Hvala na svemu, Soni Eriče!

Ukoliko niste primetili (a siguran sam da jeste:), fotografije na blogu su postale tehnički kvalitetnije. Iako verujem da oprema ne može da nadomesti ideju, znam da sigurno može da je jasnije prezentuje. U lancu porodične sreće, kupovina prvog profi digitalnog aparata marke Nikon od strane majbjutifulvajf, donela je i meni u ruke novi-stari polu profi aparat marke Olympus. Na malim leđima mog prastarog Soni Erika izneo sam (od početka do sada) vizuelni aspekt Kerovođa bloga. I nekako osećam potrebu da mu se zahvalim na tome jer bez njega ne bi imao priliku da zabeležim na stotine zanimljivih pejzaža, situacija, ljudi i životinja u jednom kratkom (zauvek izgubljenom, a uhvaćenom)trenutku, taman koliko traje vađenje mobilnog iz futrole i okidanje.

Ponekad razmišljam o tim neponovljivim trenucima kao o frizovima modernog vremena. Mozaik sitnih slika koje, ukoliko se postave u pravi kontekst, postaju vreme samo. Tarkovski je govorio o pokretnim fotografijama (filmu) kao o vajanju u vremenu. Nakon višegodišnjeg bavljenja fotografijom i filmom, počinjem zaista da shvatam na šta je tačno mislio.

Iako smo zatrpani vizuelnim materijalima, i dalje je bitno ko stoji iza aparata, a ne koji aparat imate. Za mene, fotografija predstavlja moćan mentalni izraz, koji veoma često omogućava precizniji uvid u nečije stanje svesti od verbalne komunikacije. Način na koji gledamo svet oko sebe je svet sam po sebi, a onaj ko drži aparat u rukama je u isto vreme kreator i projektor tog sveta. Ako razmišljate svesno o tome, onda ćete vrlo pažljivo i birati scene koje želite da zabeležite jer fotografišući njih razvijate i sebe.

Od skora, u malo lepšem ruhu, fotografije mog sveta koji se prepliće sa vašim.

Što se tiče Soni Erika, još uvek je u funkciji kao mobilni iako je preživeo tisuću padova. Zaslužio je fotografsku penziju, ali aktivnu.