljene staze usled nepredvidljivosti samih životnih događaja koji znaju lako da slome krhku ljudsku psihu.
Sve u svemu, dobro gledaj kime se ženiš. Nšto slično ima i kod Radašina, samo plastičnije
ReplyDeleteOna je Renee, a nije Alice, a Fred je dobro izvaran s tim da je Renee ubijena
DeleteSvaka čast na analizi!Odličan post.
ReplyDeleteakvamarin, tačno tako.
ReplyDeletehvala,đorđe!
Ova analiza me je podsetila na film "Blistavi um". Ne znam da li se secas ili si ga ikada gledao, ali radi se o matematicaru (shizofrenicaru) koji na kraju dobija Nobelovu nagradu. Radjeno je po istinitom dogadjaju (tako barem pise).
ReplyDeleteFilm je kao film, ok, nista specijalno, ali me je naterao da se zamislim da li bi glavni lik mogao da dodje do tih formula da nije bio "bolestan". Da li bi ishod bio isti da nije pokusavao da koraca u oba paralelna sveta i sta je u stvari "realno"? Zasto bi lik iz nekog tamo shizofrenicnog sveta bio manje realan od "realnog" lika iz ovog sveta, ako je u sustini sve iluzija...
Jedna moja tetka, sada duboko u starosti ima shizofreniju. I ona misli da nema nikakvih problema, osim kada je prate, kradu joj dokumentaciju (romane i scenarija) i samo sto nije otisla u Pariz da snima film koji ce je uciniti slavnom. Otprilike je kao hard kor verzija Stele iz "Tramvaja zvani zelja" i sa odavno prevaljenih 86 godina.
Ono sto je meni bilo zacudjujuce je da ona moze da promeni svoje telo, metabolizam, zdravlje, lik, uskacuci u druge uloge. I ono sto me je oduvek bezumilo je da ne postanem kao ona. A onda pogledah "Blistavi um" i moja percepcija posle toga poce da se klima.
Secam se samo izjave nekog psihijatra Szasza (kako god da se pise to prezime, a i davno sam ga citala) da je "ludilo" samo oblik ponasanja koji nije prilagodjen kulturnim kanonima.
Pa, posto ste Vi gospodine iz drzavne bezbednosti i upuceni ste u tu tematiku, imate li kakav mudar savet?
yzse
jeste, znam logovanje...
gledao sam blistavi um. film kao film je u principu okej, ali sama istinita priča po kojoj je rađen je mnogo jača. ta priča o percepciji ludila se vodi već duže vreme unutar psihijatrije i postoje radikalno suprotstavljeni stavovi. ja sam, lično, na strani antipsihijatrijskog pravca koji smatra da zvanična medicina vrši represiju nad mentalnim bolesnicima.
ReplyDeleteono što je suština praktičnog problema koji ima i tvoja tetka je što život u drugom (unutrašnjem) svetu predstavlja ozbiljan problem za funkcionisanje u ovoj našoj realnosti. mislim, jasno ti je sve to ukoliko si se koliko-toliko brinula o njoj.
blistavi um je izuzetak od pravila zbog genijalnosti koju glavni lik poseduje i koja mu omogućava da prepozna kada "svičuje" jednu realnost za drugu. 99 % ljudi koji, kao i on, imaju shizofreniju, ostaju doživotno zarobljeni unutar sopstveno kreirane realnosti koja im onemogućava konektovanje sa našim, spoljnim svetom.
ne znam na koji savet misliš? ako imaš neka konkretnija pitanja probaću da ti odgovorim na njih.
(...uđoh iz hroma)
ReplyDeletePa generalno si mi odgovorio (da se još ništa ne zna o percepciji ludila).
Toliko sam se predavanja naslušala o tome letos da mi je glava puna sa one druge metaboličke strane. Postoje neurolozi i neurohirurzi koji rade skeniranja mozga, pa određuju tipove poremećaja, a onda ih tretiraju hranom i suplementima. Po principu da se gornji mozak optimizuje iz donjeg (zona tankog creva). Astrološki ima logike pošto je Merkur zadužen baš za te dve stvari (i za glavu i za stomak).
Postoji i žena (neurolog) u Britaniji koja pošto joj je sin imao autizam (a zbog vakcinacije) nije mogla da se pomiri sa tim da lek ne postoji, pa ga je pronašla sama. I sada ima svoju kliniku gde za prosečno dve godine izleči svako takvo dete i plus gomilu nervnih/neuroloških i imunoloških poremećaja. Suština njenog pristupa je da potpuno izbacuje žitarice i mlečno, i naravno sve procesirano, a da ubacuje ogromne količine životinjskih masti.
Pošto je mozak zapravo masnoća plus voda.
Znam, sa vegetarijanske strane možemo da se natežemo do sutra šta je ispravno i moralno, ali sa njene strane, to jest kada je sopstveno dete u pitanju, vizura se drastično menja.
I po njoj su autizam u mladosti, šizofrenija i Alchajmerova bolest zapravo jedan te isti poremećaj i tretira ih na isti način. I otprilike slične postupke primenjuju još najmanje dva doktora za koje znam.
Ali pitanje ostaje isto. Ako smo svi "normalni" ko onda može da "iskorači" malo dalje, malo na onu stranu da bi... skapirao novu matematiku ili napisao novu špansko-tursku seriju, svejedno, sve u tom radijusu.
Ne znam da li je mojoj tetki teško da uklapa oba sveta (u stvari ima ih više, od nekog muškarca psihopate do Vivijen Li, sve može da bude), to nikada nije ni rekla ni pokazala. Ali me je čudilo već decenijama kako se nije umorila svih tih uloga. A onda, ako bi se "uzemljila" u realnosti šta bi time dobila? Shvatanje da je jedna stara žena, da nema ništa... To bi je verovatno momentalno ubilo.
A onda se zapitam, ako već shvatam nju, zašto sam toliko okrutna kada su drugi slučajevi u pitanju. Ne znam da li znaš, ali u ovoj zemlji postoji kilometarski red onih koji tripuju da su Teslina inkarnacija. Pa mi nije jasno zašto to uopšte fantaziraju kada pojma nemaju šta bi uradili sa kablovima ili kondenzatorima. Zašto ne preuzmu neke tehnički lakše tripove (Kleopatre, Cezare, cara Lazara...)?
Zastrašujuće je to što međ tim silnim T inkarnacijama ima jako puno likova iz naše intelektualne "elite".
I onda dilema/trilema ostaje ista. I da postoji lek i da možeš da optimizuješ nečiji mozak, pa za makar i dve godine, kako znati, kako proceniti ispravno - hej, ovog ću da "izlečim" pa neka radi u nekoj firmici, pravi decu i gleda tv, to mu je sasvim dovoljno. A onog drugog neću, jer... 1. ima potencijala da iz paralelnog sveta izvuče tezu polja sveobuhvatnih sila, pronađe strukturu vakuuma, sklopi aminokiselinu... ili 2. bolje mu je da tripuje da je Aleksandar Makedonski, pa makar i u ludnici, nego da umre u susretu sa državnom i sociološkom "regulativom".
...vidiš koliko je komplikovano.
(I izvini na tolikoj gnjavaži, ali kad ti se obrati ovakva jedna Kleopatra, pardon gospođa Kleo-njena svetlost, mislim šta možeš da uradiš?...Da se uhvatiš za glavu, ako još uvek znaš gde je.)
ajde pošalji mi neki link za tu kliniku koja se bavi lečenjem autizma jer imam dobru drugaricu na poslu čiji unuk ima taj problem. za sada, ono što ja znam, terapija sa delfinima u americi je pokazala najveći uspeh u lečenju autizma.
ReplyDeleteludilo ili genijalnost? ponekad nema razlike, a komplikovanost tih relacija unosi konfuziju već vekovima unutar medicine i naše civilizacije. moje mišljenje je da ne treba ni poistovećivati svako ludilo sa potencijalnom iskrom inovativnosti jer kao i u svemu ostalom i tu je mali procenat onih koji su zaista genijalni u okvirima svog mentalnog disbalansa.
ja razumem da je tvoja tetka očarana svojim unutrašnjim svetovima u kojima može da bude šta god hoće i da ide gde god hoće, ali neko to na kraju mora da plati, zar ne? mislim, ukoliko nije sposobna da pređe ulicu ili spremi sebi hranu ili npr skoči sa terase misleći da skače u more...većina psihotičara nije sposobna za praktičan život. hoću da kažem, ludilo je vrsta komfora koji neko (u realnom svetu) mora da finansira svojim vremenom ili smeštanjem u neku ustanovu koja može da se posveti 24h nadziranju nekog ko je u svom tripu da ne povredi sebe ili druge.
kompleksna priča vaistinu.
This comment has been removed by the author.
ReplyDeletehvala. u okvirima etike je dozvoljeno anonimno apostrofiranje pojedinačne studije/slučaja. kako bi inače širili znanje? od frojda do današnjih prikaza studija postoji nebrojeno mnogo primera prikaza individualnih psiholoških istorija u stručnoj literaturi. ukoliko se ne odaju lični podaci klijenta/pacijenta smatra se da su etičke norme zadovoljene. evo primera kako je frojd lažno nazvao svojih 5 poznatih studija slučaja
ReplyDeletehttp://www.psihijatrija.com/psihijatrija/FREUDOV%20KAUC%20_%20PET%20SLAVNIH%20SLUCAJEVA.htm
u mom primeru čak i ne navodim bilo kakvo ime pacijenta niti njegove inicijale.
Apsolutno si u pravu, a tvoj odgovor zaista objašnjava...! Svaka čast!
ReplyDeleteHvala za linkove i savet za film!
nema na čemu! nadam se da ćeš naći film. taj gaze momenat u drugoj trećini filma je genijalan
ReplyDeleteŽižekov original je ipak zanimljiviji (http://www.imdb.com/title/tt0828154/). A bilo bi pošteno i da ga navedeš kao izvor, ne zbog copyright i ostalog, već čiste pristojnosti.
ReplyDeletezato si ti tu. šta da radim kad sam nepristojan. nisam naveo ni druge izvore. a nisam ni pisao za doktorat ili za pare, mislim zbog naplate autorskih prava.
ReplyDeletežižek je moj drug, neće da se ljuti. a i radovaće ga što sam produbio i proširio njegova brilijantna zapažanja.
Impresionirana sam, kao i filmom "Masinista" i smatram da imaju dodirnih tacaka.Hvala na kompletnom tumacenju.Divni ste!
ReplyDeleteImpresionirana sam, kao i filmom "Masinista" i smatram da imaju dodirnih tacaka.Hvala na kompletnom tumacenju.Divni ste!
ReplyDeletedivno od vas što mislite da sam divan. još lepše ako sam doprineo većem uživanju gledanja filma. da, oba filma imaju dodirnih tačaka
ReplyDeleteSvaka cast za ovaj opis i objasnjenje filma, stvarno ne znam sta bi bez ovog tvog teksta, inace jako volim lyncha , blue valvet i mulholland drive su mi mejdu omiljenim filmovima al s ovim je bas pretero , taman kad sam mislio da sam skonrao film nista mi nije bilo jasno, nakon sto sam procito ovo shvatio sam da je film fenomenalan stvarno i jos jednom prtvrdjuje da je Lynch genijeeee !
ReplyDeletePre svega bih pohvalio tumačenje filma. Pored toga imam jedno pitanje vezano za sam film. Naime, kako možete objasniti scenu sa početka i kraja filma gde se Fred javlja na interfon? On se zapravo sam sebi obraća. Da li je tu karika koja spaja njegova dva sveta (unutrašnji i realni)? Koliko sam shvatio to je scena u kojoj se dešava ubistvo - on dolazi kući iz pustinje u kojoj je ubio Edd-a i tu ubija svoju suprugu jer je shvatio da ga vara, nakon ubistva beži od policije na autoput i sve kreće iz početka.
ReplyDeletemislim da ste već sami objasnili pomenutu scenu. interfon je zgodan kao simbol posrednika, tunela, nevidljive, a opipljive komunikacije između dve strane fredove ličnosti tj. dve realnosti, jedne spolja i jedne koja je unutra. i tako, što bi milčo mančevski rekao, krug se zatvara.
ReplyDeletenajlepše zahvaljujem na pohvalama
Hvala na odgovoru, srdačan pozdrav.
ReplyDeleteAli kako onda lik Pitera ljudi ozbiljno shvataju u zatvoru kao da je stvaran cak i nalaze njegov dosije a ne tretiraju ga kao Freda koji je zapao u krizu?
ReplyDeleteZato što se od zatvora svi događaji odvijaju u Fredovoj glavi, tako da Fred od tog trenutka, rascepa ličnosti, osmišljava kompletan scenario, pa samim tim i čuvare i sve ostale. U njegovoj glavi čuvari vide Pitera, a ne Freda.
DeleteOk hvala puno :-) ukoliko se setim jos neceg javljam se.da nisam pročitao ovu analizu totalno bih drugačije shvatio film.Patricia Arquette je najbolja famme Fatale na filmu i perverzno je dobro odigrala ulogu kao i svi.obozavam tu zenu i danas iako je ostarila.
DeletePosle ovog filma ne zelim da odgledam nijedan drugi na tu temu jer mislim da nema bolji film od ovog na tu temu
DeleteSupeer, divno. Hvala !!!
ReplyDeleteSvaka čast čoveče, hvala
ReplyDeletePisac bloga zaista potrudio.
ReplyDeletePo svemu sudeći niko nije u potpunosti razumeo cilj ovoga filma. Sve se bazira na parcijalnim tumačenjima koja idu u prilog doživljaju onoga ko tumači.
Pisac ovoga bloga je ukazao na psihološke fenomene ljudske prirode i to nije sporno. Ali njegovo tumačenje radnje filma, kao i različa tumačenja mnogih drugih, govore o još jednom aspektu ljudske prirode. To je da čovek u svemu pokušava da pronađe smisao. Neka se seti, recimo, Roršahovog testa :)
Interesantno je da, iako ničije tumačenje ne može da zadovolji logičku analizu, svi se drže svoga tumačenja kao relevantnog. Ili će pod nečijim uticajem promeniti to tumačenje, što takođe manifestuje ljudsku prirodu. Svako u filmu pronalazi neke elemente koje proglašava bitnim za tumačenje filma dok neke druge zanemaruje. :D
Da, ljudima je jako bitno da postoji neki smisao i veruju da sve ima neki smisao. Život mora da ima neki univerzalni smisao, ovaj film mora takođe da ima neki univerzalni smisao, kada vam mačka pređe put i to ima neki smisao... A zapravo svi ovi „smislovi“ su isključivo subjektivni.
Da li možda naslućujete o kakvoj je koncepciji filma reč?
Film je odličan. Da nije, ne biste se toliko bavili njegovom analizom. Razvija vašu maštu, kreativnost, analitičnost... I šta, niste pronašli tumačenje koje će da zadovolji sve logičke kriterijume i u celosti objasni film?
A možda je put ka cilju, makar bio i nedostižan, vredniji od zadovoljenja vaše radoznalosti?
Da film ima jednoznačno objašnjenje, neko bi dao to objašnjenje, vi biste ga pročitali i vaše moždane aktivnosti i sva zadovoljstva mašte i kreacije bi nestali. Nekome će biti lakše da prihvati bilo kakvo tumačenje, samo da ne zamaro svoj CNS.
Daleko od toga da ovaj film nema svoj cilj. :)
Upravo je cilj jedan od elemenata koji je uslovio način režiranja i formiranja radnje filma. Ovaj film je zapravo jedna od mogućih filmskih varijanti Roršahovog testa.
Da objasnim.
Režiser vam je dao film u kome postoji veza između njegovih delova, ali tako koncipiran da se ne može dobiti ni jedno apsolutno zadovoljavajuće logičko tumačenje i objašnjenje, čak i kada biste uključili i elemente fantastike. Ali zato imate mogućnost stvaranja mnogo maštovitih kombinacija u pokušaju tumačenja ovoga filma. U ovome filmu praktično, svaki gledalac koji koristi svoj um, stvara bar jedanu svoju originalanu verziju u tumačenju filma, čiji bitni elementi su upravo oni koje je on sam odabrao, kao što je odabrao koji elementi će biti nebitni i zanemareni.
Praktično ste od strane Davida Lyncha stavljeni u ulogu režisera, montažera (kreatora filma) u kome iz datog materijala koji je povezan, sklapate svoju verziju. Možete da drugi deo filma stavite ispred prvog. Izmešate scene, skratite, osakatite... Da oduzmete elemente filma (scene) koji vam smetaju i dođete do filma koji ima logičnu celinu i po vašem je ukusu. :D.
Ono što ste videli i zapamtili gledajući film, nije presudno za tumačenje filma, što vam Lynch saopštava kao uputstvo kroz rečenicu koju izgovara lik u filmu:
“Ja stvari pamtim onako kako volim da ih se sećam, a ne onako kako su se možda stvarno dogodile“.
Možda vam se čini da ova rečenica nije uputstvo za tumačenje filma, već da lik u filmu sam sebi daje dijagnozu? A možda mislite da je i jedno i drugo? Da, upravo je onako kako mislite. :D
Za mene je film više mističan i onostran. A mistery man, dick i Rene su demonsko trojstvo. Uzrok i posljedice propasti. Mislim da je na kraju nedostajalo samo da se fred opet transformira u pita i pogine u saobracajki pa de se vremenski krug potpuno zatvori.
ReplyDelete