Dead Can Dance, video spot za numeru "Yulunga (Spirit Dance)" (1994), režiser - Ron Fricke
Ne bih da trošim vreme i prostor za epitete kojim bi mogao da nafilujem značaj i kvalitet australijske grupe "Dead Can Dance" (da citiram legendarno nabeđene piratske prodavce pod firmom "No limit" koji su valjali godinama skoro svu opskurnu muziku u crvenoj trafici ispred SKC-a -"To je osnovno. To mora da se zna!"). Doduše, to sam čuo kada je neiskusni alternativac pitao gotik izdizajniranog no limit preprodavca šta je grupa PIL. Video spot za pesmu "Yulunga" je specijalno izdanje koje je svoju premijeru doživelo na jedinom oficijalnom live audio/DVD izdanju DCD-a pod nazivom "Toward The Within" iz 1994-te kao bonus dodatak samom live snimku koncerta. Veličanstveni kadrovi koji se nalaze u ovom video- artu zapravo originalno potiču iz kultnog filma "Baraka", 1992. američkog režisera, fotografa i kamermana Ron Fricke-a (još jednom da citiram "To je osnovno. To mora da se zna"). Dead Can Dance je darovao svoju muziku Fricke-u za deo muzičke podloge filma (ostatak muzičke podloge čine dela L.Subramaniam-a, Inkyuo-a, Brother-a and David Hykes-a, a celokupan muzički skor potpisuje renomirani američki filmski kompozitor Michael Stearns), a Fricke je još darovitije uzvratio poklanjajući DCD-u specijalno izmontiran spot iz kadrova filma koji se nikako drugačije ne može okvalifikovati nego kao vrhunsko remek delo savremene vizuelne umetnosti.
Dovoljno je napomenuti da je Fricke za potrebe svog filma proputovao ceo svet (152 lokacije u 24 zemlje) i da je to bio prvi film sniman u 70mm Tod-AQ formatu u poslednjih 20 godina (sad dugujem objašnjenje o ovom formatu - ova tehnika je razvijena još sredinom 50-tih i predstavlja snimanje u visokoj filmskoj rezoluciji, a koristi razne širine objektiva i filmske trake - od 35 do 56mm, 63mm, 65mm i 70mm da bi se postigli vrhunski fotografski rezultati). Fricke je snimao "Baraku" u 70mm formatu (što je duplo veći format od standardnog filmskog 35mm) i napravio jedno od kultnih dela u smislu koncepta, filmskog jezika, fotografije i kamere (Fricke je zanat već ispekao ranije kao direktor fotografije u drugom kultnom delu slične vizuelne estetike "To mora da se zna"- "Koyaanitsqatsi", 1982).
Kadrovi koji su besprekorno izmontirani za potrebe "Yulunga"-e deluju kao arhetipske slike naše planete sa svim njenim pejzažno - humanim različitostima koje Fricke uspeva da sklopi u uniforman hipnotičko šamanski doživljaj. Mislim da je pokojni Timothy Leary umesto LSD-a mogao komotno da preporuči gledanje ovog spota kao zdravijeg načina postizanja halucinogenog stanja svesti koje bi trebalo da nas poveže sa našim primalnim osećajima i nagonima. Od uvodnih kadrova monumentalne pejzažne arhitekture preko ritualnih obreda različitih plemenskih zajednica sve do samog efektnog kraja spota sa fokusom na fascinantno dečje lice koje izviruje iz okvira guste prašume (izazivajući osećaj izgubljenog raja koji se zaturio negde pregažen galopirajućim haosom moderne civilizacije) ovaj rad postiže efekat uzvišenosti kako u umetničkom tako i u svetovno/duhovnom smislu. Tom efektu značajno doprinosi vantelesna atmosfera pesme "Yulunga" u kojoj Liza Gerard suvereno demonstrira svoje glasovno umeće koje ju je svrstalo među najbolje vokale svih vremena.
U kontekstu priče o video umetnosti i muzike ovaj spot se nalazi na samom vrhu vizuelno - muzičke piramide. Muzika i pokretne slike su dovedene do savršenstva međusobne podrške. Ne postoji skretanje pažnje sa slike na zvuk i obrnuto, već naprotiv, imamo konstantno podupiranje celokupne magijske atmosfere iz pravca oba medija koji rade u zajedničku korist. Mislim da ovaj spot sigurno vredi kao tri druga tako da je ovaj triptih posvećen samo njemu. Uživajte u isporuci genijalnog nadahnuća i savršene zanatske izvedbe kako Dead Can Dance-a, tako i Ron Fricke-a.
Ne bih da trošim vreme i prostor za epitete kojim bi mogao da nafilujem značaj i kvalitet australijske grupe "Dead Can Dance" (da citiram legendarno nabeđene piratske prodavce pod firmom "No limit" koji su valjali godinama skoro svu opskurnu muziku u crvenoj trafici ispred SKC-a -"To je osnovno. To mora da se zna!"). Doduše, to sam čuo kada je neiskusni alternativac pitao gotik izdizajniranog no limit preprodavca šta je grupa PIL. Video spot za pesmu "Yulunga" je specijalno izdanje koje je svoju premijeru doživelo na jedinom oficijalnom live audio/DVD izdanju DCD-a pod nazivom "Toward The Within" iz 1994-te kao bonus dodatak samom live snimku koncerta. Veličanstveni kadrovi koji se nalaze u ovom video- artu zapravo originalno potiču iz kultnog filma "Baraka", 1992. američkog režisera, fotografa i kamermana Ron Fricke-a (još jednom da citiram "To je osnovno. To mora da se zna"). Dead Can Dance je darovao svoju muziku Fricke-u za deo muzičke podloge filma (ostatak muzičke podloge čine dela L.Subramaniam-a, Inkyuo-a, Brother-a and David Hykes-a, a celokupan muzički skor potpisuje renomirani američki filmski kompozitor Michael Stearns), a Fricke je još darovitije uzvratio poklanjajući DCD-u specijalno izmontiran spot iz kadrova filma koji se nikako drugačije ne može okvalifikovati nego kao vrhunsko remek delo savremene vizuelne umetnosti.
Dovoljno je napomenuti da je Fricke za potrebe svog filma proputovao ceo svet (152 lokacije u 24 zemlje) i da je to bio prvi film sniman u 70mm Tod-AQ formatu u poslednjih 20 godina (sad dugujem objašnjenje o ovom formatu - ova tehnika je razvijena još sredinom 50-tih i predstavlja snimanje u visokoj filmskoj rezoluciji, a koristi razne širine objektiva i filmske trake - od 35 do 56mm, 63mm, 65mm i 70mm da bi se postigli vrhunski fotografski rezultati). Fricke je snimao "Baraku" u 70mm formatu (što je duplo veći format od standardnog filmskog 35mm) i napravio jedno od kultnih dela u smislu koncepta, filmskog jezika, fotografije i kamere (Fricke je zanat već ispekao ranije kao direktor fotografije u drugom kultnom delu slične vizuelne estetike "To mora da se zna"- "Koyaanitsqatsi", 1982).
Kadrovi koji su besprekorno izmontirani za potrebe "Yulunga"-e deluju kao arhetipske slike naše planete sa svim njenim pejzažno - humanim različitostima koje Fricke uspeva da sklopi u uniforman hipnotičko šamanski doživljaj. Mislim da je pokojni Timothy Leary umesto LSD-a mogao komotno da preporuči gledanje ovog spota kao zdravijeg načina postizanja halucinogenog stanja svesti koje bi trebalo da nas poveže sa našim primalnim osećajima i nagonima. Od uvodnih kadrova monumentalne pejzažne arhitekture preko ritualnih obreda različitih plemenskih zajednica sve do samog efektnog kraja spota sa fokusom na fascinantno dečje lice koje izviruje iz okvira guste prašume (izazivajući osećaj izgubljenog raja koji se zaturio negde pregažen galopirajućim haosom moderne civilizacije) ovaj rad postiže efekat uzvišenosti kako u umetničkom tako i u svetovno/duhovnom smislu. Tom efektu značajno doprinosi vantelesna atmosfera pesme "Yulunga" u kojoj Liza Gerard suvereno demonstrira svoje glasovno umeće koje ju je svrstalo među najbolje vokale svih vremena.
U kontekstu priče o video umetnosti i muzike ovaj spot se nalazi na samom vrhu vizuelno - muzičke piramide. Muzika i pokretne slike su dovedene do savršenstva međusobne podrške. Ne postoji skretanje pažnje sa slike na zvuk i obrnuto, već naprotiv, imamo konstantno podupiranje celokupne magijske atmosfere iz pravca oba medija koji rade u zajedničku korist. Mislim da ovaj spot sigurno vredi kao tri druga tako da je ovaj triptih posvećen samo njemu. Uživajte u isporuci genijalnog nadahnuća i savršene zanatske izvedbe kako Dead Can Dance-a, tako i Ron Fricke-a.
No comments:
Post a Comment