Love Is the Devil (1988)

Biografski filmovi su često mač sa dve oštrice koji neretko poseku svoje autore. Ekranizacija života poznatih ličnosti je veoma primamljiva ideja (mislite da "Skandal" bezveze ima toliko čitalaca?). Voajerizam je ušuškana i primamljiva sklonost kojoj skoro niko ne može da odoli. Najviše bi voleli da možemo da posmatramo naše prijatelje, ljubavnike i komšije 24h dnevno on line, ali obzirom da nam ta varijanta još uvek nije dostupna (osim privilegovanim koji rade za DB) onda naš špijunski crv fokusira svoju pažnju na živote poznatih i slavnih.

Ogroman broj filmova je snimljen po predlošku biografskih priča raznoraznih famous ikona. Nažalost, većina pada na ispitu filmske zanimljivosti. Da li je zaista samo dovoljno da se nabacuju događaji (ma koliko oni uzbudljivi bili) od kolevke pa do groba da bi se dobio interesantan film? Teško. Film ima svoj sopstveni izraz i ako režiseri ne shvate na vreme link između nečije biografije i sveukupnog (stilsko/estetsko/dramaturškog/scenografskog) filmskog postupka koji bi trebalo da podigne dramaturgiju jednog života na viši/umetnički nivo, onda je film osuđen na neuspeh. Za razliku od par potpunih promašaja u tom pravcu, kao što su "Surviving Picasso",1996 ili npr."Evita",1996...na radost nas gledaoca postoje i filmovi koji svojom atmosferom na najbolji mogući naćin sublimiraju nečiju životnu melo/dramu u pokretne slike, kao što su npr. "Nightwatching",2007-Peter Greenaway (radi se o Rembrandt-ovom ljubavnom i profesionalnom životu skoncentrisanom u vremenskom periodu oko nastanka slike "The Night Watch"-obavezno gledati) ili film o kojem sada pišem - "Love Is the Devil: Study for a Portrait of Francis Bacon" scenariste i režisera John Maybury-ja iz 1988.

Kad sam ukačio pre par godina najavu tv premijere-na jednoj od tisuću kablovskih televizija- filma o životu Francis Bacon-a, bio sam prilično nestrpljiv da vidim o čemu se radi/kako se ta tema obradila. Bacon je jedan od mojih omiljenih slikara odavno, te mi je njegova biografija bila prilično poznata. Homoseksualac izrazitih sklonosti prema S-M igricama, drskog i samouverenog karaktera, bez dlake na jeziku, bezobziran i strastven, sofisticiran i banalan - Bacon je svoj život vodio na način koji je krajnje inspirativan za ekranizaciju. Pritom, da ne zaboravim najvažnije- genijalan slikar pasionirano posvećen svom radu. Karakter ove zanimljivosti u Srbiji bi 2009.godine visio negde na Terazijama ili bi ležao na mrtvo prebijen ispod humke od nabacanih crvenih kamenica. Francis je ipak imao dovoljno sreće da svoj gay život provede u rodnoj mu GB, koja je poznata po svojoj imperijalnoj perverznosti i seksualnoj izopačenosti (za fašističko/dogmatično/konzervativne smradove) i poštovanju osnovnih ljudskih prava (na to pomislite kad ležite na podu dok vas gomila pravoslavnih neonacista šutira martinkama u glavu).

Maybury od samog starta čvrsto drži uzde u rukama i ne dopušta razblaživanje osnovne strukture filma. Shvatajući da se tako kompleksna ličnost veoma lako može otrgnuti dramaturškoj kontroli on se fokusira na ključan period Bacon-ovog života, 60-te i početak 70-tih i celu matricu događaja podvrgava dvema glavnim temama: intenzivnoj vezi sa najvažnijim Francis-ovim ljubavnikom/muzom- George Dyer-om i njegovoj potrebi da bude prihvaćen, uspešan i cenjen kroz svoj rad. Taj period je bio veoma turbulentan za slikara jer je paralelno sa ozbiljnim upetljavanjem u emocionalno/seksualno klupko sa Dyer-om postizao svoje najveće uspehe u karijeri doživevši za života da postane najcenjeniji engleski slikar pored Turner-a.



Prateći Francis-ov emotivni život Maybury uspeva da nas uvede u sve konfuzne, kompleksne i kontradiktorne strane njegove ličnosti uz neverovatno ubedljivu ulogu Derek Jacobi-ja koji postiže efekat kloniranog Francis-a. Daniel Craig a.k.a. 007 je podjednako dobar u ulozi siromašnog/sirovog/neobrazovanog propalog boksera predodređenog na samouništenje u vezi sa dominantnim i manipulativnim Francis-om. Maybury nas "vozi" kroz zadimljeni Soho 60-tih oslikavajući Francis-ov London kao grad pun senki, eksentričnih likova iz umetničkih kružoka i low life socijalnih pijavica u dekadentno/opijumskoj atmosferi. Opredeljujući se za groteskna zumiranja kamerom i izobličenja fotografije on uspeva da vizuelno asocira na slikovni identitet samog Bacon-a, što samo doprinosi osećaju hermetičnosti i zagušenosti filma/na način similaran samom osećaju Francis-ove zagušenosti samim sobom.


Gledajući ovaj film, uspevate da zaboravite da se radi o poznatom slikaru i pažljivo pratite priču o trenutku u vremenu koji je zarobljen između osebujnih karaktera, nepredvidljivih emocija, seksualnih žudnji i čežnji za nekom drugom vrstom realnosti. Smeštajući scenografski okvir filma uglavnom u enterijere, Maybury dodatno pojačava kamerni osećaj planirano gurajući scene u dubinsku izolovanost od spoljne atmosfere koja služi samo za odslikavanje unutrašnjih turbulentnih stanja glavnih junaka. Bacon-ovska teška, plišana i fetišistička atmosfera vas obavijava tokom projekcije filma praveći jedan ogroman plus u smislu kvaliteta režije. Film koji se bavi Bacon-om i treba da izgleda kao njegov rad i unutrašnji svet, a Love Is the Devil potpuno uspeva u tome. Dodatni kvalitet je i originalna muzika koju je komponovao Ryuichi Sakamoto, čovek koji neobjašnjivo precizno zna da pretoči filmske stimulanse u zvučne pejzaže.

Love Is the Devil je prefinjena egzistencijalistička priča o dualitetu naših bića koja je izrazito uočljiva kroz život slikara Francis Bacon-a, sa svim njegovim pozitivnim i negativnim, svetlim i harizmatičnim i prljavim i banalnim stranama. Na kraju filma preporučujem puštanje pesme "Love Will Tear Us Apart". Na dobar način se preklopi sa osećajem koji ostaje nakon gledanja filma.