Pokretne muzičke slike - triptih 2

Pixies, video spot za numeru "Velouria", (1990), režiser - "Pink" from Snub TV

Ponekad uzbudljiva dela nastaju u brzini, pod naletom ograničavajućih okolnosti, kada ideja postaje jedini oslonac za koji autori mogu da se pridrže (prevedeno - kada je budžet za snimanje ravan vrednosti sladoleda na štapiću). Napet hipnotički spot Francis Blacka-a i ostatka družbe je malo remek delo koje pokazuje da kvalitet ideje može da superiorno nadoknadi manjak tehničkih uslova. Nije neophodno angažovati stiliste, šminkere, iskusne režisere, niti iznajmljivati skupu tehničku opremu da bi video spot izgledao vizuelno efektno (mada, pitanje je kako bi danas ovako urađen spot prošao kod većine muzičkih tv urednika koji bez osećaja za novinu i svežinu formulišu uniformnu estetsku politiku oličenu u devizi "zadovoljavanja produkcijskih kvaliteta"). Velouria je bio pvi singl Pixies-a koji je ušao na UK Top 40 što je dovelo do ponude emitovanja u veoma popularnoj emisiji BBC-a Top Of The Pops. Jedini uslov je bio da imaju video. Kim Deal : "We had to think about something because everybody was giving all this shit because we didn't have a video to go with the single. So we just gave them something." Ispalo je da "something" , ubrzo nakon emitovanja spota,  dobija epitet "special". Pritisnuti potrebom da nešto urade po tom pitanju, u Manchester-u, gde su tada bili, prilazi im tip poznat po nadimku Pink sa ponudom da za jedan dan urade nisko budžetni spot u produkciji Snub TV-a  (televizijska kuća iz Manchester-a koja je promovisala mlade i nepoznate bendove, često im snimajući spotove ili nastupe bez ikakve nadoknade). Otišli su na stenovita brdašca koja se nalaze u blizini grada i za sat vremena snimili video (iz jednog kadra) koji je postao jedan od omiljenih spotova Pixies fanova i alternativne publike širom sveta. Ideja je bila savršeno jednostavna i briljantna. Kamera je postavljena na 20-tak metara od članova benda koji prevaljuju put preko stena (namerno ga dramatizujući) idući joj u susret. Ceo prelazak je trajao 10 sekundi ali je zbog dužine pesme snimak usporen tehnikom slow-motiona čime je postignut "suspense" efekat. Kad gledate ovaj spot vi imate utisak da će se članovi benda svakog sekunda razbiti kao duleci skačući po neravnom terenu. Pored toga, sam koncept spota podstiče niz asocijacija: na nestašne dečje igre; simbolično prevazilaženje prepreka koje stoje na putu ka uspehu; pank stav prema komercijalnom prezentovanju muzičkih bendova (inače, spot nikad nije emitovan u Top Of The Pops zarad kojeg je i pravljen). Apsolutno genijalno!

 

The Cure, video spot za numeru "Boy's dont cry" (1986), režiser- Tim Pope

Karijera jednog od najvećih pop bendova današnjice (čini mi se da već poslednjih 15-tak godina sviraju samo na stadionima) krenula je uzlaznom putanjom kada je Tim Pope počeo da im režira spotove. Smith i Pope su se upoznali 1982. i odmah postali bliski prijatelji. Pope je već imao par interesantnih video radova iza sebe (Soft Cell, Altered Images) i već je stigao da dobije reputaciju "lošeg momka", kako zbog svojih seksualno provokativnih radova (video Sex Dworf iz 1981. koji je uradio za Soft Cell je čak bio predmet interesovanja Scotland Yard-a zbog opscenih pokretnih slika patuljaka i pravih prostitutki u raznoraznim seksualno-provokativnim pozama - nikad nije doživeo javno emitovanje), tako i zbog svog slobodnog stila ponašanja i dugog i neobuzdanog jezika. Jedan od njegovih poznatih citata je : "I would wish to be reincarnated as Iggy Pop's penis".
Muzička industrija koja je u to vreme počela da shvata mogućnosti komercijalne medijske eksploatacije oberučke je prihvatila Tim Popa koji je među prvima počeo da shvata važnost video spotova u kreiranju vizuelnog identiteta muzičara i koliko jak uticaj mogu da ostave na gledaoce (moglo bi se reći da je sa njim, kao jednim od pionira današnje globalne spotovske kulture, muzika počela podjednako, ako ne i više, da se gleda nego da se sluša). Postoji priča da je Pope kreator prepoznatljivog imidža grupe The Cure kojeg je osmislio zarad snimanja spota (natapirana raščupana kosa, razmazana šminka, duboke raspertlane patike i šljampava odeća - moja Tina kaže da kad vidi Roberta Smitha uvek joj izgleda kao da ima temperaturu). Pope je odmah uvideo potencijalnu komercijalnost The Cure-a koju je veoma uspešno podupro sa više od 12 video radova koje je uradio za njih - maltene sve spotove koje ta grupa poseduje. Spotovi koje je radio za The Cure pozicionirali su ga u vrh svetske produkcije i omogućili mu da svoj talenat ispolji kroz saradnju sa najvećim imenima muzičke industrije (David Bowie, Neil Young, Talk Talk, Iggy Pop, Paul Weller, Siouxsie and the Banshees i još mnogi drugi). 2005. Tim Pope je dobio priznanje za životno delo od muzičke industrije i danas se za većinu njegovih spotova smatra da su izvršili presudan uticaj na promenu koncepta snimanja muzičkih spotova.
Jedan od mojih najdražih spotova The Cure-a je video za pesmu Boy's dont cry, iz više razloga: neizmerno je simpatičan i drag, ideja da klinci u spotu glume bend koji se reflektuje u senkama iza njih je neverovatno efektna (Pope kaže da je bio zaprepašten uvežbanošću tri klinca koja su za samo 7 dana uspela da savladaju sviranje pesme - po njegovom mišljenju sigurno su imali stroge roditelje koji su ih uspešno disciplinovali) i još jednom imamo demonstraciju odlične ideje za koju nisu bili neophodni posebni tehnički uslovi (još jedan spot snimljen iz cuga tj. jednog kadra). Slojevitost ovog naizgled jednostavnog spota nudi razna tumačenja bogate sadržine, a analizi ideje možemo pristupiti sa više strana: dečaci u spotu su upravo uzrasta u kojem se ispuštanje suza tretira kao najveća slabost; The Cure nikad nije imao nameru da prezentuje sebe kao virtuozno muzički ispeglan bend, pa u skladu sa tim možemo videti jasnu demonstraciju jednostavnosti njihovih pesama koje čak i deca mogu da izvode; vizija muzike kao ispunjavanja dečjih fantazija, pa u tom kontekstu imamo dvoličnost same scene - u prvom planu su deca koja reprezentuju pravu unutrašnjost članova benda koji se vide kao osenčene konture u drugom planu (šaljući poruku da su muzičari u stvari deca koja nikad nisu odrasla). Ovaj spot je namenjen svim onim neurastenicima koji nisu zaboravili na uzbudljivu lepotu dečjih fantazija.




Prodigy, video spot za numeru "Smak My Bitch Up" (1997), režiser - Jonas Akerlund

Elektro pank razbijači iz Essex-a su još jednom pokazali da ne zaziru od oštrog pristupa pop kulturi uz njihov klasičan fuck off stav prema muzičkom establišmentu. Jonas Akerlund, švedski režiser koji je radio spotove za skoro sve najpoznatije muzičke super starove (Moby, Iggi Pop, The Cardigans, Metallica, Madona, Rammstein, Jamiroqui itd. - lista je podugačka) i svoj neosporni talenat podredio komercijalnom receptu snimanja video spotova (sa očiglednim ciljem punjenja bankovnog računa), dobio je priliku da pokaže svoju originalniju stranu od benda koji je poznat po svom progresivno - agresivnom stavu. Prodigy je još jednom uspeo da svoju muzičku estetiku savršeno prezentuje i kroz adekvatan vizuelni izraz. Kao i sama muzika, ovaj video rad udara direktno in your face. Bez šminkanja i peglanja, sirovo i brutalno prikazuje raspad sistema u kome se svi nalazimo kroz prizmu kokainsko/stihijskog noćnog provoda jedne lezbejke (koju u odličnom twist maniru tek uočavamo na kraju spota u ogledalu). Ovaj video art je savršen vizuelni kolaž dekadencije naše kulture: droga, seks, nasilje, neonski grad, striptiz barovi, noćni klubovi, kurve, isprazna klupska publika....sve je stalo u 4 i po minuta spota. Odlična kamera snimana iz perspektive histerično lude lezbo junakinje savršeno drobi svaki naredni sekund slike uz agresivan ritam koji se perfektno poklapa sa samom pesmom (čista petica za montažu). Prodigy su uvek znali da brutalno ogole savremenu kulturu života. Sirova pank estetika koja udara svakog sekunda cepajući ekran po svim šavovima.