Barok je u modi

Laibach je odlučio da po ko zna koji put secira trenutnu muzičku scenu.Prilika koja im se ukazala od strane organizatora Leipzig Bachfesta da ponude svoju interpretaciju kultnog finalnog Bach-ovog dela "Art of Fugue" je maksimalno iskorištena, dokazujući još jednom da Laibach ne dopušta sebi umetničko opuštanje niti bilo kakva muzička ograničenja.

Bach-ova "Umetnost fuge" je kolekcija fuga i kanona koji demonstriraju neverovatne mogućnosti muzičkih transformacijskih tehnika. Teorijski aspekt ovog njegovog dela ogleda se u činjenici da sam Bach nije raspisao note za određene instrumente. Namerno ostavljajući nedovršene aranžmane, pokazujući na taj naćin beskrajnu matematičko-muzičku kombinatoriku ovog izraza, Bach je na neki način ostavio budućim generacijama genijalnu teorijsku strukturu u vidu svog poslednjeg poklona svetu pred samu smrt. Muzika nikad nije završena stvar, ona je uvek u pokretu prema nedokučivom i Bach je to dobro osećao i znao.

Organizatori festivala su odlučili da za prošlu 2008.godinu ponude Laibach-u da prezentuje svoj ugao gledanja na "Umetnost fuge". I oni su pokazali svu ozbiljnost pristupajući na akademski način analizi dela. Oduvek sam smatrao da je Bach bio pionir elektronske muzike (pogotovo kad slušate njegove kompozicije koje se izvode na čembalu - čista elektronika), a Laibach je odlučio da upravo gradeći svoj pristup na tom osećaju demonstrira kako bi se Bach, da je danas živ, verovatno poigravao sa raznoraznim modernim elektronskim uređajima. Citat sa Laibach-ove web stranice:"Laibach decided to use computer and computer program as the key "instrument", providing a very special electronic interpretation and showing that J.S. Bach with his work could as well be understood as the pioneer of electronic, techno, computer music".

Imao sam sreću i pamet da na vreme kupim karte za koncert koji se odigrao u februaru ove godine u Domu omladine. Broj karata je bio ograničen na 400 sedećih mesta (ograničavajući određen broj idiota koji uvek imaju potrebu da po 50 puta prelaze celu salu sa pivom u rukama i da vas pritom guraju,polivaju i gaze po nogama), a koncert je bio tada i nikad više u Beogradu (ceo serijal koncerata povodom albuma "LAIBACHKUNSTDERFUGE" je najavljen kao jedinstven doživljaj koji se neće ponoviti).

Kako su bili iznenađeni gotik šminkeri koje je sačekala potpuno druga postava Laibach preduzeća u maltene akademskom ambijentu koji više priliči Kolarcu nego Domu omladine. Ozbiljna priča zahteva i ozbiljan pristup, te su smorena lica srpskih darkera bila više nego zabavna. Otprilike samo što nisu rekli "Vratite nam pare, ovo je prevara!". Da nije bilo štanda umetničko-korporativnog preduzeća "Laibach" postavljenog ispred ulaza u salu, otišli bi kući potpuno razočarani. Za mene je više razočaravajuće bilo nepojavljivanje većine domaćih poznatijih dj-eva na koncertu jer to samo govori o njihovoj suštinskoj nezainteresovanosti za dublje proučavanje forme kojom se bave. Zato su i njihovi potencijali uglavnom svedeni na količinu para kojom mogu da kupe ploče koje je neko drugi pripremio za njih i samim tim beskrajno dosadno vrte već milion puta odslušane semplove sa zapadnog tržišta. Srbija je i dalje provincija. Zahvaljujući Laibach-u i NSK pokretu Slovenija to nije.

Ko ne bude nabavio ovaj album i ne pokaže interesovanje za progresivno razjašnjavanje i objašnjavanje muzičkog elektronskog pokreta/napredovanja samo može da bude na gubitku. Duboko promišljenim pristupom Laibach pravi, za mene, jedan od najboljih elektronskih albuma protekle i ove godine, nudeći gomilu tragova i smernica toliko bitnih za trenutan blagi zastoj u modernoj muzici. Veoma slušljiv, izuzetno ritmičan, harmonijski/melodijski raskošan "KUNSTDERFUGE" je obavezan deo audio-kolekcije svakog ko ima pretenzije da se bavi elektronskom muzikom ili da je sluša/čita/piše. Pritom pokazuje da je Bach koji je živeo u vremenu bez kanalizacije, interneta, sa kugom iza ugla, ratovima na svakih 5 minuta, mnogo interesantniji od većine savremenih muzičara.

Nemojte pogrešno da me shvatite, ne mislim da je obrazovanje nužan uslov za bavljenje muzikom, ali interesovanje i istraživanje sigurno jeste (ako pričamo u terminima muzika = umetnost). Nažalost, enormna poplava "muzičara" na svetskoj sceni nije dovela do kvaliteta već samo do pojačavanja efekta bezličnosti i neinventivnosti. Ipak, ko ima želju i volju i dalje može da održava svoj mozak svežim kopajući po okeanu zvuka koji se prostire svuda oko nas pronalazeći vredne bisere ispod naslaga smeća. Za Laibach vam i ne treba neka specijalna angažovanost, oni su tu odavno i već godinama svetski poznati. I da dodam, i dalje jedan od najzanimljivijih muzičko/konceptualno/umetničkih projekata. Za ostalo, ako vas mrzi da sami istražujete, slušajte -znate već koju radio emisiju- sredom oko ponoći na B92.

Pridodajem detaljniju analizu albuma kojeg možete već danas download-ovati sa nekog od mnogobrojnih servera. Uostalom, i Laibach je eksploatisao Bach-a bez plaćanja autorskih prava.

Contrapunctus 1 vam kao uvodna numera nudi "preview" celog albuma. Elektronski barok kroz analizu strukture fuge uz efekat " Ladies and gentlemen, tonight we are going to present you Laibach versus Bach!" uz pomoć perkusivno odsviranog elektronskog bubnja koji postepeno diže tenziju.

Contrapunctus 2 je potpuni vrtlog hipnotičke ciklične forme koja nas uvlači sve dublje i dublje u virove kosmo-matematičke Bach-ove harmonijske matrice. Sub basovi koji potmulo vibriraju pojačavaju efekat grandioznosti melodijskih tema koje se vrtoglavo smenjuju u elektronskim farbama savremenih sekvencera. 20:52 minuta perfektno orkestriranog aranžmana sa postepenom gradacijom tenzije i usložnjavanjem strukture uz povremena sužavanja na bazičnu temu kao jasnog pokazatelja same srži iz koje se razvija ceo harmonijski sklop neodoljivo podseća na par značajnih autora. Nakon pažljivog slušanja postaće vam jasno odakle crpe svoju inspiraciju Jean Michel Jarre, Kraftwerk i Ennio Morricone (između ostalih). Jarre-ove metričke strukture su izrazito slične primerima iz ovog dela, Kraftwerk se prepoznaje kroz slojevito elektronsko - sekvencersko nadograđivanje, a osnovna harmonijska struktura jasno čujna kroz tepihe koji izviru iz pozadine i u pravim momentima izbijaju u prvi plan neodoljivo podseća na Morricone-ove poznate filmske teme. Ili preciznije rečeno, Bach očigledno izvire kroz razne segmente ovih autora, još jednom dokazujući svoju genijalnu nenadmašnu ulogu i uticaj u razvoju muzike.

Contrapunctus 3 je fokusiran na ritmičku osnovu koja svojim sinkopiranim tonovima neprestano pomera krug melodijske strukture, kao jednog od karakterističnih simbola fuge. Prostije rečeno, takav pristup vas zbunjuje jer nakon par taktova nemate više bilo kakvu predstavu od kojeg tona počinje sledeći
takt jer se kroz ritmičko pomeranje pomera i sama melodija.

Contrapunctus 4 je najbliži Laibach-ov muzičkom izrazu. Vrtoglavi elektronski bubanj sa agresivno nabijenim klavijaturima i helikopterski intenzivnim zujanjima asociraju dosta na album "NATO", sa razlikom što je forma tog albuma bliža pop strukturi.

Contrapunctus 5 je pravi barokni disko hit i to bez bubnja kojeg bi veoma rado prigrili bendovi tipa Royksopp ...hm...možda i urade remix ove pesme minimalizujući strukturu i ubacujući disko ritam. Bas tema vam u ritmu koračnice tera noge na poskakivanje dok razuzdane klavijature šaraju sa leva na desno ping-pongujući osnovnu melodiju.

Contrapunctus 6 je poigravanje sa semplovima baziranim na kraćim segmentima izdvojenim iz melodijske strukture fuge...super upotreba glasa modulisanog kroz efekat koji pravi lep kontrast sa mekanom atmosferom pesme.

Contrapunctus 7 nudi jednu od karakterističnih oznaka Laibacha-samoreklamu kroz pop zezanje na temu njihove obrade Bach-a. Kratko i efektno.

Contrapunctus 8 kroz pozadinski sempl kiše dodatno podvlači elektronski programirane tonove koji u stilu kapi "doboju u ritmu tam-tama" još jednom ukazujući na moćnu matematičku ritmičku osnovu baroknog izraza uz diskretnu upotrebu perkusija. Najviše podseća na zvuk čembala koje u Bach-ovim kompozicijama veoma često liči na moderan zvuk elektro-perkusionih sekvencera.

Contrapunctus 9 sa svojim reverse efektima koji režu pozadinsku strukuru podseća na dj eksperimentisanje kroz kombinaciju raznih semplovanih tema i atmosferično/ritmičnih pozadinskih efekata. Samo da biste eksperimentisali na ovaj način, treba vam malo veće znanje od poznavanja rada gramofona i miksete. Fluktuacija tema je neprekidna, a fokus se stalno pomera sa sitnih melodijskih tonova i zvonastih vibriranja na debela i furiozna tutnjanja i zujanja.

Contrapunctus 10 je još jedna Laibach-ovska maršovska koračnica u stilu obrade "Marša na Drinu" gde se ritmička osnova koračnice/marša eksploatiše zarad postizanja melodramatičnog/serioznog efekta, ovaj put u službi njihovog respect-a prema Bach-u.

Contrapunctus 11 je,čini mi se, Laibach-ovska suptilna prozivka na temu DJ semplovanja sa sve zvukom šuštanja ploče i neveštim prekidanjima semplovanih tema. Ko shvati shvatio je.

Contrapunctus 12 is "Dark side of the moon". Preslušajte opet Pink Floyd, reći će vam se samo.

Contrapunctus 13 nudi pravu pop varijantu barokne igre sa najjasnijim uplivom elektronskog bubnja na celom albumu, uz ponovnu upotrebu modulisanog glasa koji naivno pevuši glavnu melodijsku temu...samo što ne počne da recituje " We are the robots".

Contrapunctus 15 (nije greška, 14 ne postoji na albumu) predstavlja najbolji primer za kanon .Kanon (grčki κανων - prava mera) je oblik višeglasne muzičke kontrapuntske kompozicije u kojoj se imitiraju jedan ili više paralelnih glasova. Imitacije mogu međusobno biti pomerene za različite intervale. U prvom glasu se daje ekspozicija melodije, koja se zatim ponavlja u ostalim glasovima. Contrapuntus 12 i 13 su takođe primeri kanona po kojem je barokna forma takođe prepoznatljiva, ali najbolje ćete uočiti u ovoj numeri šta napisano znači u muzičkoj formi.

Barok je ponovo u modi...ko nije shvatio, deo je prošlosti. Korak nazad je često korak napred.