A Scene At The Sea (1991)

a.k.a. That Summer, A Quiet Ocean (originalni naziv-Ano Natsu, Ichiban Shizukana Umi), 1991- režiser Takeshi Kitano

Kada bih u nekom momentu birao top listu 10 najboljih filmova, "A Scene At The Sea" bi sigurno bio na njoj. Verujte, ne preterujem. Takeshi Kitano, miljenik svetske festivalske publike i bez premca, najpoznatija medijska ličnost u Japanu, je zaista vrhunski filmski stvaralac. I kao što se pokazalo više puta do sada, savremenu filmsku istoriju najlepše začinjavaju režiseri koji nisu školovani za bavljenje tim poslom (P.Greenaway i D.Lynch su slikari, Ki Duk Kim je odustao od agrikulture i završio u Parizu školu "Lepih Umetnosti", šta god to značilo, W.Allen je uspeo da upiše fakultet, ali je odmah bio izbačen sa njega, J.Medem je doktor/hirurg, A.Amenobar je upisao režiju, ali je i odmah napustio itd).

Kitanova show buisness karijera je startovala njegovim "standup" komedijaškim nastupima, u kojima nastupa sa svojim alter ego likom "Beat Takeshi". Razvijajući specifičan smisao za humor koji je često bio na granici vulgarnosti, brutalnosti i banalnosti uspeo je da dodje do pozicije najgledanijeg i najpopularnijeg TV lica u Japanu u toku čak 5 uzastopnih godina (1990-1995).Tolika popularnost dovela je do toga da je Kitano počeo da glumi u filmovima. Potpuni umetnički preokret za Kitana nastaje tokom snimanja "Violent Cop" filma (1989) u kojem Takeshi dobija glavnu ulogu. Veteran gangsterskih filmova Kinji Fukasaku odustaje od režije filma pre samog početka snimanja, a Takeshi-ja producent nagovara da preuzme njegov posao. Takeshi prihvata...sve nakon toga ulazi u legendu.

Primarno fokusiran na gangsterske teme, razvijajući specifičan mimalni izraz karakterističan po dugim statičnim kadrovima (za koje Kitano tvrdi da su proizvod njegovog neiskustva te da mu je lakše da kontroliše sliku kad je sve statično) uz konstantnu upotrebu vizuelno/dramaturške asimetrije brutalnosti naspram komedije, Kitano 1991. godine snima apsolutno remek delo (sa kojim po prvi put izlazi van okvira jakuza tema) savremene, a i celokupne, svetske filmske istorije - film "A Scene At The Sea". Debelo stojim iza ove tvrdnje.

Sinopsis filma se vrti oko gluvonemog tinejdžera Shigeru-a (glumi ga izvrsni Claude Maki) koji živi dosadnim, besmislenim životom radeći preko dana kao đubretar. Tokom jedne od đubretarskih tura nalazi oštećenu, napuštenu surf dasku koja ga fascinira i daje mu impuls da krene na plažu i talase, uz pratnju Takako ( Hiroko Oshima), njegove privržene i, takođe, gluvoneme devojke. Na početku ismevan od lokalnih fensi surfera, on polako zadobija njihovo poštovanje vrednim i upornim vežbanjem postajući sve bolji surfer. Primećuje ga i lokalni surfer-guru, vlasnik obližnje surf radnje i nagovara ga da se prijavi na lokalno takmičenje. Shigeru se prijavljuje, ali ispada iz takmičenja jer nije čuo najavu za svoj nastup, ali nastavlja i dalje da uporno i opčinjeno surfuje do drugog nastupa. On i Takako postaju deo lokalne ekipe koja ih prihvata i celo leto provode zajedno na plaži. Na svom drugom takmičenju novi prijatelji ga na vreme obaveštavaju o nastupu i on ovaj put uspeva da izađe na talase nakon čega osvaja nagradu. Leto se završava, a more koje je toliko dalo Shigeru, uzima svoj danak u njegovom životu ostavljujući napuštenu dasku na plaži i samu Takako.

Takeshi je svoj minimalistički izraz doveo do savršenstva u ovom filmu, snimajući duge i predivne kadrove uz minimum verbalnog dijaloga (oba glavna lika su gluvonema) i na najbolji mogući način potvrdio maksimu "slika govori više od 1000 reči". Atmosfera filma je poetična u čemu mnogo doprinosi i genijalan muzički rad Japanskog kompozitora Joe Hisaishi-ja koji na momente neodoljivo podseća na Keith Jarrett-a (rad na ovom filmu je bila njihova prva zajednička saradnja, nakon čega je Kitano angažovao Hisaishi-ja za skoro sve njegove naredne filmove). Kombinacija Kitano-ve slike i Hisaishi-jeve muzike je primer koji bi deci u školi nastavnici istorije trebali da prezentuju kao savršeni opis impresionizma. Naslanjajući se na evropsku tradiciju, pogotovo na francuske režisere kao što su Truffoat, Godar i Resnais, Kitano pridodaje svoj lični, intimni i vizuelni pečat koji ga ravnopravno svrstava među ove velikane kinematografije.

Scene pogleda između dvoje glavnih gluvonemih junaka su toliko nabijene emocijama na način koji se ne može verbalno opisati. Patos scene kao što je scena kad Takako broji svu svoju ušteđevinu zajedno sa Shigeru-ovom da bi mu pomogla da kupi novu dasku za surfovanje su snimljene neposrednim, intimnim i dirljivim tonom koji je meni izmamio suze ( a filmovi koji su to uspeli, pogotovo u mom "odraslom" periodu mogu stati na prste jedne ruke). Kitano uspeva da postigne ne samo da saosećamo i podržavamo uz ogromnu količinu topline i ljubavi same marginalizovane junake, on uspeva još nešto više od toga - da napravi film koji svakom svojom sekundom odiše lepotom života koja nije filmski iskrivljena ili nerealno predstavljena. Pa čak i sam kraj filma ne doživljavamo tragično, iako je glavni junak nestao unutar istih talasa koji su ga magijskom privlačnošću istrgli iz sive svakodnevnice. Lepota filma se nadvija i iznad tako razrešenog kraja, nudeći jednu širu sliku izvan uske percepcije vezane za puko banalno razmišljanje o tragičnosti samog događaja.

U čemu je tajna ovog filma? Mislim da sam dugotrajnim razmišljanjem i mnogobrojnim gledanjima filma (ovakvu vrstu filmova zovem "efekat audio-kasete" tj. film koji možete gledati nebrojeno mnogo puta, nevezano da li ga gledate od početka, sredine ili bilo kojeg kadra, kao što i omiljene audio-kasete (CD, ploče, mp3) možete besomučno slušati tisuću puta) pronikao u samu suštinu Kitanovog uspeha. Ovaj film je najintimniji Kitano-v film koji govori o njemu samom (stručnije rečeno-potpuni introspektivni rad). Fasciniranost morem i obalom primećuje se i u drugim Kitano-vim filmovima, ali je u ovom najprisutnija. Sam autor vuče traumatična sećanja na sopstvenog oca koji je bio distanciran, hladan i grub. Jedino pozitivno i toplo sećanje na njega Kitano ima povodom njihovog zajedničkog odlaska na izlet u priobalje Japana gde mu je otac, na plaži, dozvolio da radi šta god želi. Sećanje na taj događaj je ostalo kao arhetipski upečatljiva slika za samog autora koji u svojim filmovima, a pogotovo u ovom, obalu i more tretira kao bitan akter same priče. Takođe, gluvonemi tinejdžer predstavlja samog Kitano-a, koji je dugo bio marginalizovan i neshvaćen, i pritom je sam sebe doživljavao kao apsolutnog amatera u filmskom svetu pošto nije bio školovan za taj posao. Gluvonemost je asocijacija na umetničku izolovanost i okrenutost prema unutrašnjem svetu, koji je nerazumljiv ne samo za okolinu, več često i za najbliže ljude kojima je umetnik okružen. Sama fasciniranost talasima i surfovanjem u kojem glavni junak nalazi svrhu svog života, pa je čak spreman da žrtvuje i svoju ljubav prema devojci, pa i sam život govori o umetničkom narcisoidnom i egoističnom porivu (lepše rečeno magijskoj privlačnosti umetnosti) zarad kojeg su umetnici spremni da žtrvuju sve što mogu da žrtvuju. Kitanova želja za priznanjem provlači se kroz odnos iskusnijih i priznatijih surfera prema marginalizovanom, hendikepiranom junaku.

Kitano dokazuje još jednu potvrđenu činjenicu - kada se umetnici bave sobom u svojim radovima i to na intiman i iskren način tada postoje preduslovi za stvaranje remek dela. "A Scene At The Sea" je bio prekretnica za Kitano-a, i u stilskom i u režiserskom smislu. Nakon tog filma (kao nakon uspešno završene psihoterapije) Kitano sigurnije pristupa režiserskoj ulozi i kompletnijoj i sveobuhvatnijoj kontroli svog rada (Kitano se na ovom filmu prvi put oprobao kao montažer što je samo doprinelo kvalitetu filma) i dobija neophodno samopouzdanje za dalje istraživanje filmskog jezika, gradeći prepoznatljivi estetski i dramaturški izraz. Ogolivši sebe do kraja u ovom filmu, prikazujući svoju senzitivnu, intimnu i lirsku stranu, Kitano ispoljava veliku ličnu hrabrost svestan rizika činjenice da je publika navikla da ga vidi kao grubog, ciničnog i sirovog autora. Međutim, za razliku od dosta autora koji su intelektualnim pristupom želeli da svesno promene svoj opus i neslavno napravili promašaje, Takeshi je odlučio da iskreno i punim srcem stane iza svake sekunde svog filma. I to se intenzivno oseća. Emocije koje ovaj film izaziva su uzvišeno suptilne, a tako univerzalno prepoznatljive. I to bez namere pretencioznosti i umetničarenja. "A Scene At The Sea" je film koji teče prirodno kao sama voda i preliva se u kadrovima punim lepote ravnim samim morskim talasima.