Caro Diario (1993)

Pun lepršavog humora, intimni "vespa-movie" dnevnik Nanni Moretti-ja je delikatan kaleidoskop svakodnevnih sitnica koji nakon 100 minuta "rotiranja" razotkriva punu sliku ljubavi prema radosti življenja.

Ako ste tražili film koji bi vam popravio trenutno raspoloženje i ostavio vas sa zadovoljnim osmehom na usnama dok iščekujete sledeću radnu nedelju vaše lutanje je završeno. Nanni Moretti je one man show, blago anksiozni levičar koji je postao poznat po svom kvazi - dokumentarnom stilu snimanja u kojem neosetno prepliće svoj privatni život sa filmskom imaginacijom. Intimni dnevnik ne poseduje strukturu konvencionalnog filma već se više oslanja na fascinantan (ludački) tok misli samog autora koji u stilu glagoljivog/anksioznog Woody Allen-a izlaže svoje impresije o raznim malim i velikim životnim stvarima dok ga pratimo (u stilu road movie-ja) na proputovanju kroz Italiju.

Film je strukturalno podeljen na 3 dela, 3 poglavlja dnevnika:

"In vespa" je prvi deo Nanijevog dnevnika u kome kruži vespom po Rimu izlažući svoja mišljenja o arhitekturi, filmovima i promenama koje se dešavaju tokom vremena. Izuzetno šarmantan i duhovit, on vas od prve minute relaksira svojim neposrednim pristupom, a lakoća kamere koja ga prati ulicama Rima izaziva "turistički" efekat. Izbor muzike je odličan te imamo priliku da uživamo u arapskom dens hitu "Didi" od Cheb Kaleb-a dok nam u kadru Nani đuska na svojoj vespi uživajući u lepoti vožnje kroz voljeni grad po sunčanom danu. Priznajući da mu je "Fleshdance" omiljeni film i da je inficiran plesom on slučajno?! naleće na Jennifer Beals (glavnu glumicu iz tog filma) koja se šeta Rimom. Dijalog sa njom je jedna od dve neočekivano otkačene scene u ovom delu. Druga je maltretiranje kritičara koji je napisao odličnu kritiku za očajno loš film koji je Nani gledao - "Henry: Portrait of a Serial Killer." Jedna od najlepših scena se takođe nalazi u prvom delu dnevnika kada Moretti odaje počast Pasolini-ju vozeći se vespom do mesta njegovog ubistva. Snimljena elegantno i bez teksta, uz efektnu muzičku podlogu (Keith Jarett - "The Koln Concert") ova scena na dirljiv, sentimentalno/nostalgični način zaokružuje prvi deo dnevnika.

"Isole" je vizuelno najlepši deo filma. Ne uspevajući da u kući svog dobrog prijatelja profesora Gerardo-a (koji se godinama posvetio izučavanju "Uliks"-a) sredi dokumentaciju za svoj film zbog konstante buke sa ulica on odlučuje da zajedno nađu mirnije mesto za rad. Putujući po Eolskim ostrvima, oni ne uspevaju da ga nađu zbog raznih ometajućih fakora: mnogobrojni turisti na Liparima, razmažena deca koja terorišu roditelje na Salini (smeh je neizostavan pratilac ovih scena) ili grandomanski nastrojen gradonačelnik Strombolija koji želi da ih uključi u svoje somnabulne projekte. Atmosfera drugog dela je za nijansu napetija zbog sveprisutne nervoze samog Moretti-ja koji ne uspeva da sredi svoje papire za filmski projekat, ali mirni pasaži sa predivno snimljenim pejzažnim scenama prave balans nervozno/duhovitim situacijama sa kojima se naša dva junaka susreću. Genijalan momenat u ovom delu je praćenje razvoja "sapunsko-operske" zavisnosti kod Gerardo-a koji godinama (sve do odlaska na ostrva) nije gledao televiziju. Moretti uspeva na potpuno nepredvidljiv način, kombinujući scene sa ljudima i scene bez njih ili scene u kojima sam šeta uz muzičku pratnju, da sugeriše da je ona prava buka i nervoza uvek unutar nas, a ne van nas.

"Medici" je veoma čudan treći deo dnevnika u kojem se Nani ironično poigrava sa pogrešnim dijagnostifikovanjima njegove prave bolesti (od koje se izlečio) - raka limfnih žlezda. Ne znajući zbog čega ima konstantan svrab i insomniju kreće na niz pregleda susrećući se sa dosta različitih lekara (što specijalista što alternativaca) koji mu daju potpuno pogrešne dijagnoze. Niz komičnih dijaloga, kao i Nanijevi monolozi daju vedru notu inače neveseloj temi pokazujući kako preozbiljno shvatamo život u kome se većina stvari (zaista) ne zna.

Caro Diario je specifično ostvarenje teško definišuće lepote života i svih onih "sporednih" stvari koje su naizgled sitne i nebitne. Ceo teret filma leži na leđima kompletnog autora Moretti-ja i njegovog istančanog (filmskog) senzibiliteta koji se najbolje pokazuje u savršenom ritmu filma i njegovim blagim prelazima iz stanja blesavih scena i brbljive naracije (u kojima Nani ne štedi pokazivanje svog celokupnog "personality" arsenala) u stanja meditativne kontemplacije i sentimentalnih introspektivnih putovanja.

Kolaž šarma, duhovitosti i očaravajuće prisnosti, kao i prefinjeni osećaj za nestandardnu filmsku naraciju čine ovaj film apsolutnim biserom filmske umetnosti. U mom intimnom dnevniku uvek bi se našao na top1o listi.