Surveillance (2008)

Drugi celovečernji igrani film J.C.Lynch (nakon prilično neubedljivog pokušaja pravljenja morbidne ljubavne priče "Boxing Helena" iz 1993) je atmosferični triler sa minornim elementima drame u kojem se eksploatiše tema brutalnih besmislenih ubistava i istrage povodom istih. Teško je nekomentarisati činjenicu da je autorka ćerka mnogo poznatijeg i kvalitetnijeg režisera Davida Lyncha iz više razloga. Sama autorka nije uspela da pronađe svoj autentičan filmski izraz već posrće pod teretom tema i filmskog jezika svog oca, što i nije za osuđivanje ukoliko bi ona uspela da proširi i dopuni stilski izraz u sklopu porodičnog biznisa. Nemam ništa protiv bavljena istim poslom unutar porodice i negde je i očekivano da roditelji podržavaju i potpomažu svoju decu u profesiji kojom se i sami bave (D.Lynch je producent ćerkinog filma). Sigurno je ta činjenica otežavajuća za samu Jennifer jer je senka njenog oca stalno prati gde kod da krene i šta god da radi. S druge strane, pozitivna stvar je da će isključivo samo zbog poznatog imena skrenuti pažnju šire publike i na svoj rad (kao što sam i ja nabavio film znajući da je u pitanju Lynch-ova ćera). Pokušaću da se osvrnem na prikaz samog filma bez mnogo upliva u poznatost prezimena.

Surveillance nije brilijantan, niti preterano inventivan i inspirativan film, ali svakako zaslužuje odvajanje vremena tokom večeri koje nećete smatrati za uludo utrošeno. Takođe, predstavlja značajan napredak u filmskom istraživanju za samu režiserku (verovatno je pauza od 15 godina uradila svoje) i daje nadu da će u sledećim filmovima pokazati nešto autentičnije od dosadašnjeg rada. Koncept filma je baziran na paralelnoj isprepletanoj priči koja se odvija na dva fronta: unutar policijske stanice gde svedoci (mlada junkie plavušica, nervozni nadrkani pandur i devojčica od 9 godina) brutalnih ubistava dvoje nemilosrdnih serijskih ubica parcijalno pripovedaju svoje verzije događaja pod istragom muško/ženskog FBI detektivskog dua, dok se drugi front filma odigrava na auto-putu gde se prepričavani događaj zaista i odigrao. Radnja se konstantno preliva iz priče u policijskoj stanici ka vizualizaciji samih priča na auto-putu. Neću da ulazim u opisivanje same radnje jer kad gledate film koji je po formi triler više ćete uživati bez znanja o raspletu same priče (dramaturška osnova je bazirana na sklapanju slagalice koju nam sastavljaju sami učesnici događaja).

Glumačka podela uloga je solidna i po mojoj oceni znatno preteže na žensku stranu. Julia Ormond u ulozi FBI detektivke je uverljiva, opuštena i prirodna i znatno doprinosi kvalitetu filma. Pell James koja glumi nervoznu narkomanku je iznenađujuće dobra, kao i , konačno, jedno dete koje nije holivudski iritantno u ulozi devojčice Stephanie (Ryan Simpkins) koja je ostala bez svoje porodice. Ostale ženske epizodne uloge su podjednako dobre, pogotovu uloga koketne i prijatne matore policijske sekretarice u izvedbi Caroline Aaron. Za muški deo ekipe nemam baš toliko pozitivne komentare. Bill Pulman u ulozi FBI agenta preglumljuje u pokušaju stvaranje ekscentričnog, nepredvidljivog agenta na tragu kombinacije Jack Nicholson/Kyle MacLachlan, i ne doprinosi autentičnosti svog lika već više izgleda kao karikatura uz gomilu predvidljivo/očekivanih tikova, stegnutih poza i naglih pokreta koji bi valjda trebalo da nas ubede u njegovu pritajenu eksplozivnost. Ostatak policijske družine u stanici je takođe na ivici stereotipnih uloga, uz izuzetak Michael Ironsida kao šefa stanice (iako uvek glumi na isti način on je jedan od onih autentičnih likova koji se i proslavio igranjem upravo ovakvih uloga).

Zaplet je manje više predvidljiv, ali svejedno uspeva da drži tenziju sve do samog kraja. Tempo filma je dobar, u konstantnom je ujednačenom pulsiranju što je za triler bitna stvar. Najveća vrednost filma je u ostvarenoj atmosferi koja je mračna, nagoveštava kraj daleko od hepi end-a i postiže efekat zloslutnosti. Moram da napomenem da se vidi uticaj pozicioniranja kamere iskusnijeg tate, pogotovu u scenama enterijera (Lynch je vrhunski snimatelj unutrašnjih prostora) tj. delu filma koji se odvija u policijskoj stanici.

Mane filma su oličene kroz niz stereotipnih/površnih odnosa (sukob na relaciji policija-FBI, niz očekivano glupih komentara od strane policajaca, neurotična seksualno/ljubavna veza dvoje serijskih ubica, twist u zapletu itd) i nedovoljno autorkino uranjanje u dublju i mračniju osnovu koja stoji iza površine samih brutalnih ubistava. Video sam da ljudi komentarišu brutalnost filma, ali po meni film nije uopšte brutalan (očigledno su azijati znatno pomerili koncept brutalnosti u filmskom izražavanju) što nikako nije mana.

Jennifer pokušava da izgradi svoj stil, ali njen rad,ipak, i dalje u dosta segmenata neodoljivo podseća na očeve filmske postupke koje ne uspeva da dostigne već samo da ih korektno odradi, za razliku od npr. Sofia Coppola-e (još jedne ćerke poznatog režisera) koja je uspela da izgradi autentičan filmski izraz koji nije povezan sa radom njenog oca.

Surveillance je film vredan gledanja u smislu kvalitetne filmske večernje zabave, ali ne očekujte više od toga. Jennifer će morati još više da se potrudi da bi dokazala da pouzdano zna koji je njen pravac na izgubljenom auto-putu.