Saturday, June 20, 2009

Gegein die Wand (2004)

Ljubav je ringišpil nekontrolisane brzine, bolest koja nas čini zdravim, moćni opijat pun najslađih ukusa, vrtoglavi uspon na Mont Everest i još brži pad sa njega...ljubav je moć koja drma celo telo i tera nas da radimo sve one besmislene stvari koje inače nikad ne bi radili...ljubav se otrže kontroli misli, jezika,planova i lebdi kao glavna životna sila iznad naših glava za koje uopšte nije zainteresovana.

Fatih Akin je zablistao na evropskom režiserskom nebu punim sjajem nove zvezde sa svojim četvrtim celovečernjim igranim filmom "Gegein die Wand" (Glavom kroz Zid) iz 2004. Retki su filmovi koji uspevaju da uhvate na celuloidnoj traci neuhvatljivi osećaj i ritam "one" ljubavi koja nas probada ubodima nevidljivih akupunkturnih igala od 00-24h. Kako dočarati tu atmosferu, ludilo neočekivanih poteza, strast i bol, a ne skliznuti u područje patetike, loše stilizacije, pretenciozne glorifikacije, kiča, mrsomuđenja, jeftine eksploatacije strasti i erotike, kao što je slučaj sa većinom filmova koji se bave temom zaljubljivanja i ljubavi između dvoje ljudi?

Fatih uspeva da napravi film koji drma svakom scenom tako agresivno i upečatljivo u autentičnom ritmu same opijajuće/bolne strasti koja uvek reprezentuje "velike" ljubavi.To su one ljubavi koje nas menj
aju iz korena i predstavljaju glavne prekretnice naših života. Ljubavi zbog kojih smo spremni da živimo i zbog kojih smo spremni da umremo. A njih nema mnogo u životu. Neko je nikad i ne doživi.


Kada se glavni muški protagonista Cahit Tormuk (igra ga izvrsni Birol Unel) svesno zakuca kolima u zid, posle odustajanja od života punog boli zbog neprežaljene smrti žene, život mu svojom nepredvidljivom ironijom umesto priželjkivane smrti ponudi novi početak u vidu intenzivne ljubavi. Cahit-a upoznajemo kao sredovečnog 40-godišnjeg alternativnog alkosa u stilu Bukovskog, punog agresije, asocijalnog i apatično nezainteresovanog za sebe i svet oko sebe. Njemu se život završio nakon smrti žene, a on levitira u okruženju svog stana i lokalnog bara, trošeći vreme u opijanju, kokainu i povremenom tucanju sa seksipilnom vlasnicom bara koja je uzaludno zaljubljena u njega.

Posle neuspešnog automobilskog samoubistva, nadrkani i cinični Cahit završava u pshijatrijskoj klinici gde upoznaje mladu nemicu turskog porekla (što je i njegov slučaj) Sibel Guner (igra je apsolutno fenomenalna Sibel Kekilli). Sibel je pokušala da izvrši samoubistvo zbog konzervativno-represivnog porodičnog okruženja koje je postalo nepodnošljivo za nju. Ona pritiska Cahir-a da naprave formalno venčanje koje bi za nju predstavljalo jedini mogući beg u slobodu odobren od strane patrijahalne turske porodice. Cahit se opire ideji, ali ga Sibil svojim agresivno/očajnim pristupom nagovara da ipak izvedu celu svadbeno-bračnu predstavu. U početku žive kao sustanari u Cahit-ovom stanu jer Sibel ne želi da se zaglavi u novim okovima, ovaj put bračnim, već punim plućima mlade devojke iskušava stečenu slobodu, menjajući seksualne partnere brzinom trošenja toalet papira. Cahit toleriše ceo aranžman, ali prisustvo devojke pune strasti počinje da ga neosetno menja, ulivajući mu pozitivnu životnu energiju.

Posle nekog vremena, ljubav koju su oboje počeli da osećaju realizuju u pravu vezu, koja na žalost nije potrajala dugo jer Cahit nenamerno u kafanskoj tuči ubija bivšeg Sibel-inog ljubavnika i odlazi u zatvor. Dok služi svoju kaznu, nestrpljivo iščekujući nastavak života sa Sibel, ona odlazi u Istanbul gde provodi vreme opijajući se pokušavajući da otupi razdiruću bol za zatočenim Cahit-om. Cahit je, nakon izlaska iz zatvora, traži po Istanbulu, otkrivajući da je završila u braku sa taksistom koji ju je spasio nakon žestokog premlaćivanja i sa kojim ima ćerku. Nakon intenzivne provedene ljubavne noći u hotelu moli je da pobegne sa njim što mu ona i obećava. Međutim, ne pojavljuje se u autobusu koji Cahit-a vozi u njegov rodni gradić.


Fatih je napisao scenario na osnovu vlastitog iskustva jer je imao poznanicu koja ga je molila da se venčaju da bi pobegla iz okova vlastite patrijarhalne turske porodice, ali brak se nije realizovao. Očigledno pišući na temelju realnog iskustva, Fatih uspeva da ponudi autentičnu ljubavnu priču koja se razmotava kroz više slojeva, praveći film koji zadire ne samo u pitanja ljubavi, strasti i patnje, već i u okvire kulturnih različitosti istoka i zapada, nudeći realan i nepristrasan stav. Pametno koristeći različite kulturne obrasce kao podlogu za suštinsku poentu filma on cilja na univerzalne ljudske potrebe iste za sve nas - potrebu za slobodom i potrebu za ljubavlju. U tom kontekstu, šarene kulturne specifičnosti,koje Fatih odlično predstavlja, samo dodatno pojačavaju efekat zaljubljenosti filmskog para.

Birol Uner i Sibel Kekilli su neodoljivo realni i autentični u svojim ulogama. Podjednako je dobar Birol u metamorfoznom tumačenju ciničnog, oporog i sjebanog tipa koji snagom koju samo ljubav poseduje pronalazi novi život unutar sebe pretvarajući se u osećajnog, nežnog i ranjivog, do ušiju zaljubljenog čoveka, kao i Sibel u ulozi mlade, strastvene i neurotične devojke koja pleni svojom pojavom i energijom. Njih dvoje predstavljaju jedan od najinteresantijih filmskih parova u savremenom filmu i pravo je uživanje gledati ih u ovakvim ulogama.Oko Sibel se digla velika prašina jer je pre toga glumila u porno filmovima, kao da je to presudna stvar koja je obeležila njen život, a ne genijalan umetnički dar koji poseduje. Ne znam da li je to uticalo da snimljene scene seksa predstavljaju jedne od najuzbudljivijih i najerotičnijih koje sam gledao u poslednje vreme, bez gubitka intimnosti koja odiše ljubavlju.

Fatih je bio veoma iznerviran zbog pomame novinara oko te činjenice, pa ću i ja malo da skrenem sa teme. Veće i mnogo gore pornografske uloge se mogu naći unutar raznih upravnih odbora gde gomila dupelizaca primaju naše jednogodišnje plate za jedno- mesečno ispijanje kafe uz ratluk. Ne vidim ništa sporno u njenom pornografskom glumačkom radu, to je moglo samo da joj pomogne u oslobađanju od stidljivosti i moralnih ograničenja kao neophodnih preduslova za glumački zanat. Kolika hrabrost, egzibicionizam ili nevolja je potrebna da se tucate sa nekim ko-zna-kojim tipom ispred ljudi i kamera znajući da će vas milioni gledati kao video - mašinu za drkanje? Ja lično prezirem sve glumice koje kad izađu iz kreveta navlače posteljinu preko svog tela. Da li neko to zaista radi u realnom životu? Samim tim koji moj uopšte traže u tom poslu, nek se bave nekim drugim zanatom koji ne zahteva potpunu iskrenost i unutrašnje oslobađanje i puste glumice kao što je Sibel da zasluženo zarađuju njihove visoke honorare.

Fatih drži tenziju od prvog do p
oslednjeg kadra, baratajući kamerom i montažom u post-modernističkom maniru koji nas grabi snagom realnog dodira i neposrednog pristupa. Scene se smenjuju u tempu koji nam pruža osećaj ljubavnog intenzivnog ritma, sa pravim tajmingom u svakom momentu. Vizuelno i ritmički savršeno se obrađuju dva segmenta filma: deo u Nemačkoj koji je brži, nervozniji i urbaniji i deo u Istanbulu koji je smireniji, meditativniji i melanholičniji. Scenario je prvoklasan, dijalozi su puni života i neposredni, a dramaturška potka inteligentno i slojevito raspliće klupko ljubavi kao osnovnog dramaturga naših života. Muzika u filmu je savršena i prepliće se kroz zapadnu modernu avangardu do istočnih prefinjenih melosa. Kad znate da je Alexander Hacke potpisan kao kompozitor to i nije za čuđenje (za slabije upućene član legendarne grupe Einsturzende Neubauten, fenomenalan muzičar, kompozitor i producent).

Fatih, kao pametan muškarac zna da žene poseduju primarnu životnu snagu i energiju, kao nosioci novih života ili ti trudnice, i namerno stavlja fokus na Sibel kao glavnu motornu snagu svih promena, kako
pozitivnih, tako i negativnih. Bez obzira na njeno razumljivo ostajanje uz svog novog muža i njihovu ćerku i prepuštanje Cahil-a nekom novom životu bez nje, ipak nam ostaje jasno da bi Cahil bio mrtva ljuštura bez njenog upliva u njegov život.



Fatih uspeva da uradi sa svojim filmom značajnu stvar - da nas ubedi u snagu i lepotu ljubavi i njenu neophodnost bez obzira na konkretan ishod. What is life without love? Rekao bih - smrt.


5 comments:

  1. Ma on je fantastičan reditelj. I pisac. Glumac.
    Tri u jedan.
    Te režija, te napisao sve to... kao i Auf der anderen Seite...vraća nadu, da jednoobraznost umetnosti je nešto što je donela savremena kultura iz nekog neobjašnjivog razloga "kontrole". Kao ne možeš bogati da budeš i reditelj i pisac, i glumac, ili eventualno još da igraš balet i sjajno kuvaš :) Taj dilentatizam zapadne dijalektike je sigurno ubio ko zna koliko talenata, koji su u svojoj glavi morali da se opredele za "jedno"...jer ako si na "više" strana, mora da si "površan".
    Kakva jeziva propagandna laž.

    A muzika je savršena u oba filma, meni čak iz edge of the heaven bolja.

    ReplyDelete
  2. Glavom kroz zid je jedan predivan film...U poslednjih desetak godina medju 5 najboljih koje sam gledao.To pogledas i kazes, pa da, to je to...Savrseno.
    Gledao sam ga na Festu, i to sasvim slucajno, jer sam izasao sa projekcije Bertolucijevih Sanjara(novinarska sala).Na pola filma sam izleteo, jer sam se bas smorio. I onda kao,sta cu sada...Aha, u velikoj sali upravo pocinje neki tursko-nemacki...uf. Ajde da probam, pa ako je sranje, izlazim odmah...Ali brate, tako me je kupio film...i tako sam bio srecan zbog te slucajnosti...To su filmovi koji se dugo pamte.
    Bata

    ReplyDelete
  3. etotako,
    možda fatih zaigra i neki balet u sledećem filmu:)...na svu sreću zaista kreativni ljudi nikad se ne obaziru na trenutne društvene konvencije ili bolje rečeno direktive..što se tiče muzike ne znam da li si gledala fatih-ov dokumentarni film sa hacke-om "Crossing the Bridge: The Sound of Istanbul"(2005)...kakav fantastičan grad i neverovatno raznovrsna muzička scena...

    ReplyDelete
  4. bato,
    ti me uvek oraspoložiš sa svojim kratkim pričicama iz života koje savršeno legnu posle mojih tekstova...te nepredviđene slučajnosti su pravi dragulji koji ostaju dugo u sećanju

    ReplyDelete
  5. nisam gledala iako sam čula all the best o njemu. nekako još nije "naleteo"
    balet, viš :)

    ReplyDelete

PRIčE iz JUžNOG POTOKA

GaYda Mario

My photo
svakom keru je potreban kerovođa

Čitaoci