Sweet and Lowdown (1999)

Vraćamo se de5et godina unazad da bi u sadašnjem mračnom i paranoičnom trenutku koji bi mogao da ponese naziv nova post-depresivna era mogli da razvučemo usta od uha do uha bez straha da će neko da nam pljucne hInI u njih. Woody Allen je uvek imao istančan osećaj za humor koji mnogi ne vole ili ne kapiraju. Mislim da je sa ovim filmom progurao svoj neurotičan cirkuski živac i do svojih najvećih mrzitelja. Ako se ne budete smejali dok ga budete gledali mislim da bi trebalo da razmislite o smanjivanu porcije bensedina koju uzimate.

Ok, svima je poznato da je Woody ljubitelj par stvari koje stalno protura kroz svoje filmove: psihoterapije, bračnih prevara, New York Knicks-a, ere velike depresije, jazz muzike i kurAV!av!A. I u ovom filmu je nekako uspeo da izmeša sve ove sastojke (bez basketa) i da u svom prepoznatljivom maniru stvori nešto drugačije-a-slično.

Igrajući se fikcionalnom biografijom drugog najboljeg jazz gitariste na svetu/prvi je uvek bio i ostaće Django Reinhardt/ u periodu post-depresivne Amerike 30-tih godina režira neverovatno zabavan, duhovit/komičan i sweet & topao film. Kao i u svakom njegovom filmu u kojem se pojavljuje samo iza kamere i ovde se to oseća u boljoj postavci celokupne filmske slike. Što ne znači da ne postoji i posebna vrsta draži u haotičnim filmovima u kojima je sa obe strane objektiva. Koliko ima režisera danas kao što je on? Jedan. Dakle, možete da ga pljujete koliko hoćete, ali najpoznatiji filmski neurotičar-hipohondar iza sebe ima već opus za dodelu počasnog oskara za životno delo.

Ako postoji veća vrednost u ovom filmu od njega samog to je onda genije zvani Sean Penn. Preuzimajući na sebe zadatak nosioca kompletnog scenarija i atmosfere, Penn potpuno ulazi u kožu jazz gitariste Emmet Ray-a, kreirajući kompleksnu dinamiku samog lika omogućavajući nam da se sa maksimalnim uživanjem prepustimo majstorskim igrarijama. Emmet je ah-kakav-bi-i-bio-nego neurotičan karakter, mali smrdljivac kleptomanskih sklonosti koji van sviranja svoje dane i noći troši u opijanju, pucanju na pacove po đubrištima, posmatranju vozova i neuspešnim pokušajima da zaradi neku veću kintu od "menadžerisanja" tj. podvođenja kurvi.

I kako to često u životu biva talenat kao najveća droga koja može da se pazari samo od boga (by Antonije Pušić) često zna da se smesti unutar baš ovakvih karakternih frikova. Dovodeći u pitanje o čemu se u životu zapravo radi? Ili je umetnost precenjena tj. umetnost ne oplemenjuje ili je sve u stvari jedna velika sprdačina u vidu poker aparata gde slučajno levo-levo-desno donosi dobitak ili gubitak. Poznajući neke zaista talentovane ljude zastupam Woody-jevu tezu: i najveće smradine od ljudi u kontekstu svog bogom danog i nezasluženog talenta znaju da usreće i oplemene druge. Ta premisa upravo i donosi jedan kvalitet realiteta koji nam omogućava da sa lakoćom prihvatimo suludu Emmet-ovu ličnost koja ziheraški tokom celog filma pokušava da izvaćari bar neku sitnu korist iz svake situacije. A sa druge strane da nas potpuno očara sa gitarom u rukama, ležerno demonstrirajući vrhunsko umeće sviranja. Život je mnogo kompleksniji od crno-bele fotografije, a Woody je celu karijeru napravio na eksploataciji svih ostalih boja koje grade pun kolorit života.


I dok pratimo Emmet-a u njegovim naporima da dostigne uspeh neprikosnovenog Django-a od kojeg ima fobiju (na sam spomen mogućnosti susreta sa njima pada u nesvest) mi se konstantno smejemo ludim situacijama koje nameće sama priroda tako specifične osobe. Sean Penn je rasturio ovu ulogu. Ne mogu da se setim kada sam se poslednji put ovako smejao. Tragikomične situacije u kojima se nervozno batrga sa stavom pravog picopevca - pauna glumeći sviračku veličinu tj.super star-a se smenjuju sa postupcima sitnog pilićara - prevaranta koji bi za 1$ prodao kevu.

Ali, Penn koji je velemajstorski odigrao ovu ulogu ne dozvoljava banalizovanje kompleksnosti jednog ljudskog bića, pogotovo nekog ko toliko iskače iz proseka dosadne mase. Sitni, trapavi pokušaji nežnosti prema nemoj Hattie (dirljivo romantična i slatka) sa kojom razvija poseban odnos na ivici stalnog raskidanja veze zbog svoje druge fobije - straha od vezivanja i ostajanja na jednom mestu - pokazuju da svako od nas pa-i-ovakvi-picopevci imaju nežnu stranu svoje ličnosti i potrebu za ljubavlju. A egocentričnom paunu kao što je Emmet nema žena savršeno odgovara. Ne priča, a uvek sluša. Hm...da li samo Emmet-u? Mada, lakom na slavu i podilaženje, ženi koristoljubivu groupi devojku (u lisičje/svilenkastom izvođenju Uma-e Thurman). Muškarci su stvarno predvidljivi.

I onda, na kraju, ipak su tu i muzičke scene. Emmet sa gitarom u rukama, odvojen od realnog okruženja u trenucima sviranja. Prepušten umetničkom zanosu i ekstazi momenta, zaljubljen u muziku koliko i u sebe. Kao na plakatu i u filmu, sedi na ivici polumeseca. I taman kad se unesete u muzičke improvizacije na temu jazz standarda (koje su za film prelepo odsvirali Howard Alden i Bucky Pizzarelli) sledi scena mentolskog pucanja u pacove po raznoraznim đubrelama i blejanje u vozove sa flašom u rukama. Red umetnosti, red đubreta. Kao i u životu.

Poznat kao veliki cinik, Woody Allen pravi mali izuzetak sa ovim filmom. Atmosfera je više nego prijatna i opuštena, svi likovi su obojeni toplinom, a humor se rasipa na sve strane kao pirinač po glavama mladenaca. Zaista pravi sweet film koji vam preporučujem kao savršenu relaksaciju za ova napeta vremena.