Srpski film je opravdano izazvao enormno veliku pažnju (uz enormno veliku polarizaciju mišljenja) kako svetske tako i domaće javnosti. Potrudiću se da se ne zapetljavam u preterane intelektualizacije već ću pisati iz utrobe - jer to je upravo mesto na kojem se smešta post efekat ovog dela. Prvo ću da (lokalpatriotski) objasnim zbog čega je ovaj film izuzetno značajan: Činjenica da je ovo prvi?! srpski film koji je potpuno finansiran privatnim novcem (pretpostavljam novcem samih autora i njihovih prijatelja) ukazuje na odlučnost i beskompromisnost njegovih tvoraca da isteraju svoju priču do kraja. Bez kukanja na srceparajuće okolnosti, nerazumevanje kulturnih (državnih) fondova i jurenja za menadžerima banaka, osiguravajućih društava i hiper marketa. Radivojević (scenarista) i Spasojević (režiser/ko-scenarista) su stali potpuno iza svog rada - intelektualno, emotivno i materijalno. U zemlji Srbiji 2010. godine već sama ta činjenica deluje kao čudo. I uliva nadu mnogobrojnim kreativnim ljudima (ne samo filmadžijama) da je, bez obzira na negativne okolnosti, moguće uraditi sličnu stvar. Ukoliko dovoljno verujete u istu. Jedino na taj način (kada nikom ništa ne dugujete i kada ste sami vlasnici sopstvenih ideja) imate apsolutnu kontrolu nad svojim radom - bez potrebe pravljenja kompromisa.
Upravo je nepostojanje kompromisa druga značajna stvar koja čini ovaj film vrednim. Za sve one koji su upućeni u rad Aleksandra Radivojevića potpuno je jasno da je on u ovaj film ugradio sopstveni kodeks (filmskih) vrednosti koji je godinama prezentovao u sada već kultnoj opskurnoj TV emisiji - Šok koridor. Štaviše, ukoliko niste do sada imali prilike da gledate njegovu odličnu pozorišnu predstavu "Samoudica" u Ateljeu 212 možda bi ste mogli da je gledate u skorije vreme. Seme iz kojeg je iznikla ova predstava je isto seme iz kojeg je iznikao i Sprski film. Radivojević već godinama veoma jasno demonstrira svoj (opravdani) bes prema malograđanskoj i ulizivačkoj kulturi koja je preplavila našu sredinu. Veliki ljubitelj i poznavalac hard kor žanrova napisao je scenario koji nedvosmisleno ukazuje na njegov potpis u skoro svakoj sceni (Radivojević nije puki plagijator eksploatacijskog žanra već je dovoljno originalan autor koji uspeva da nametne svoj hard kor stil).
Pitanje žanra je treća značajna stvar. Unutar brutalnog i eksplicitnog filmskog stila koji se od "giallo" italijanske stilizovane vizuelne estetike 70-tih transformisao u prljavi japanski brutal tokom 80-tih (serijal "Guinea pig") pa sve do savremenih eksplicitnih "organskih" horora, kako evropskih tako i američkih i azijskih ( od kojih je T.Miike definitivno najradikalnije otišao u smislu realizacije noćnih košmara na platnu) Radivojević i Spasojević uspevaju da pomere dostignute svetske granice zamišljenog/realizovanog. I to rade iz Srbije. Rekao bih opravdano jer jedan od najvećih realnih horora savremene civilizacije se upravo odigrao na ovim prostorima tokom 90-tih. Samim tim, potpuno je legitimno da Srbi budu upravo ti koji će učestvovati u kreiranju novih filmskih granica brutalnosti realizovanih na celuloidnoj traci. Pa zar nismo temeljno godinama bili indoktrinirani iz pravca državnih medija snimcima odsečenih ušiju, udova, spaljenih leševa, otkinutih sisa, ljudskih ražnjeva i svih ostalih nepojmljivih stvari koje predstavljaju istinski inferno na zemlji? Kad bih želeo da omalovažavam Radivojevića (što mi nije namera) rekao bih da je on samo upijao slike iz naše stvarnosti i bukvalno ih transformisao u filmski medij. Čudna stvar je kako se teror koji stiže uz javnu podršku (zarad viših - nacionalnih interesa) lako guta za razliku od imaginarnog - filmskog. 
Srpski film je najjači tamo gde i treba da bude - na organskom nivou. On uspeva da uradi izuzetno tešku stvar - da u filmskoj formi "uhvati" osećaj nakupljenog besa i frustracija koje nam je vlastita zemlja nanela. Za razliku od većine jalovih socijalno/kulturno/političkih analiza koje umesto da donesu približavanje neophodnog katarzičnog efekta samo povećavaju distancu od srži problema koji nam je svima (pre) oblikovao živote Srpski film steže direktno za mOOa svojim ogoljenim rečnikom nasilja. Svaka brutalno snimljena scena u filmu ima jasnu ulogu u građenju atmosfera užasa koji nas natkriljuje već godinama. Realnost je daleko mračnija u svome svakodnevnom hororu od stilizacije viđenog nasilja na filmu (ne želim da navodim niz porodičnih i ratnih užasa vezanih za žrtve nasilja sa kojima sam radio). Srpski film ne nudi katarzu - on nudi razotkrivanje horora kao osnovnog preduslova za katarzu. Nije mi jasna nategnuta priča oko "simbolike" filma i "metaforičnih" značenja. Sve je potpuno jasno i očigledno: od eksploatacije porno žanra kao opisa naše realnosti do raščlanjivanja svake brutalne scene kao vizuelnog opisa svih naših jezivih psovki. Pa čak su i kroz dijaloge i monologe u filmu potpuno nedvosmisleno izrečena osnovna uviđanja našeg celokupnog s(r)tanja od strane scenarista.Suštinski okidač horora unutar Srpskog filma ne leži u pukom fizičkom maltretiranju već u veštom manipulisanju sa porodičnom strukturom kao ultimativnom žrtvom naše društvene izopačenosti. Proživljavajući užas glavnog junaka koji doveden u situaciju egzekutora nasilja otkriva da je izmanipulisan na činjenje porodičnog "genocida" mi smo dovedeni u bezizlaznu šok situaciju u kojoj je veličina žrtve/horora tolika da spas više ne postoji kao opcija. Na taj način Srpski film efektno stavlja tačku na postojanje iluzije poslednje šanse koja bi samo donela lažan katarzični efekat. Akumulacija užasa/frustracije/besa je sačuvana tj. nerasterećena lažnim spasom. Prave promene se dešavaju onda kada više ne vidimo izlaz u naučenim odbrambenim mehanizama. A želim da verujem da autori Srpskog filma upravo na tome insistiraju. Na pravim promenama. Kako na kulturnoj sceni tako i u percepciji stvarnosti koja nas okružuje.
Spasojević (kao debitant) pokazuje priličnu samouverenost i sigurnost u kreiranju filmskih setova, postavci kamera kao i u doslednom insistiranju na monolitnoj bezizlaznoj/nihilističkoj atmosferi od početka do kraja. Montaža je prilično usklađena sa ritmom same priče, a korišćenje "snuff" video opreme doprinosi realnosti i autentičnosti viđenog. Srđan Todorović izgleda i glumi kao ispušena muštikla, kao čovek koji je umoran od svoje prošlosti i konstantne brige oko svakodnevnog preživljavanja . Suzdržan u verbalnom on eksplodira u fizičkom/telesnom izrazu tako da njegova naizgled odsutna gluma u prvom delu filma zapravo služi pripremanju terena za ludilo koje sledi. Pas 
koji laje ne ujeda. I obrnuto. Sergej Trifunović je ostvario jednu od svojih najuverljivijih uloga kao Vukmir - ekscentrični i beskrupolozni režiser uveren u filozofsko/psihološku pozadinu priče "veće od nas samih". Katarina Žutić glumi kao porno glumica što u filmu i jeste, ali joj se oprašta nategnuta gluma zbog seksipila i entuzijazma kojim zrači sa ekrana.Prilično dobru ulogu je ostvario Slobodan Beštić kao Marko - ljigavi i mračni pripadnik policije, a Jelena Gavrilović u ulozi žene (Marije) predstavlja prijatno iznenađenje - njena kontrolisana i smirena mimika i gestikulacija doprinose kvalitetu filma. Moram odati priznanje i odabiru glumaca za uloge militantnih pripadnika DB-a. Njihove fizionomije su adekvatno pogođene. Nemam nameru da zameram na sitnim dramaturškim propustima u prvom delu filma jer mislim da je neudubljivanje u kompleksnost/dubinu glavnih likova posledica postizanja efekta "neutralnosti" tj. postizanja blage distanciranosti naspram konkretne porodice koja služi lakom "transferu" ka bilo kojoj porodici u ovoj zemlji. Nisu likovi oni koji su suštinski bitni u celoj priči već mehanizam izopačenosti/ludila koji se poigrava sa njima. Scena za koju mislim da je izuzetna je scena vožnje Srđana Todorovića kroz polumračne beogradske sokake u potrazi za razrešenjem potisnutih događaja. Atmosfera zamandaljenih dvorišta i senki iza jeftinih zavesa na jeziv način dočarava potencijalni "privatni pakao" koji se uvek odigrava tu negde oko nas. Šta se sve krije iza tih vrata i prozora? Nalik onoj poznatoj komšijskoj rečenici serijskih ubica: "Bio je tako fin i pristojan čovek".
Dinamika dešavanja vas drži napetim sve do brižljivo izgrađene kulminacije na samom kraju uz efektnu poruku završne scene - u ovoj zemlji čak i smrt ne znači prestanak eksploatisanja. Idejno razrešenje raspleta događaja koje glavni junak razotkriva preko snimljenih kaseta je prilično domišljato (iako ne i krajnje originalno) scenarističko rešenje jer je slično razotkrivanju uzroka traume u kojoj se nalazimo svi zajedno. Nedela su učinjena, zločini su bili monstruozni, a mi i dalje razokrivamo deo po deo prošlosti ne bi li ustanovili kako nam se desila trauma u kojoj smo svi učestvovali. Ideja drogiranja glavnog junaka, kao i njegove porodice dok se dešava kulminacija terora zarad zabave je podjednako efektna jer upućuje na opijenost/nadrogiranost naroda nacionalnim zanosom dirigovanim iz udobnih političkih fotelja koji je rezultovao sveopštim masakriranjem.
Pošto smo prisustvovali projekciji filma u bioskopu Kolosej rekao bih i par reči o efektu koji Srpski film izaziva na "prosečnog" srpskog gledaoca jer većina takvih je bila u sali. Ovo je prva projekcija u tom bioskopu tokom koje je vladala apsolutna (napeta) tišina. Iako su kokice u velikoj količini bile prisutne u sali nismo ih čuli. Par ljudi je demonstrativno i besno (uz psovke) napustilo projekciju, a pri izlasku videli smo devojku koja je plakala dok je njen dečko pokušavao da je smiri rečima kako je to sve samo izmišljotina. Mislim da je efekat koji ovaj film proizvodi zaista značajan kad uzmemo u obzir koliko je danas teško postići bilo koju vrstu (umetničkog) iznenađenja.
Srpski film nije za svakoga. Njegovi autori su dosledno pratili svoju viziju bez razmišljanja o povlađivanju opštem ukusu. Obzirom da je od početka ovaj film i reklamiran kao izrazito brutalan i eksplicitan nije mi jasno šta su mislili ljudi koji su se "zatekli" viđenim? Ukoliko nemate stomak za takvu vrstu filma onda ga i ne gledajte.
Moram da napomenem da sam izuzetno razočaran (po ko zna koji put) reagovanjima šire "kulturne javnosti". Izgleda da je sveprisutna tendencija da se bilo koja vrsta uspeha u ovoj sredini omalovažava na sve moguće načine. Svako ima legitimno pravo da mu se film i njegova estetika ne dopadne, ali nepravedno je neuočiti jasne kvalitete Srpskog filma i tvrditi kako je to neopevano smeće. Meni je apsolutno jasno da je to film (da ne zaboravimo - debitantski film!!) u koji je uložena ogromna ljubav i enormno veliki entuzijazam. Pritom, uzimajući u obzir našu zemlju sa svim njenim bezbrojnim preprekama pravo je čudo ovde snimiti ovakav film - film svetskog formata. Umesto da guramo hrabre pokušaje koji teže radikalnijim umetničkim vizijama i pravoj slobodi realizovanja sopstvenih ideja mi ćemo uvek da tražimo dlaku u jajetu zašto to ne valja. Na kraju krajeva pravi uspeh Srpskog filma ionako ne zavisi od bednog domaćeg tržišta već od inostranog interesovanja na području nezavisnog filma, a deluje da je njegova pozicija unutar te sfere već zadobila kultni status. Meni ostaje samo da čestitam na pokazanoj hrabrosti i doslednosti celoj ekipi Srpskog filma. Bravo!
ja ću zadržati pravo da budem nepravedan i nastaviti da tvrdim da je srpski film jedno neopevano smeće. nemam ni najmanji problem s ekstremizmom, ali itekako imam sa simulacijom istog, iskalkulisanog a ne iz stomaka, radi efekta a ne poente. čitav film je jedan veliki dramski propust sa random umetanjem "šokantnih" scena smišljenih radi samog šoka, dakle estradno stanje svesti na delu u borbi protiv estrade, prilično razmažena vizija horora viđena očima iza staklenog zvona čija je veza sa životom pre izuzetak nego pravilo. u ovom momentu nema potrebe dalje da obrazlažem iako bih mogao do sutra. videćemo se već, pa možemo debatovati...
ReplyDeleteJa sam već iznela svoje mišljenje u onoj moj prćiji u vezi sa Srpskim filmom, tako da ne bih sada razglabala naširoko. Uglavnom, svi moji aplauzi reditelju i ekipi na imanju muda da se naša stvarnost pretoči u film. I nije mi čudno što je mnogima muka od filma, jer i treba da im bude muka. Meni je jedna od boljih scena upravo ona na kraju filma koju si pomenuo, a to je da nema kraja ni posle kraja, sve se nastavlja.
ReplyDelete@nasdvoje
ReplyDeleteza to pravo smo se borili
@retka zverka
pročitao sam tvoju kraću impresiju. zaista, nijedan film ne može do kraja da "dočara" svu bedu koju smo doživeli i proživeli poslednjih 20 godina.
Ok, ja ne bih o ideološkim floskulama, zanima me šta je toliko šokantno u ovom filmu?
ReplyDeleteJa ni u jednom trenutku nisam imao potrebu da prestanem da ga gledam zbog osečaja zgroženosti ili mučnine. Uglavnom je preovladavalo neko dosadnjikavo raspoloženje.
Sve te "strašne" scene su toliko veštačke da prosto ne mogu zgroze.
Meni to liči na takmičenje desetogodišnjaka ko može glasnije da prdne znajuči da rade kao nešto "nepristojno".
vrabac, nisam siguran na koje ideološke floskule misliš?
ReplyDeletešto se tiče šokantnosti mislim da ima više scena koje su izrazito šokantne/mučne. ali pravi šok leži u kontekstu :
"Suštinski okidač horora unutar Srpskog filma ne leži u pukom fizičkom maltretiranju već u veštom manipulisanju sa porodičnom strukturom kao ultimativnom žrtvom naše društvene izopačenosti. Proživljavajući užas glavnog junaka koji doveden u situaciju egzekutora nasilja otkriva da je izmanipulisan na činjenje porodičnog "genocida" mi smo dovedeni u bezizlaznu šok situaciju u kojoj je veličina žrtve/horora tolika da spas više ne postoji kao opcija."
Kao što sam rekao, ovo nije film koji će se svideti svima.
To je i meni odmah bilo jasno kada sam odgledao film,
ReplyDeleteda će se svideti samo određenoj grupaciji ljudi. :)
ovaj film je izvrsna reprezentacija nase stvarnosti. ali ne one stvarnosti gde smo svi ex-porno glumci koji snimaju snuff filmove, nego one stvarnosti u kojima nam se hronicno servira mlako fekalno jelo, zacinjeno adolescentskim posmatranjem nasilja i pubertetskom zeljom da se biva drugaciji.
ReplyDeletegde je ovde "borba protiv malogradjanstine" (ta-daaaa, ulaze fanfare!!!)??????
ajde, zaista, sta je to toliko sokantno u ovom filmu? to sto je nasilje predstavljeno kao crtani film? ja sam ga tako doziveo. i zaista bi bilo jako kul reci "ovaj film je revolucija", ali nije, oduzmi nasilje i fake krv i dobijes samo jos jednu u nizu psihodrama po kojima je poznata nasa kinematografija, samo fali mirjana jokovic u tradicionalnoj sceni silovanja i mirjana karanovic koja glumi submisivnu suprugu. mozda ubace i igora pervica da glumi ratnog vojnog invalida i martu keler za medicinsku sestru. nista revolucionarno, osim mozda kamere i rasvete, koji zaista jesu uradjeni "svecki", ali mi onda ili pada u vodu prica o "samofinansiranju" ili sam ja dobijao mnogo los dzeparac kad sam odrastao.
@dogmeat
ReplyDeleteja mislim da je sada jako kul reći da je ovaj film bezveze.
ovaj film nije revolucionaran, ali je značajan (objasnio sam zašto)
tvoj džeparac nema veze sa finansiranjem ovog filma - ali ima veze to što niko od nas (preko državnih fondova) nije platio ijedan delić ovog filma za razliku od gomile sranja koja su snimljena tim parama.
"ja mislim da je sada jako kul reći da je ovaj film bezveze."
ReplyDeletedaj bre kerovođo, pristupio sam gledanju tog filma krajnje dobronamerno, evo et može da posvedoči. prosto ja u njemu ne vidim ništa od onog što si ti napisao. samo pretenciozan a jeftin pokušaj da se napravi neka simbolika i spomenutu "pubertetsku želju da se bude drugačiji".
nikakvu ozbiljnu priču o sunovratu ovog društva. a o tome bi se moglo napraviti izvrsnih pet filmova a ne jedan.
izgleda će time morati da se bave neke buduće generacije, pošto su ove očigledno jalove i to ne samo po pitanju kinematografije. sve se uglavnom svodi na to da dobije formu koja kao izgleda "svecki" (mada je i to upitno) a suštinu ustajalog hamburgera iz mekdonaldsa.
prosto, neću da me neko pravi ludim, ako je to nešto što dobija pozitivne ocene po svetu, onda je pitanje koliko i taj svet uopšte ima života u sebi.
ovaj film ga definitivno nema, krajnje je artificijelan. samim tim, bilo koga ko je u životu iskusio neku malo ozbiljniju dramu ili ne daj bože svojim očima gledao pravi užas, može samo gorko nasmejati ako ga već ne ostavi ravnodušnim.
prosto ne mogu se šokirati igrarijom razmažene dečice koja su istripovala da rade nešto mnogo "strašno i šokantno".
@vrabac
ReplyDeleteja i ne očekujem da svi vide mojim očima (bilo koji) film.
vrlo rado bih gledao tih 5 izvrsnih filmova o sunovratu ovog društva - kad bi postojali.
ne bih se složio da je film pretenciozan niti da je u pitanju samo poigravanje formom (vizuelnim izgledom) bez sadržaja.
niko te ne pravi ludim - sam si otišao da gledaš film (bez prisile) i mislim da si, ako ćemo iskreno, bar nešto drugačije dobio u odnosu na ostatak filmske produkcije.
čini mi se da se ovde mešaju babe i žabe. ekipa srpskog filma nije rekla da pravi dokumentarni film koji će verno prikazati stanje u srbiji. svi znamo da ovde nema popularnih porno glumaca i da nema snimanja "snuff" filmova, ali je umetnička sloboda koja se sastoji u manipulaciji i iskrivljavanju realnosti sasvim legitiman postupak kojim se veoma često na bolji način stvara željeni efekat/emocija/poruka.
moje mišljenje je da je film uspeo u tome - "da u filmskoj formi "uhvati" osećaj nakupljenog besa i frustracija koje nam je vlastita zemlja nanela."
tvoje mišljenje je da su se razmažena deca zajebavala. kad su u pitanju filmski budžeti tu nema ni malo mesta zajebavanju. sumnjam da radivojević i spasojević leže na brdu keša kojim bi (neozbiljno) finansirali sopstvene "adolescentske" tripove.
srpski film je ozbiljan filmski projekat, a dopadanje ili ne je (kao i uvek) stvar ličnog ukusa.
Sve sam sigurnija u svoju odluku da neću gledati taj film. Nikad.
ReplyDeleteSamo moram da dodam nešto. Nema veze sa filmom nego sa "stvaranjem" uopšte.
Ne znači ako je neko uložio kolike god pare u nešto da je to "vredno" umetničko delo (proporcionalno uloženom) i da ipak nije trip. Postoji mnogo poriva za stvaranje i mnogi od njih su zamisli, često tripovi! (Tako da ne bih olako odbacila tu tezu, samo zato što su finansirali svoj "projekat".)
Nagledali smo se u proteklom periodu, a tek ćemo se nagledati u budućem, i izložbi i filmova i inih "zahvata" koji ne mogu da skončaju dalje od kontejnera ali ih je eto "stručna javnost" proglasila za remek dela, fantastične inovacije i sl. I tu se svako promišljanje krajnjeg (u velikom broju) konzumenta završava.
Pošto i sama znam šta sve može da nastane iz ličnog ludila, ali čistog ličnog ludila, hira, procepa...sva druga stvaralaštva posmatram poprilično s distance, ne nasedajući tako olako na prvi PR tekst o delu.
@etotako
ReplyDeleteja i ne tvrdim da ovaj film vredan zbog ulaganja privatnih para - već da je to izgleda jedini način da se realizuju specifične ideje koje su u kontrastu sa javnim očekivanjima ili odobrenim trendovima ( u našem slučaju - sa uređivačkim odborima kulturnih fondova). i da je to značajan podstrek ostalim umetnicima da se odvaže na rizik - kada vide da je to uspelo nekom drugom i da je moguće vratiti/zaraditi uložene pare.
nije problem u postojanju "stručne javnosti" već je problem što su se ovde izgubili kriterijumi i što se užasno olako i površno pljuju stvari bez adekvatne argumentacije, kako u "nestručnoj", tako i u "stručnoj" javnosti.
ako pišemo o filmu onda moramo uzeti u aspekt mnogobrojne aspekte koje on kao specifična/kompleksna umetnička forma podrazumeva. nije dovoljno reći "meni je to sranje i ne dopada mi se" da bi se film pravilno recenzirao.
i ono što mene posebno iritira je kvalifikovanje dela na osnovu privatnih karakteristika autora.
i na kraju hoću da kažem jednu bitnu stvar (koju ćeš ti kao umetnica dobro razumeti)>
iza svakog ozbiljnog dela stoji ogromna količina truda, žrtvovanja i verovanja. u slučaju filma stvari se multipliciraju jer pričamo o jednoj ogromnoj ekipi stvaralaca. iza svega toga stoje ljudi od krvi i mesa koji su uložili neke svoje nade i dali (u većini slučajeva) najbolje od sebe. to što se njihovo najbolje nama ne dopada ne daje nam za pravo da se ponašamo na neodgovaran način i da koristimo raznorazne pogrdne epitete kao da smo svi "uvatili boga za muda".
uostalom, stvarno više nemam nameru da se "branim" povodom napisanog teksta. ja znam šta sam gledao i mislim da sam na jedan adekvatan i precizan način to opisao. što ne znači da sam u pravu, ali sam se bar potrudio da argumentovano objasnim svoja zapažanja.
"vrlo rado bih gledao tih 5 izvrsnih filmova o sunovratu ovog društva - kad bi postojali"
ReplyDeleteto ti i kažem, ne postoje. i u tome je finalna tragika naše male tragedije.
"...sam si otišao da gledaš film..."
naravno, i to je samo moja stvar. ali kad kažem da neću neko da me pravi ludim, odnosi se na kritike koje pokušavaju da mi uvale muda za bubrege.
"čini mi se da se ovde mešaju babe i žabe. ekipa srpskog filma nije rekla da pravi dokumentarni film..."
mislim da se nismo razumeli, ne bih ja imao ništa protiv da je todorović u filmu kosmonaut, ako bi me u tih sat i po ubedili u to. u sf literaturi imaš primere fantastično obrađenih likova koji su nekom potpuno nepostojoćem okruženju, pa čak i vrlo kreativnih pokušaja konstrukcija nekih drugih oblika života. dakle, ne radi se o tome da li je to realnost, nego da li su me tokom gledanja/čitanja ubedili da je to realnost, odnosno "uvukli u priču". u ovom sluačaju toga nema. jednostavno, šuplje je. dakle, u tom smislu nema ni trunke života. jeftino pozerstvo sa namerom da šokira, stvarima koje odavno nisu čak ni šokantne.
@mario mislim da gresis, reci za ovaj film da je sranje te na zalost odmah strpa u dss sivi sako i predstavi te kao jednog od novinara neke ostrascene kolumne u politici.
ReplyDeletee sad, nije problem pljuvanja filma samo da bi se pljuvalo nesto, nije ni onaj otpor prema "nasem", te divne osobine da se omalovazava sve sto je poteklo odavde...ALI....zasto sa "realnoscu" i "zivotom" zele da nas susretnu i da nam ih prikazu ljudi koji na to imaju najmanje prava? ajde objektvino, onakav film ne bi sastavio niko ko je zaista iskusio i proziveo nesto sto moze da se opise kao surova, sumorna i beznadezna situacija u srbiji...znas zasto? prvo zato sto takvi ljudi ne zive u filmu takashi mikea, a drugo zato sto takvi ljudima dolazi na slave sasvim druga ekipa, ekipa koja ne moze da ispovrne za ovakav film, tako da ovaj "srpski film" predstavlja samo jos jedan samar u lice lenjih malogradjana u svilenim gacicama i dokaz da ako znas koga treba da znas, mozes da snimis i ovakvu celuloidnu dijareju, koja po konceptu i po sustini nije ni trunku razlicita od, recimo, "kupi mi eliota".
bajdvej, takashi miike je po nekim tvrdnjama imao jako dobre veze sa jakuzama i minglovao se sa njima, pa je mozda i imao vise zasnovanosti da snima takve filmove, dok hronicna masturbacija u toploti roditeljskog doma tesko da moze da se predstavi kao prozivljeni taf lajf
e da, samo za kraj, ovaj film mi se mnogo vise dopadao dok ga nisam odgledao.
ReplyDeletemogao sam da mastam o tome da je neko zaista udario samar tesnoj kozi i sekuli, na isti nacin na koji sam mastao da su the expendables izvrsni omaz akcionom filmu osamdesetih, povratak izgubljenog zanra, politicke nekorektnosti, testosterona, znoja i smisleno bezumnih one linera, a sta sam dobio? stalonea sa silikonima...