We Live In Public (2009)

“The more you get to know everyone, the more alone you become.’’
Izveštaj sa festivala "Slobodna zona" no.2

Gledajući ovaj film prvo vas zaprepasti činjenica kako smo brzo stigli do trenutne dominantne sajber kulture. Neki od vas se sigurno sećaju prvih Spectrum i Commodore 64 računara i nestrpljivog čekanja na red prilikom igranja igrica sa iritirajućim rođacima ili ekipom iz razreda. I upala ručnih zglobova od drmusanja džojstika - pucaj!pucaj!aaaa!!! Da nam je neko početkom 90-tih rekao da ćemo danas skoro svi provoditi više sati (a dosta njih i ceo dan) u položaju koji je crna tačka ortopedije, na mreži koja se od izvora informacija neprimetno transformisala u hipnotičku usisivačku fantaziju o samoreklamiranju i špijuniranju drugih rekli bi da je, najblaže rečeno, frik.

Ondi Timoner, režiserka ovog toboganski vrtoglavog dokumentarnog filma, ceo svoj rad upravo zasniva na takvom friku. Josh Harris -“greatest Internet pioneer you’ve never heard of’’, poznat i po nadimku "Digitalni Warhol" je zaista fascinantna ličnost. Pripadnik dot-com generacije 90-tih koji je veoma brzo došao do zarade od 80 miliona $ jer je vizionarski predviđao razvoj svetske mreže on zasigurno ne odgovara stereotipu standardnog biznis milionera. Na ivici genijalnosti, emocionalno oštećen zbog neadekvatnog odnosa sa majkom Harris je u konstantnoj potrazi za testiranjima granica svog umetničkog poriva koji je u bliskom odnosu sa fundamentalnim temeljima savremene kulture.

Evolucija moderne komunikacije i razmene emocija je simbiotski povezana sa razvojem tehnologije tj. interneta koji je veoma brzo prestigao sve ostale medije, uključujući i nekada svemoćnu televiziju. Josh Harris je sve to predvidio godinama ranije. I ne samo što je predvideo, nego je direktno kreirao eksperimentalne programe koji se danas smatraju počecima reality programa. Nakon osnivanja Pseudo.com internet TV-a na kojoj je vizionarski počeo da ukazuje na potencijale interaktivnog pristupa, Josh počinje da pokazuje prve znake svog otkačenog karaktera kroz igranje lika-klovna pod nazivom "Luvvy" čime dovodi u nezgodnu situaciju svoju poslovnu reputaciju. Nezainteresovan za novac, uzima akcije od firme koju napušta da bi se posvetio svom sledećem projektu pod nazivom "Quiet" u koji je utrošio skoro svu svoju milionsku zaradu.

Dok pratite ceo snimljeni materijal iz zakupljene zgrade u New York-u (1999) u kojoj se nalazi 150 dobrovoljnih učesnika socijalnog eksperimenta vi morate da osetite fasciniranost progresivnošću same ideje. Mesec dana u potpunoj spoljnoj izolaciji, sa kamerama i mikrofonima koji prate svaki vaš pokret (i dok vršite nuždu - bez zamagljivanja snimka) sa fašističkom kontrolom samog autora koji se tendenciozno poigrava sa svojim subjektima na ivici sadizma, "Quiet" opravdano zadobija kultni status događaja koji je obeležio početak nove ere ljudske komunikacije.

Nakon završetka projekta, Josh Harris ponovo vizionarski smišlja sledeći projekat pod nazivom "We Live In Public" koji zvanično postaje prvi privatni život koji se snima 24h on-line. U ovom projektu žrtvuje svoj sopstveni privatni život (za razliku od prethodnog u kojem je žrtvovao tuđe) zarad saznavanja na koji način interaktivna komunikacija sa gledaocima i život pred kamerama i očima celog sveta (koji je zainteresovan da baš vas gleda) utiču na ponašanje i emocije. Projekat završava katastrofalno po samog Harrisa - tadašnja devojka, inače voditeljka njegove Pseudo.com net televizije, koja je učestvovala u projektu ga napušta, on ostaje bez para i potpuno emocionalno iscpljen - na ivici nervnog sloma. Posle kratkog intermeca u životu sa epizodom uzgajanja jabuka na farmi , završava u Etiopiji, gde beži od poverilaca koji su pukli keš za njegovu poslednju ideju koja nije doživela realizaciju. I dalje pun energije i iskričavog pogleda, on predstavlja arhetipski lik čoveka ispred svog vremena. Samim tim i čoveka koji je na granici genijalnosti/ludila.

Sam film je neverovatno dinamičan i uzbudljiv, ali kad imate ovakvu temu na raspolaganju i glavnog lika priče koji je mega formata onda bi stvarno morali da budete potpuni pacer da bi od tog materijala napravili dosadan film. Pitanja koja su aktuelna i intrigantna su nametnuta samim izborom teme. Menjanje socijalne komunikacije, gubitak privatnosti, lažna emocionalna interakcija kao neuspešna zamena za direktnu emocionalnu razmenu, narastajuća potreba za javnim priznanjem i popularnošću su pozadina filma koja eruptivno nadire kroz biografsku priču.

Svet se kreće u neizvesnom pravcu, a ono što plaši je neverovatna želja ljudi da budu primećeni (i spremnost da pristanu na maltene sve da bi bili uočeni) koja proističe iz dramatičnog očaja socijalne izolovanosti i nemogućnosti realizacije pravog emocionalnog kontakta. Desetogodišnji snimani materijal uz podosta privatnih snimaka samog Josh Harrisa je skladno sklopljen u dinamičnu celinu koja prateći fascinantan uspon i pad vizionara moderne komunikacije kroz njegove eksperimentalne projekte uspeva da razjasni kako smo stigli do Fejsbook-a, MySpace-a i blogova i još važnije kako su nam oni postali toliko značajni.

Mana koju film poseduje je vezana za izbor sagovornika. Da je autorka umesto polovine sagovornika koji su pripadnici savremene kulturne scene (raznorazni video-art i performans/instalacioni umetnici od kojih su većina učesnici Josh-ovih projekata) intervjuisala npr. teoretičare modernih komunikacija, psihologe, istraživače itd uz kombinaciju sa postojećim odličnim intervjuima koji su urađeni sa pripadnicima Josh-ove porodice dobili bi kompleksnije zaokružen film koji bi se detaljnije pozabavio uzrocima i posledicama socijalnih eksperimenata u kojima je glavni lik anticipirao sadašnju civilizaciju. Na ovaj način, dobili smo "samo" fascinantnu priču o čoveku koji je ispred svog vremena uz dokumentovanje ključnih događaja internet epohe. I niz pitanja koja su ipak ostala bez kompleksnijih odgovora.

We Live In Public je vredan gledanja. Pogotovo ako čitate sada moj blog. To znači da ste i sami u ovoj igri, zar ne?

Prilažem i sjajan izbor muzike koja odlično podržava dinamiku filma (jedna od najupečatljivijih scena je dramatično naglašena predivnom pesmom Sigur Ros -a):

1.Jesus and Mary Chain / Head On
2.Soft Explosives/I Give It To you
3.Holy Fuck/Lovely Allen
4.Jane's Addiction/Stop!
5.Joel Plaskett/Television Set
6.Nine Inch Nails/Into the Void
7.Le Tigre/Deceptacon
8.David Bowie/Moonage Daydream
9.Sigur Ros/Saeglopur