Eden Lake (2008)

Kakvo prijatno osveženje horor žanra! Debitantski film engleskog režisera James Watkins-a iz 2008. na koji sam potpuno slučajno nabasao na nekoj uličnoj divx "horor" kompilaciji je zaista neočekivano iznenađenje. Filmovi koji se baziraju na deci kao glavnim nosiocima i sprovodiocima nasilja nisu novina ( Village Of The Damned,1960; Kill, Baby...Kill!, 1966; The Other, 1972; The Omen,1976; The Brood, 1979; Children Of The Corn, 1984....pa sve do novijih primera tipa The Children, 2008). Ali, šta je danas uopšte novo? Živimo u kulturi recikliranja, pa je za mene svaki dašak svežine, ma koliko mali on bio, prijatan i dobrodošao.

Priča kreće jednostavno: nakon kratkog uvoda gde upoznajemo Jenny - vaspitačicu u vrtiću dok slušamo zlosutnu muziku kojom nas režiser jasno obaveštava šta možemo da očekujemo ako smo slučajno zalutali na projekciju, upoznajemo i njenog dečka Steve-a koji je odlučio da je odvede na romantični vikend na naizgled napušteno jezero koje se nalazi negde u engleskoj provinciji usred isto tako zapuštene i napuštene šume. Već od starta stvari ne idu kako je Steve zamislio jer zatiču na jezeru lokalne klince (pubertetlije) koji pokazuju svoje "loše" manire bezobrazno glasno puštajući muziku sa kasetofona i verbalno provocirajući ljubavni par koji im se suprotstavlja u maniru "slušajte klinci, nemojte da vam čika Steve pokaže..." Nakon što čika Steve-u bude povređen mužjački ego, pa on odluči da bude malo oštriji, situacija se otrže kontroli, a čika i teta polako shvataju da su današnja radnička deca postala mnogo zajebana. I počinje borba za goli život.

Dakle, do momenta početka pravog nasilja ovaj film deluje kao da ne obećava mnogo. Izgleda vam kao da će sve da se završi u nekoj tuci-udri-beži po šumi - kupusariji sa akcentom na krvave scene i puj- pike-ne okreći se sine - jer ja sam iza stabla - šok efekata. Što ne znači da toga nema u filmu. Ali, ono što izdvaja ovaj film od ostataka sličnih je inteligentna razrada priče koja sve dublje uranja u tkivo realnosti lagano transformišući brutal horor survival priču u sociološku / kulturološku / emocionalnu dramu. Watkins uspeva da izazove dokumentarni efekat cele priče, što nije ni malo lako za postići kod ovakve teme. Imate utisak da je realnost ove priče potpuno opipljiva i da bi ovakav događaj na baš ovakav način mogao da se odigra bilo gde u svetu. I počinjete da se saživljavate sa svakim kadrom, osećajući rastuću teskobu i nelagodnost sa kulminacijom koja se doživljava tamo gde i treba - na samom kraju filma.


Svi glumci su odlični, pogotovo tinejdžeri. Toliko su iritantni, neobrazovani i tinejdžerski konfuzni da sam odmah prepoznao gomilu isto takvih u svom vlastitom kraju (pogotovo glavni lik Brett i za lomaču iritantna glavna ženka tinejdž čopora Paige) . Eden Lake je film koji se odigrava sada, u ovom svetu, sa mobilnim telefonima koji imaju kamere (hm...you tube momenat šamaranja profesora po školama ili dokumentovanja realnosti zarad ucenjivanja - neću više da vam nagoveštam šta vas sve čeka u filmu, obećavam), klincima punim ideja pokupljenih sa interneta, filmova i TV dnevnika (pokupljenih, usvojenih, ali ne i sažvakanih i pravilno obrađenih), uspešnim parovima koji nisu svesni blagodeti svoje zaštićenosti i ušuškanosti unutar okvira srednje klase i radničke klase izjebane sa svih strana koja svoj život vrti u ciklusima fudbalskih utakmica, ispijanja litara piva i akumuliranja agresije prema svima koji žive bar malo bolje od njih.

Brutalne scene su vrhunski uverljive i plastično opipljive. Krv, suze i znoj cure sa ekrana u zagušljivom ambijentu očajnih pokušaja ljubavnog para da sačuvaju svoje živote. Ako se sećate fantastičnog filma Deliverance, 1972 (režija: John Boorman, uloge: Jon Voight, Burt Reynolds...) i ako se sećate te mučne atmosfere koju prouzrokuje borba za sopstveni život sa sve poniženjima i kompletnim gubljenjem svih civilizacijskih odbrana onda mogu samo da vam kažem da Eden Lake asocira dosta na taj film po postignutoj atmosferi. Često ćete tokom filma imati onaj sindrom nevoljnog grčenja prstiju i "uff" izdaha.

James Watkins je ime koje obećava. Eden Lake je film koji bi trebalo da pogledate. You tube isečci koje gledamo svaki dan o nezgodnim klincima sada imaju i svoj celovečernji filmski format. Watkins brutalno jasno ukazuje na uzroke agresivnosti novih naraštaja uz prikazivanje posledica dominantne keš kulture. Ovo nije samo još jedan običan horor film. Hrabrost se nalazi i u suočavanju sa realnošću, a plašim se da ovaj film veoma dobro demonstrira gde se, kao društvo, trenutno nalazimo.