Leo je postao pridomljeni pas. Po ceo dan je napolju kao lutalica, ali nikad daleko od sigurne kuće. Ubrzo nakon njegovog uspešnog uhlebljenja, počeli smo da zatičemo novog crnog psa u Neimarcu koji se pojavio isto - niotkuda. Mila i razigrana ženkica je vrlo brzo postala Leova nerazdvojna saputnica, a komšinica nije imala izbora kad je videla da je Leo našao suprugu. Pored njegovog ćebeta stvorilo se još jedno za nju.
Za razliku od paranoičnog straha velikog broja novokomponovanih građana koji smatraju da psima nije mesto u sredini u kojoj obitavaju ljudi osim ako nisu na kratkom lancu ili na telenor plakatu, moje komšije (znane i neznane) koje svakodnevno dolaze u park pokazale su ljudsko lice koje moje srce ispunjava toplinom i nadom. Leo i supruga su po ceo dan u parku gde se slobodno šetaju i igraju sa mnogobrojnom decom čiji roditelji - umesto vrištanja i skičanja - maze ovaj zaljubljeni pseći par. Kad kažem zaljubljeni ne preterujem - njih dvoje su kao dve slepljene gliste, uvek su zajedno i uvek se grickaju, ljube i igraju. Starije komšije im često donose neke sitne poslastice dok im Leo i supruga prave društvo u popodnevnim prelistavanjima novina i penzionerskim ćaskanjima.
Leo i supruga su imali mnogo sreće. Izabrali su mesto gde ne žive agresivni i isfrustrirani ljudi koji svojim zlom kreiraju agresivne pse. Izabrali su mesto gde ne žive trovači spremni na bacanje para za mišomor, odlazak do apoteke, kupovinu mesa za mamac i postavljanje otrova na ulice i parkove našeg grada.
Rekao bih i da je komšiluk imao sreće. Deca imaju prilike da se igraju i raduju sa dva uvek za igru raspoložena psa koji nemaju trunku agresije u sebi, a roditelji mogu da pokažu deci kako ljudi nisu jedina živa bića na planeti bez straha da će im se nešto loše desiti. Kontakt sa životinjama je lekovit. Terapije sa delfinima su dosad najuspešnije terapije u tretiranju autizma, a niz terapijskih programa u kojima psi učestvuju, bez ikakvih sumnji, ukazuju na moć takvog kontakta.
Nakon niza odvratnosti prema životinjama, pogotovo prema psima koji su nam najbliži i najdostupniji, o kojima smo čitali i pričali proteklih godina lepo je prisustvovati nečem što je normalno, plemenito i ljudsko. To je Beograd koji volim. To su Beograđani koje volim.
Stvarno divna priča, dirnula me je. Biće uskoro i malih Leića i Milića. :)
ReplyDeleteMi imamo komšiju drugara Baka, sa kojim Boja redovno priča sa terase, vavavavavaa, sa kojim se ljubi kad se sretnu na ulici :), doduše, ne treba zanemariti da bi ona ljubila i sve kučiće koje vidi...vake ili nake.
ReplyDelete@retkazverka
ReplyDeletedrago mi je zbog toga. sumnjam da će biti prinova jer kučkica se pojavila sa crvenom ogrlicom oko vrata koja je znak da je (u nekom momentu) bila uhvačena, sterilisana i vraćena na ulicu. a i bolje što je tako, ko bi udomio sve te mešance?
@etotako
bojinu ljubav prema kučićima ćemo i da vidimo sutra u hund menschenu:)
@kerovođa
ReplyDeleteVažno je da su se njih dvoje našli i da su dobro udomljeni. :)
mašala :)
ReplyDeletedirljiva topla priča sa lepim završetkom,za promenu, baš lepo
ReplyDeletečika jova kerovođa.
ReplyDeleteLepa prica ali mislim da nije u svim krajevima naseg grada tako jednostavno: ljudi se sa razlogom plase lutalica, jer ih ima u coporima i umeju da budu vrlo nezgodni (samo meni su setnje po karaburmi nekoliko puta presele, jednom zbog istih pasa koje sam sama hranila dok su bili kucici), pogotovo u toku noci ili kada se raspomame zbog tockova automobila.
ReplyDeleteves, vrlo je jednostavno. agresija rađa agresiju, a problemi lutalica su naš problem jer su donirane pare za njihovu sterilizicaju (koje je jedino pravo i dugotrajno rešenje tog problema) otišle ko zna gde.
ReplyDeletepsi nisu divlje životinje. i nisu se pojavili u gradovima sami od sebe već su ih ljudi doveli tu, a onda šutnuli na ulice bez preuzimanja bilo kakve odgovornosti.
čopori su poslednje utočište za životinje koje niko ne želi. šta smo sami zakuvali (kao jedini nosioci odgovornosti) sada i kusamo.
jeste, sve je jednostavno uz tastaturu ;)
ReplyDeleteprilično je jednostavno - naprimer, vidiš psa na ulici kojeg niko ne želi i onda ga udomiš, kao što sam ja uradio. ili nađeš još neke koje onda udomiš kod ljudi dobre duše. ili daš kintu azilu riska koji se umesto svih nas brine o neželjenim bićima. a možeš i da odeš tamo lično da odneseš stvari, lekove ili hranu. sa ili bez tastature u rukama.
ReplyDeleteAli ja ne zelim psa u mom stanu + imam macana.
ReplyDeleteJa sam samo spomenula drugu stranu medalje harmonije zajednickog zivota pasa i ljudi u gradu, mozda trazeci razumevanje zasto ne skacu svi od srece kada vide lutalice; ne znam samo cemu ovo ocitavanje lekcije sa tvoje strane?? Mislim, ako se tako osecas bolje, onda OK.
to je reakcija na tvoj cinizam sa kojim si aludirala na ugodnu poziciju filozofa iz fotelje. ja ne dozvoljavam sebi da "solim pamet" drugima ukoliko sam ne preduzimam nešto po tom pitanju.ne mislim da treba da uzmeš kera sa ulice ako ne želiš da ga uzmeš. već je sasvim dovoljno i što si pokazala brigu za mačora.
ReplyDeleteja sam objavio ovu priču kao primer nečeg lepog u ovom gradu jer je ta druga strana medalje već toliko prisutna da ne znam više šta da kažem na tu temu.
jeste, lutalice su problem...i jeste, filozofija čopora (pogotovo velikih) je često prilično agresivnog karaktera...i jeste, u dosta delova našeg grada se ljudi obračunavaju sa tim čoporima kako znaju i umeju, a najčešće
tako što ih truju...jer sistemska podrška je otišla u nečije džepove.
odakle su se stvorili ti čopori? i kakva su to iskustva tih napuštenih kerova kada razvijaju toliki stepen agresivnosti prema ljudima?
ja sam, uz brojne ortake,trudio koliko mogu da doprinesem smanjivanju brojnosti tih čopora od kojih su neki napadali ne samo tebe već često i mene i moje prijatelje.čak sam i popio ugriz u nogu od mentalno poremećenog psa sa ulice. i opet smatram da je ta druga strana medalje posledica ljudske nebrige i agresivnosti, a ne pseće.
kada bi se na karaburmi(kad je već spominješ) građani drugačije ponašali prema napuštenim kerovima tj. kada bi komšiluk preuzeo brigu oko "svojih" lutalica i sterilisao ih uz svakodnevno ostavljanje hrane bez fizičkog zlostavljanja stvari bi izgledale potpuno drugačije.
uspešan primer takvog načina ponašanja je vidljiv u palermu na siciliji gde sam bio iznenađen kolektivnom brigom svih građana o psima sa ulice. u palermu ima lutalica maltene ko u beogradu, potpuno su slobodni, niko ih ne juri i ne gađa kamenjima, a kamoli truje, a u svakom kvartu su na ulicama činije sa granulama za njih. rezultat toga je nepostojanje divljih čopora i agresivnih pasa. skoro svakoj lutalici možeš da priđeš i da je pomaziš bez ikakvog straha. i da, komšiluk sam skupi pare za sterilisanje prinova.
tamo gde su ljudi normalni stvari se rešavaju jednostavno i uz malo dobre volje.
tamo gde su ljudi nenormalni stvari zaista deluju komplikovano.
i da, i dalje mislim da je stvar u suštini vrlo jednostavna - dobro se dobrim vraća.
Super pricha!
ReplyDeleteima takvih priča po gradu. nekako mi bilo okej da zabeležim ovu, iz mog kraja, kao balans mračnijim temama kojima se više bavimo.
ReplyDeletedivno, tek sad sam procitala, pa kasnim sa reakcijom...nas kraj je slican, i iako ima ljudi koji pse smatraju "zagadjujucim bolesnim faktorom" jos uvek je vise nas "kuckara" spremnih da nahranimo, napojimo i udomimo...divna prica..veliki cmok od mene
ReplyDelete