Ritam zločina (1981)

Skoro sam gledao po treći put metafizički triler Zorana Tadića i ponovo, po treći put, sam zaključio da sam potpuno iznenađen postojanjem ovakvog filma na domaćim prostorima. Ritam zločina je, kao što je često slučaj sa pravim draguljima kulturne baštine, i dalje neotkriven film među širom filmskom publikom, iako već ima pristojnu patinu staru 28 godina.

Umetnici koji poseduju unikatnu viziju i specifičan kreativni izraz, tako često neshvatljiv i neuhvatljiv za sredinu u kojoj rade, nailaze skoro uvek na zatvorena i zaključana vrata. Zoran Tadić, po mom mišljenju, jedan od najinteresantnijih "domaćih" režisera, je zahvaljujući predvidljivosti takve kulturne (ne)politike, čekao na svoj prvi igrani film punih 40 godina. Ignorisan od strane većine kolega, nepodoban za partijski umetnički vrh zbog snimanja dokumentarnog filma o studentskom štrajku 1971, Zoran Tadić je mukotrpno čekao godinama na priliku da pokaže svoju lucidnu filmsku poetiku.

Da bi uspeo da snimi svoj prvenac, morao je da osmisli koncept dogme pre dogme Lars von Trier-a i to daleke 1981. Shvatajući da mu niko neće dati bilo kakva sredstva za realizaciju filma, on se hvata za jedinu slamku koja mu je preostala: nudi Nenadu Pati, uredniku filmske redakcije Televizije Zagreb, da za njegovu emisiju “3-2-1 kreni” (koja je ugošćavala svetski relevantne filmaše i emitovala njihova značajna ostvarenja) snimi “no budget” film. Pritom lukavo smišlja i koncept koji bi bio tema emisije pod čijim pokrićem bi snimio svoj film - kako snimiti film sa što manje novca! Privučen idejom, Nenad Pata pristaje i Tadić konačno dobija minimalna sredstva sa kojima je mogao da realizuje fenomenalan scenario Pavla Pavličića pod nazivom "Dobri duh Zagreba". Tri glumca, par lokacija za snimanje i kamera od 16 mm su omogućili Tadiću da napravi delo koje će ga svrstati ne samo u sam vrh domaćeg filma već i među relevantne evropske i svetske filmske stvaraoce. 

Na slici Fabijan Šovagović, Božidarka Frajt i Ivica Vidović

Tadić pravi genijalan potez angažujući Ivicu Vidovića (čiji je honorar za film bio manji od honorara za jednu reklamu) za prvu glavnu ulogu mekanog, pasivno nepreduzimljivog, šarmantno razbarušenog srednjoškolskog profesora koji živi kao samac u porodičnoj kući u Zagrebačkom naselju Trnje i za drugu glavnu ulogu legendarnog Fabijana Šovagovića koji perfektno igra opsesivnog i misterioznog zaljubljenika u statistiku (Tadić na neki način i pokazuje pravi "respect" prema svojim glavnim glumcima nazivajući likove u filmu po njihovim pravim imenima - Ivica i Fabijan). Božidarka Frajt u epizodnoj ulozi Zdenke, realne i praktične žene, je podjednako dobra kao i ostatak glumačkog tria.

Ivica živi jednim običnim, malim i dobro uhodanim životom u porodičnoj kući koja bi uskoro trebala da se sruši da bi ustupila prostor bezobličnim stambenim zgradama sve dok mu se na vratima ne pojavi misteriozni Fabijan tražeći sobu koju bi mogao da iznajmi. Iako mu Ivica objašnjava da će kuća biti uskoro srušena Fabijan insistira na useljenju. Nakon par dana razmišljanja, Ivica ne može da odoli iskušenju radoznalosti i pristaje da primi podstanara. Držeći se kulturno distancirano jedan od drugog, sustanari ipak polako počinju da se upliću u bliži međusobni odnos. Razlog za zbližavanje izranja u vidu Fabijanovog opsesivnog noćnog rada na statističkim proračunima koji svojom neobičnošću uvlače Ivicu u početak čudnog prijateljstva. Fabijan prihvata ulogu tumača svog rada Ivici i njih dvojica se postepeno zbližavaju preko morbidne Fabijanove statistike o zločinima u gradu. Tvrdeći da mu statistika kao nauka omogućava da utvrdi ritam zločina po celom gradu, pa čak i mogućnost predviđanja istih, Fabijan impresionira Ivicu koji počinje neprimetno ali sigurno da se menja. Utopijska Fabijanova ideja o statistici kao alatu koji bi mogao da okonča činjenje zločina uvlači Ivicu u fascinantni vrtlog nepoznatog i novog. Protivtežu dečačkom entuzijazmu i razvitlanoj maštovitosti pravi praktična Zdenka, Ivicina bivša ljubav iz kraja i škole, koja se na kratko vratila iz inostranstva zbog terminalne bolesti majke.

Tadić nas svojim perfektnim minimalističkim pristupom svakim narednim kadrom sve više uvlači u hičkokovsku atmosferu, praveći bogat hermetični svet koji pleni svojom atmosferom snenosti, mističnosti i asocijativnosti. Sjajna crno-bela fotografija dodatno utiče na kreiranje čudnog spoja film noir-a i dokumentarnog stila. Koristeći formu trilera Tadić primarni fokus vešto stavlja na dramu, praveći višeslojnu analizu ljudskih odnosa od kojih su dva najuočljivija: mentor-učenik i muški princip (oličen u opsesivnosti maštovitih, utopijskih ideja) - ženski princip (oličen u realnosti i praktičnom pristupanju životu sada i ovde).

Junaci ovog filma nisu neshvatljive i strane osobe - oni su topla, svakodnevna ljudska bića sa svojim problemima, snovima, fantazijama i svim onim sitnim, neobičnim postupcima koji grade specifične karaktere. Oni pokušavaju da shvate svoju poziciju unutar turbulentnih nadirućih promena (koje u filmu Tadić predstavlja rušenjem starog poznatog Trnja zarad novog i bezličnog stambeno-industrijskog kompleksa) držeći se čvrsto za svoje stavove i ideje koje uvek (zar ne?) pružaju nadu za nečim višim od igranja uloge šrafa unutar glomazne industrijske mleveće mašine.

Dečija privlačnost Fabijanove utopijske ideje je zarazna, ne samo za Ivicu već i

za nas koji gledamo film, uz izuzetak Zdenke koja ne veruje u iskrenost Fabijanovih namera i tim savršenim dramaturškim potezom mi do kraja filma ostajemo nesigurni u razrešavanju Fabijanove mističnosti. Predivan paralelni segment filma odvija se na relaciji nerazrešenog ljubavnog odnosa Ivice i Zdenke u kojem Tadić uspeva da demonstrira vrhunsku suptilnost u pristupu muško-ženskih odnosa gde na kraju, kao i u samom životu, žene uvek imaju korak prednosti kao zemaljska bića nasuprot mesecu sklonih muškaraca.

Ivicino menjanje tokom filma je neumitno, a Tadić majstorski na kraju filma snima kadrove urbane zone nasuprot početnim kadrovima prisne i intimne periferije, kao i pešaka na početku filma, a automobila/mašina na kraju - aludirajući na konstantne promene ne samo životnog okruženja već i na sam ljudski preobražaj iz specifično posebnih bića u uniformne ljudske mašine.

Da li zaista ceo šareni život može biti opisan i spakovan putem hladne matematičke nauke kao što je statistika? Tadić se britko, uspešno i samopouzdano poigrava sa ovim kontrastnim filozofskim pitanjem ne nudeći jasan odgovor već koncentriše svoju stvaralačku energiju na esenciju koja je izvor samih ideja - ljudsku dušu.

Nostalgija za starim krajem koji nestaje govori i o nostalgiji vezanoj za nas same kakvi smo nekada bili pre promena koje život donosi svojim neumoljivim tempom. Iako većina ideja, pogotovo utopijskih, nikada ne dožive svoju realizaciju, da li život može biti interesantan, šarmantan i privlačan bez njihovog postojanja? Čini mi se da je i sam Tadić pokazao svoj jasan stav kojim definiše svoj pristup filmskoj umetnosti kroz suštinsku temu svog debitantskog igranog filma - utopije su značajne jer bez njih nema ni pokušaja dostizanja viših ciljeva.

Na kraju, moram da napomenem da je Slobodan Šijan (još jedan značajan domaći režiser) znatno doprineo objavljivanju Tadićevog filma i potpomogao njegovom prihvatanju od strane tadašnjeg establišmenta. Zagrebački distributeri nisu smatrali da je Tadićev film vredan prebacivanja na 35milimetarsku filmsku traku (zvuči li vam ovo poznato?) ali je Šijan, čiji je prvenac "Ko to tamo peva?" u tom momentu bio najgledaniji film u zemlji, urgirao u beogradskom Centar filmu da se to uradi jer je prepoznao vrhunskog umetnika u svom kolegi iz Zagreba (zaista redak pozitivan primer za ove prostore - zbog ovog gesta Šijan je kod mene dobio mnogo neizbrisivih pluseva).

Ako ste mislili da su sve nove stvari izmišljene negde napolju, pogledajte Tadićev "Ritam zločina" i procenite sami da li je to baš tako?