Na metamorfoznim talasima

Uvek sam bio fasciniran ljudima koji znaju satima da pričaju o raznoraznim specijalnim, kultnim i nikad više ponovljenim događajima (najčešće iščitanim po časopisima, recenzijama i knjigama), a da u isto vreme imaju fantastičan osećaj da propuste takve događaje kad se odigravaju u njihovoj neposrednoj blizini.

Život je ono čega se sećamo. Razočaravajuće po mnoge, mislim da se ta vrsta sećanja koja definiše "naš" život ipak u najvećoj meri odnosi na lično proživljeno iskustvo, a ne na usvajanje tuđih proživljenih emocija i razmišljanja. Moj život je od juče obogaćen za jedno divno sećanje









Mesto dešavanja:Beograd (naš grad)
Precizna Lokacija:Muzej Afričke Umetnosti
Vreme: 21h, 26.jun 2009
Kultni događaj/koncert: Metamorfoze - Branka Parlić izvodi dela Filip Glasa
Program:Metamorphosis 1-5, Wichita Vortex Sutra, Modern Love Waltz,The Hours
After avangarda: Miroslav Miša Savić i prijatelji (elektronske perkusije na temu prepariranog klavira -omaž J.Cage-u).



Od kad me je Miša obavestio da će se ovaj koncert odigrati u spektakularnom novom ambijentu renoviranog potkrovlja Muzeja Afričke Umetnosti, nestrpljivo sam iščekivao dolazak petka i koncert legendarne Branke Parlić. Nisam očekivao da ću i sam pripomoći organizaciji koncerta jer me je Miša, u svom poznatom ad hoc maniru, obavestio dan ranije da će i on definitivno učestvovati sa svojim muzičkim projektom na temu Cage-a i da očekuje moju pomoć . Prekjuče blago nervozan i sa malom tremom oko cele postavke, a danas neizmerno srećan što sam bar malo doprineo setingu za Branku i Mišinom avangardno adekvatnom nastavku večeri.

Prostor u koji smo ušli već negde oko 16h da bi na vreme postavili sve neophodne elemente za planirani događaj je kod mene izazvao efekat "Wau!" i to bez upotrebe već- ne- znam- kojeg kozmetičkog preparata. Nedovršeno potkrovlje Muzeja Afričke Umetnosti je najbolji prostor koji Beograd trenutno ima. Prostran, prozračan, sa atmosferom unutrašnjosti ogromnog broda momentalno izaziva prijatan osećaj i fasciniranost arhitektonskim rešenjem. Inače, taj muzej oduvek volim jer poseduje tu intimnost koju godinama vredno održavaju zaposleni muzeja i nekako je meditativno ušuškan u senjačko zelenilo. Juče smo baš Tina i ja konstatovali kako je arhitektonsko rešenje muzeja sjajno i da je Maršal imao stila kad je znao da investira u ovakve projekte.


Oko 50 ljudi je polako zauzelo svoja mesta, dok je ambijentalno svetlo osvetljavalo notne papire na centralno postavljenom mestu sale ispod sredine staklene kupole. Nakon najave o programu i priče o dosadašnjem radu Branke Parlić, sitna, krhka žena je izašla ispred nas i sa osmehom se naklonila. Kad Branku vidite uživo ne možete da verujete koliko energije se nalazi unutar tog naizgled, slabašnog tela. Seo sam u poslednji red da bi mogao da uživam u rasprostiranju zvuka i celoj ambijentalnoj slici prostora, publike i Branke.

Najbolji album/CD koji možete da kupite kod nas u zemlji je "Metamorphosis (Philip Glass)", u izvođenju Branke Parlić. Kada neko u ovoj zemlji objavi ovakav album zaista mislim da treba pokazati poštovanje i odvojiti par stotina dinara za legalnu kupovinu uz napomenu da je art work omota sjajan.


Branka Parlić je svetska faca i rado viđena u svim poznatim metropolama. Njeno legendarno izvođenje Satie na albumu iz 1988 "Inities" (prva ploča sa Satie-vim kompozicijima snimljena kod nas) smatra se za jedno od najboljih i to sa punim pravom. Isto tako, moram reći da ako želite da slušate Philip Glass-a u najboljem izdanju, onda slušajte Branku Parlić, a ne njegov "Philip Glass Ensemble" gde on takođe svira i to loše (Miša je prisustvovao njegovim koncertima i kaže da je bio iznerviran njegovim brljanjem i greškama - očigledno Philip voli da svira uživo pa sebi dopušta taj luksuz).

Philip Glass je trenutno najpoznatiji američki kompozitor savremene muzike (mada rekao bih da je Cage najuticajniji, Philip se nadovezuje na njega). Moguće je da ste čuli njegove prepoznatljive minimalističke/melodične/repetativne kompozicije u filmskim klasicima kao što su "Koyaanisquatsi "(1982), "Mishima: A Life In Four Chapters"(1985), "Powaqqatsi"(1988), "Kundun"(1997), "Naqoyqatsi"(2002) ili komercijalnijim, poznatijim filmovima kao što su "The Truman Show"(1998) i "The Hours"(2002), između ostalih mnogobrojnih filmova za koje je radio muziku.

"Metamorphosis" je deo Glass-ovog pianističkog opusa koje je on napisao za pozorišnu adaptaciju Franz Kafka-inog dela "The Metamorhosis" 1988 (pet klavirskih numera). Branka Parlić je svoj repertoar obogatila sa još par poznatih Glass-ovih kompozicija od kojih je najpoznatija tema iz filma "The Hours", istoimenog naziva. Kritičari nisu blagonaklono prihvatili ovaj Glass-ov rad smatrajući ga previše jednostavnim i banalnim, da bi godinama kasnije postepeno menjali svoje mišljenje uviđajući progresivno razmišljanje u okvirima savremene kompozicije kroz minimalistički, maltene semplovan pristup snažno povezan sa tendencijama elektronske i programirane muzike uz melodijsku strukturu koja je autentično Glass-ovskog pečata.

Napomenuću samo par ljudi kojima je Glass predstavljao veliku inspiraciju i novinu (početak '70-tih) kad je izvodio svoje kompozicije samo po galerijama pred brojem ljudi identičnom broju jučerašnjeg Brankinog koncerta (radeći paralelno kao vodoinstalater i taksista u New York-u) : Brian Eno, David Bowie, David Byrne, Laurie Anderson...Sa svima njima je u nekom momentu i sarađivao, a za elektroničare podatak - saradnja sa Richard James-om a.k.a. Aphex Twin. Glass je pravi savremeni kompozitor koji je podjednako fasciniran delom J.S.Bach-a, etno muzikom, avangardom kao i elektronikom i kompjuterskom muzikom, upijajući sve te zvučne signale modifikujući ih kroz svoj unutrašnji univerzum u specifično prepoznatljivom izrazu.

Branka Parlić na neki način predstavlja izvođački alter ago Glass-a jer se, kao i Philip, dugo vremena bori sa predrasudama vezanim za izvođenje modernih kompozicija. Na svu sreću, kao i uvek, postoje pojedinci unutar sistema koji na svoju ruku guraju određene projekte i dele neophodno savremeno znanje. Branka Parlić inače radi kao profesor na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu

Izvoditi modernu muziku na klaviru, pogotovo kompozitore kao što je Satie, Glass i Nyman je zadatak koji svesno izbegavaju i najveći među najboljima. Jednostavnija savremena struktura u odnosu na klasičnu "stariju" muziku krije u sebi mnoštvo zamki veoma neugodnih za interpretatora. Dok je skoro svaki učenik srednje muzičke škole prilično osposobljen da korektno interpretira Bach-a ili Shopin-a, mali je broj onih na muzičkim akademijama koji uspevaju da svojom interpretacijom dočaraju atmosferu i suptilan osećaj Satie ili npr. Glass-a. Za tu vrstu izvođenja treba vam mnogo više osećaja, poznavanja savremene kulture i hrabrosti nego za već milijardu puta izvođena dela starijih kompozitora. Branka Parlić je već odavno dokazala da poseduje neizmeran talenat za proučavanje i interpretiranje savremene muzike, te danas i važi za jednog od najznačajnijih klavirskih interpretatora ove muzike u Evropi.

Od prvog tona koji je Branka odsvirala bilo mi je jasno da ću da prisustvujem muzičkom događaju koji će se svojom snagom urezati duboko u moje sećanje. Preciznost, energija, kvalitet i punoća zvuka je ispunila ceo prostor brodskog potpalublja kao talas koji vas je podigao i sa kojeg ne silazite, svakog sekunda uživajući u vibriranju malih strujanja unutar zvučne/vodene mase. Neverovatna brza ritmičnost Glass-ovih tonova je u Brankinim prstima dovedena do savršenstva uz jedinstvenu tenziju koja vas na momente dovodi do stanja čiste uzvišenosti. Branka svira toliko moćnim i jakim izrazom da sebe postavlja u poziciju maltene neutralnog provodnika plemenite muzičke supstance koja se kroz njeno telo nesebično rasipa po svima nama. Brzi pasaži deluju vrtoglavo, a basovi toliko duboko i precizno jako da sam u stanju potpune nirvane otpustio svoj mozak da nekontrolisano leluja u okeanu zvuka. Branka je svojim sviranjem potpuno spontano periodično proizvodila blagi noise koji je bio apsolutno savršen, stvarajući dodatnu dramu dinamički graciozno izvedenim Glass-ovim brzalicama.


Koncert je trajao oko 45 minuta, što je samo doprinelo efektnosti i kompaktnosti cele atmosfere i očuvanju intenzivnog emocionalnog naboja + da spomenem da je bio besplatan -"best things in life are free". Nakon male pauze, nastupio je avangradni projekat Miroslava Miše Savića, našeg najpoznatijeg kompozitora minimalne muzike (logičan izbor jer Glass je deo te priče) uz napomenu da je Miša to radio u isto vreme kad i Glass, čisto da se zna - da ne ispadne kako uvek mi kaskamo za svetom. Miša je okupio šestoro svojih sadašnjih i bivših učenika sa zadatkom da daju odgovor na temu Cage-ovog preparinog klavira tj. da kroz seriju improvizovanih momenata putem elektronskih instrumenata i efekata, stvore asocijacijaciju na perkusioni momenat koji je Cage naglašavao kroz korišćenje prepariranog klavira. Obzirom da sam i sam učestvovao, nije korektno da o tome pričam, to je tema za nekog iz publike, mogu samo reći da je postavljeni zadatak dobio uspešno muzičko razrešenje. Ovaj deo programa je trajao oko pola sata i na adekvatan način je zaokružio celo veče koje je bilo posvećeno savremenoj minimalnoj muzici.

Lica ljudi koji su stajali ispred ulaza bila su ozarena. Uz pljugu i laganu priču, svi su sumirali efekat koji nam je svima proizvela Branka Parlić, uživajući u svežini večeri u bašti muzeja. Reči koje su se najčešće čule iz svake okupljene grupice su bile: fenomenalno, fantastično, predivno, uzbudljivo, prelepo, spektakularno, genijalno...

Srbija ima Branku

Srbija ima Mišu

Veliku zahvalnost i podršku zaslužuju ljudi iz Muzeja Afričke Umetnosti koji su nam obezbedili i priredili ovakav vrhunski doživljaj, koji je organizovan u sklopu "Afro Festivala 2009"(25-28 jun) Ako niste bili na koncertu, kupite disk. Bolji domaći album ne postoji u prodaji.