Crimson Gold (2003)

U sklopu aktuelnih socijalno/političkih nemira koji se dešavaju u Iranu (nadam se da pratite događaje u "svetu oko nas") priložiću mali doprinos razumevanju dešavanjima u Persiji kroz prikaz izuzetno dobrog filma iranskog režisera Jafar Panahi-ja iz 2003.godine "Crimson Gold". Situacija koja se odvija na ulicama Teherana neodoljivo podseća na našu blisku prošlost. Ostajanje na vlasti putem lažiranja izbornih rezultata je izgleda omiljena tehnika svih novih "demokratski" izabranih predsednika (inače, sećate li se neverovatne triler epizode sa izborom Buša za predsednika kad se u "najdemokratskijoj" zemlji na svetu mesec dana čekalo na prebrojavanje spornih glasova sa Floride? Ko veruje da je Buš tada legitimno pobedio, nedostaje mu dobar deo moždane kore).

Haotični neredi koji uglavnom nastaju zbog nagomilanih dugotrajnih frustracija uz konfuznu medijsku sliku i analiziranje putem političkih mislioca često ne razotkrivaju suštinske razloge pokazanog nezadovoljstva. Nisu u pitanju ni političke slobode, niti religijski fanatizam, a ni filozofske utopije. Jasan odgovor daje Jafar Panahi u svom neverovatno svežem urbanom filmu modernističkog pristupa "Crimson Gold". Si, claro...uvek je u pitanju zlato. I sve one stvari koje ono obezbeđuje. Nesrazmerno bogaćenje jednih na grbači drugih uz oduzimanje dostojanstva i niz poniženja usled toga dovodi polako do tačke ključanja. Prvo kod pojedinca, a potom i kod mase.

Pre par meseci šetao sam se ulicom i na jednoj od trafika ugledao primamljiv DVD omot naziva "Krvavo zlato" i obzirom da sam provalio da je iranski film fotografija na omotu mi je delovala prilično neočekivano. Setio sam se režisera jer sam već gledao njegova dva prethodna filma od kojih me je jedan oduševio, a drugi smorio. Prvi sam gledao na TV-u i zove se "The White Balloon" (izuzetno emotivna priča o dvoje klinaca koji gube pare za kupovinu zlatne ribice i tokom celog filma pokušavaju da se dokopaju te crkavice od novca), a drugi sam gledao na festivalu autorskog filma i zove se "Krug" (dobio je Zlatnog lava u Veneciji) i moram priznati da me je poprilično smorila priča o iranskim ženama koje su pod neviđenom represijom društva. Jednostavno, u filmskom izrazu mi film uopšte nije bio interesantan jer je jasno bio fokusiran samo na socijalnu problematiku. Ostavio mi je samo osećaj napora, nepotrebne razvučenosti i mučnine zbog iranskih mučenica.


Želim vam reći da za samo 99 dinara u našim prodajnim lancima možete kupiti fantastičan film koji zasigurno ostavlja trag u sećanju. Fotografija na omotu se pokazala potpuno adekvatnom za predstavljanje filma. "Crimson Gold" je jedan savremeni film koji se dešava sada i ovde na ulicama prave istočne metropole - Teherana i bavi se univerzalnom temom kroz prizmu iranskih specifičnosti. Kombinacija Abbas Kiarostami-ja kao pisca scenarija (zasnovanog na autentičnom događaju raznosača pice koji je probao da opljačka zlataru i pritom ubio vlasnika pa potom izvršio samoubistvo) i Jafar Panahi-ja kao režisera je očigledno dobitna. Abbas je najpriznatiji iranski režiser (i to sa pokrićem) i bio je mentor mlađem Jafar-u koji je svoju filmsku karijeru započeo upravo kod njega u ulozi pomoćnika režisera. Radeći zajedno na ovom filmu pokazali su šta se dešava kad se preklope dva izuzetna talenta - napravi se korak napred. Da je Jafar pisao scenario mislim da bi film skliznuo u šine socijalno-mučne drame, a da je Abbas režirao verovatno bi se izvitoperio u apstraktnostima. Ovako, i jedan i drugi su svojim uplivima postigli značajan pomak u okvirima iranske filmografije koja je počinjala da se vrti u okvirima sopstveno nametnute tematike i estetike.

Film počinje kao suvo zlato, sa izvrsno preciznom i filmski upečatljivom scenom iz jednog kadra u kojoj se odigrava pokušaj pljačke zlatare, ubistvo vlasnika i samoubistvo pljačkaša. Nakon što dobijamo finale drame na početku filma, kreće proučavanje uzroka koji su doveli do tragičnih posledica. Glavni junak filma je Hussein, raznosač pice po Teheranskim raznolikim kvartovima, debeljuškast, depresivan i naizgled pasivno odsutan iz svog okruženja. Hossain Emadeddin koji glumi glavnu ulogu je u realnom životu zaista raznosač pice i ima mentalne probleme u vidu paranoidne shizofrenije - kakva trivia! Od ovakvog podatka Hollywood bi napravio zlatnu koku nosilju, ali čini mi se da tamo nema režisera koji bi se usudili na ovakav genijan potez. Ja sam bio fasciniran sa neverovatno uverljivom glumom Hossain-a, da bi tek naknadno shvatio da je 90 % glume ustvari njegova prirodna reakcija.

Hussein, bivši i zaboravljeni ratnik/heroj legendarno dugačkog iransko-iračkog sukoba, treba da se uskoro oženi sestrom svog najboljeg prijatelja Alija koji krade žensku torbu u kojoj nalazi oštećeni zlatni prsten i potvrdu za preuzimanjem skupe ogrlice. Na nagovor Alija voze se do zlatare iz koje potiče potvrda, ali buržujski/snobovski vlasnik im bukvalno zatvara vrata ispred nosa jer su obučeni kao pripadnici nižeg sloja.

Nakon tog događaja, pratimo Hussein-a na vespi koji obilazi ceo Teheran raznoseći picu raznoraznim mušterijama. Epizoda sa zajedničkim čekanjem sa pandurima na ulici na završetak neprimerene zapadnjačke žurke (gde panduri čekaju goste da bi ih priveli na maltretiranje) uz Hussein-ovo deljenje pice pandurima jer shvata da je gostima neće isporučiti je zaista brilijantna. Nakon povratka vidimo saobraćajnu nesreću u kojoj je nastradao njegov kolega - raznosač pice.

Sledeće jutro Hussein odlučuje da povede svoju buduću ženu u istu zlataru, ovog puta oblačeći odelo i drugi put doživljava poniženje od zlatara koji im preporučuje da odu po prstenje na buvljak jer očigledno nemaju pare za njegov skupoceni nakit, uz odvratno aludiranje na njihov socijalni status - zlatar im napominje da u slučaju nužde ta vrsta nakita može lako da se istopi i preproda. Hussein vidno iziritiran napušta zlataru, a mi polako postajemo svesni tempirane bombe koja se aktivirala unutar njega, prouzrokujući spori, ali intenzivno jak proces nagomilavanja besa.

Tokom naredne večeri pratimo Hussein-a koji završava sa picom u stanu mladog iranskog buržuja koji nesrećan svojim povratkom iz Amerike i ogorčen Teheranskim ograničenjima, davi Hussein-a svojom pričom o skorom raskidu sa devojkom. Hussein pasivno-fascinirano isprobava sve blagodeti luksuznog stana kupajući se i u bazenu. Veče završava na terasi stana gledajući Teheran iz pozicije koju samo elita može da priušti.

Film se završava tamo gde je i počeo, sa Hussein-om u zlatari koju pokušava da opljačka. Sa sve zlatarom koji po treći put ne prepoznaje Hussein-a.

Naslanjajući se na okvire italijanskog neorealizma, Jafar iskače iz svog prethodnog opusa nadograđujući svoj stil jednim post-modernim pristupom koji se vidi kroz baratanje kamerom, kadrovima koji iz potpune smirenosti prelaze u dinamične-iz-ruke snimane slike i ukupnom modernom estetskom formom. Ne znam da li je Felini-jev "Dolce Vita" uticao na Jafar-a, ali meni njegov film deluje kao neka vrsta suptilnog omaža tom remek delu. Naravno, Abbas-ov scenario je neverovatno ubedljiv, promišljen, višeslojan i autentičan, te omaž treba shvatiti u širem smislu od pukog kopiranja.

"Crimson Gold" na uspešan način razotkriva goruće probleme ne samo iranskog, već i celokupnog društva i to radi apsolutnim filmskim jezikom. Naznake su prisutne u svakoj sceni filma, ali nama je ostavljeno da ih uočavamo kroz naizgled dokumentarno-realistične prizore Hussein-ovih poslednjih dana. Teheran nam se razotkriva kao prava svetska metropola koja diše punim plućima sa svim svojim socijalno/kulturnim raznolikostima dok Hussein simbolično predstavlja malog čoveka koji iskorišten od strane države (angažovanjem u ratu) luta ulicama u obliku ljušture nemoćne da povrati svoj sadržaj koji je nepovratno iscureo zarad interesa elite. Kad vam neko ukrade život i mogućnost za novi početak, jedino što vam ostaje je potpuna apatija ili bes ili kombinacija obe emocije.

Jafar savršeno barata ovom činjenicom ne upličući se u nepotrebno emocionalno empatisanje, već hirurški precizno secira elemente koji dovode do tragičnih naslovnica u novinama, dozirajući na pravi način realnost okruženja (kroz neutralan/dokumentaristički pristup) i subjektivnost/intimnost jednog bića (kroz introspektivni razvoj besa proisteklog iz nemoći i poniženja).

Tempo filma je odličan i ujednačen, daleko od dosadnog ili razvučenog sa pravilnim osećajem za dužinu kadrova u odnosu na scene. Jafar vam daje taman onoliko vremena koliko vam je potrebno da lagano svarite ključne događaje kroz mini neverbalne pasaže koji me zbog prisustva vespe i urbanih pejzaža Teherana (koje on fantastično slika stvarajući atmosferičan osećaj grada), podseća na još jedan italijanski film - "Caro Diario" Nani Moretti-ja.




Toplo preporučujem ovaj film...za mene je bio potpuno iznenađenje. Ne bi me čudilo da doživi neki glupi američki rimejk. Doduše, sumnjam da bi Jafar to dozvolio nakon maltretiranja američkih službenika na aerodromu zbog kojih nije ni ušao u tu zemlju. Sjeban u Iranu zbog svojih filmova koji na neprijatan način razotkrivaju laž religijske države gde je religija samo još jedan od načina manipulacije elite zarad sopstvene koristi, privilegija i bogaćenja (da li vam je sad jasniji uzrok trenutnih protesta u Iranu?) - sjeban u Americi zbog Iranskog pasoša, Jafar svima zadaje najbolji mogući šamar koji će odzvanjati mnogo nakon silaska sa vlasti i jednih i drugih. Političari i monopolisti prolaze ostavljajući gorak ukus svima u ustima, dok Jafar svojim filmom ostavlja nešto mnogo plemenitije i značajnije. Navijajmo za Irance da bar malo dođu do zasluženih sloboda. Ako niste znali, oni su veoma slični nama. Kad odgledate ovaj film biće vam jasno i zašto.