Filmska 2011-ta je bila prilično uzbudljiva. Pored par master pis naslova, iznedrila je na globalnom nivou niz svežih, drugačijih i autorski upečatljivih dela. Specijalno zadovoljstvo sam našao u nizu dokumentarnih filmova koji postaju uzbudljiviji od igrane forme u svom novom pristupu koji forsira filmsku dramaturgiju u realnom životu. Očigledno, internet kao lična medijska aktivnost je doprineo da se protagonisti dokumentarnih filmova (širom planete) mnogo opuštenije ponašaju ispred kamera. Čini mi se da sam odgledao ogroman broj filmova ove godine i da sam, manje -više, gledao većinu značajnijih (naravno, uvek ima još milion naslova koje ću stići da gledam tek u after lajfu).
Dakle, lista je mešana (igrani i dokumentarni film) i potpuno je proizvod mog ličnog ukusa. Film mora da me dotakne na emotivnom nivou, da me podstakne na razmišljanje, da ponudi svež izraz ili da bude istinski zabavan i uzbudljiv. U suštini, svaki film koji je sposoban da stvori svet u koji mogu da poverujem i koji me opčini tokom sat i po, dva,tri vremena je uspešan. I da, mesto br.1 je duplo. Neki filmovi su snimljeni 2010-te godine, ali svoju globalnu premijeru su imali 2011-te.
1. The Tree of Life
Terrence Malick, najpoznatija filmska enigma modernog vremena, je pokazao kako izgleda produkt genijalnosti i detaljnog poniranja u čist filmski jezik. Najlepše je što kod Malicka kadrovi klize paperjastom lakoćom gradeći lordovski zamak od sitnih čestica peska. Lepota se sliva u slapovima kroz intimnu priču o teškoćama odrastanja, roditeljstva i bračnog odnosa koja prerasta u univerzalnu temu građenja nada, osujećanja i teških životnih poraza tj. adaptiranja naše unutrašnje realnosti spoljnoj, koja nas svojim surovim i hladnim mehanizmima transformiše u odrasle, proračunate osobe. Dete je početak svakog čoveka, a Malick se na neobjašnjivo divan i melanholičan način vraća korenima koji se nalaze u porodici, pokušavajući da nađe olakšanje za sebe i za nas. Film koji je uspeo da mi nizom scena vrati autentičan osećaj, boje i miris detinjstva je remek delo. Kamera je vođena kao nevidljivom rukom sa neba, fotografija i režija besprekorne, Brad Pitt i ostatak filmske ekipe moćni u svom monumentalnom a krhkom igranju, a dramaturgija veća od života da bi mogla da pokuša da ga obuhvati.Na neki način, The Tree of Life je zapadno ogledalo Tarkovskovljeg Ogledala.
1. The Ballad of Genesis and Lady Jay
Breyer P-Orridge, frontmen Throbbing Gristle-a i Psychic TV-, u kooperaciji sa Marie Losier koja je 7 godina živela sa njim i njegovom ženom Lady Jaye, nam je ponudio unutrašnji pogled na ljubavnu priču koja prevazilazi okvire standardnog i prerasta u epsku kategoriju. Harizma, bliskost, home made snimci i predivni vizuelni kolaži, kao i ceo jedan hrabri i drugačiji mikro svet na filmskom dlanu, su mi pružili jedno od najtoplijih i najuzbudljivijih iskustava ove godine. Malo je ljudi ostalo kao što je P-Orridge, a kada on odluči da se upusti u dokumentovanje svog privatnog života onda to izgleda drugačije od svega ostalog. Više o filmu sam pisao ovde.
2. Hwanghae / The Yellow Sea
Kada mislite da ste sve videli, uvek se pojavi neki azijski režiser koji zna kako da pritisne papučicu za gas. Nakon sjajnog debitantskog filma Chaser Hong-jin Na podiže nivo na sledeći stepenik, kreirajući najintenzivniji film koji sam gledao prošle godine. Priča o čoveku na granici Kine i Koreje, stešnjenom između dugova koji su napravljeni da bi njegova žena mogla da plati vizu za berićetnu Južnu Koreju i potrebe da sazna da li je ta ista žena za koju se žrtvovao odlučila da ga napusti u bogatijoj zemlji, prerasta iz socijalne drame u vrhunski adrenalinski spektakl u kojem naš junak pokazuje, da kada te neko dovede na ivicu provalije, onda il jesi il nisi. On jeste sam protiv svih, u mutljavini koju su mu zapetljali lokalni gangsteri, i to na nivou antičkog junaka koji nailazi na niz prepreka u kojima mu je život stalno na kocki, uz niz fantastično snimljenih scena koje deluju kao razmetljivo razbacivanje velikog talenta koji je odlučio da vas zakuca za ekran u neverovatno napetih 2ipo sata. Ovaj film ima sve: socijalnu dramu koja vas neizbežno veže za glavnog junaka, trilersku osnovu koja uverljivo razrađuje radnju, neverovatne koreografske grupne akcione scene koje nigde drugde nisam video i sjajne glavne glumce - i pozitivne i negativne. Filmski spektakl.
3. Pina 3d
Kada Wenders odluči da radi 3d onda to izgleda ovako - U (to sam ja sa otvorenim ustima u bioskopu prvih pola sata filma). Vrhunski art majstor se nakon niza bledunjavih igranih filmova vratio na velika vrata u dokumentarnom plesnom filmu. Doživljaj kolektivnih plesnih scena je neopisiv jer osećate kao da ste na podijumu sa plesnom trupom, čujete njihovo disanje i osećate njihov znoj. Pina 3d je definitivno najoriginalnije filmsko iskustvo koje sam proživeo ove godine. Wenders je maksimalno iskoristio sve prednosti 3d tehnologije u briljantno snimljenim plesnim sekvencama, pametno se opredelivši za više slike, a manje priče. Kako da vam kažem, ovaj film je za mene ono što je za većinu bio Avatar.
4.Bombay beach
Šta se dešava sa ljudima na margini moderne Amerike? Zaboravljeni od svih, smešteni bogu iza nogu u rupčagi od mesta zvanoj Bombay Beach, bez para i bez moderne tehnologije, oni se okreću sami sebi. Familija hobi ljubitelja oružja sa maštovitim detetom koje ima bipolarni poremećaj, matori usamljeni western preprodavac pljuga u kamp naselju, mladi crnac koji se nada sportskoj stipendiji i niz sporednih karaktera formiraju priču o skromnim zahtevima ljudi od kojih je sistem digao ruke. Male priče o njihovoj ogromnoj žudnji za životom se prepliću sa sjajnim vizuelnim sekvencama (kao i neočekivanim plesnim koreografijama) koje svojom lepotom prikazuju njihovu svakodnevnicu kao beskonačni letnji raspust u kojem zabavu smišljaju sami akteri. Na neki način, ovi ljudi su sačuvali više ljudskosti od ostatka civilizacije zatrpane modernim gedžetima u moru digitalnih ekrana. A cela priča je počela kad je režiserka Alma Har'el krenula da traži lokaciju za snimanje spota benda Beirut (njihova muzika dominira filmom). Potraga za lokacijom se pretvorila u zaljubljenost istom, a grad duhova je postao pozornica za ples života.
5. La piel que habito / The Skin I Live In
Almodovar je, za mene, možda najveće iznenađenje iz prošle godine. U danima kada Kronenberg ne liči na sebe, kada Polanski tone u more besmislenosti, a Kjubrik i Hičkok izmamljuju uzdah na zlatne godine filmske umetnosti, ko bi rekao da će šareni španac da uskoči u njihove cipele? Ne samo da je uskočio nego je u tim cipelama odigrao jedan gospodski ples kojim je demonstrirao vrhunsku kinematografsku zrelost. Priča o genijalnom doktoru koji se bavi eksperimentalnom transplatacijom kože u frigidnom izvođenju Banderasa vuče reference i na Frankeštajna i na Fausta i na kultni Eyes without a Face (1960).Iza svake nadarenosti stoji lična opsesija koja je u filmu predstavljena u Hičkokovskom maniru kroz doktorovu opsednutost enigmom svoje mrtve žene koju pokušava da vrati nazad u život kroz mračnu Kronenbergovsku akciju koja uključuje morbidnu transformaciju ličnosti doktoreve zatočene žrtve kroz promenu pola i izgleda. Perfektan stil i izvanserijska atmosfera koja odiše sjajem velikana filmske umetnosti smeštaju ovaj film u deo predviđen za prave sladokusce. Elegantan, sveden, morbidan i koncizan, Almodovar pokazuje da je pravi maestro.
6. Waste Land
Recikleri đubreta u Riu, na najvećoj deponiji u svetu, dobijaju priliku da učestvuju u art projektu koji vodi poznati brazilski fotograf. Praveći od đubreta svoje ogromne foto portrete oni doživljavaju transformaciju ličnosti upoznajući lepotu drugačijeg načina života i rada. Zamišljen kao dokumentovanje umetničkog rada Waste Land prerasta u socijalnu angažovanu priču o nepovratnim posledicama umetnosti koja menja život. Neverovatni kadrovi sa deponije, kao i dirljivost glavnih aktera koji doživljavaju komercijalan uspeh i samim tim menjaju svoje živote na bolje pokazuju da umetnost zna da donese lepotu, pa čak i kada je okružena tonama đubreta.
7. The Mill and the Cross
Lech Majewski je definitivno pravo osveženje iz prošle godine. Polazeći od Brojgelove monumentalne slike The Way to Calvary sa kojom film i počinje, Lech ponire u njen svet, nudeći art verziju istorijskog trenutka kroz pojedinačne storije modela sa slike. Filozofske kontemplacije na temu mlinarskog kamena kao žrvnja sudbine koja sa nezainteresovanih visina utiče na ljude-mrave i njihove olako shvaćene živote u religijskom, nacionalnom sukobu su perfektno uklopljene sa intimnim, uglavnom neverbalnim, scenama privatnih života malih ljudi koji su uhvaćeni u mrežu istorijskih komešanja kao što su uhvaćeni na Brojgelovom platnu. Neverovatno uzbudljiv vizuelni postupak, koji kroz halucinantnu dimenziju dubine prostora briše granice između slike i života na njoj, doprinosi specifičnoj atmosferi koja deluje kao da je segment života na zemlji otrgnut iz ponora prošlosti i smešten da večno živi u nekom paralelnom univerzumu. Zaista drugačiji film od većine koje sam imao prilike da gledam ove godine.
8. Drive
Nicolas Winding Refn već sa uvodnom špicom nagoveštava šta mu je bilo na umu dok je pravio ovaj film. Rozikasti font i genijalna muzika Cliff Martineza odmah asociraju na holivudski zlatni period 70-tih i 80-tih. Ili, bolje rečeno, Refn je u Drive-u pokazao kako smo mi, iz Evrope, doživljavali kompletnu atmosferu holivudskog sna. Bazirajući priču na stereotipnom arhetipskom junak modu (usamljeni jahač sam protiv svih) i na mnogobrojnim omažima američkim režiserima, on demonstrira svoju maestralnost u nizu kadrova koji isijavaju vrhunskim kvalitetom. Naš junak, mutne prošlosti i vanserijskog šoferskog talenta, zarađuje svoj lebac vozajući razne krimose u njihove akcije, a neplanirano upada u ljubavnu priču, zbog koje je spreman da se žrtvuje. Najbolji holivudski film godine dolazi iz pravca Evrope. Refn je tu da podseti sve nas kako treba da izgleda vrhunski holivudski film koji ima sve: dramu, upečatljive likove, akciju, romansu. I sve to upakovanu u perfektnu fotografiju i rukovođeno sigurnom autorskom rukom.
9. We Need to Talk About Kevin
Nihilistički film godine koji se bavi tabu temom savremenog društva: majčinim nedostatkom ljubavi prema detetu i kompleksnim odnosom majke-sina koji skreće na psihopatske stranputice u predivno snimljenoj art varijanti Lynne Ramsay. Detaljnije o filmu sam pisao ovde.
10.Jodaeiye Nader az Simin / A Separation
Parče iranskog života bračnog para koji je uklješten između ženine želje da beže iz Irana zbog bolje perspektive njihove ćerke i muževljevog osećanja odgovornosti prema svom ocu obolelom od alchajmera je zakomplikovano sudskim procesom jer razvod postaje jedina opcija. Baveći se raspetljavanjem celokupne priče na sudu (koji više izgleda kao psihoterapeutska soba nego sud),mi polako slažemo sve delove kompleksne slike u kojoj sled lančanih događaja dovodi do haosa u kojem su svi žrtve svojih potreba, želja i obaveza. Asghar Farhadi dokumentuje ceo ovaj proces sa detaljnom preciznošću, prepuštajući fantastičnim glumcima i odličnom scenariju da dominiraju pričom koja nam pokazuje svu kompleksnost međuljudskih odnosa, pogotovo u situaciji kada nastaje problem za koji, na neki način, niko nije kriv niti odgovoran, a krivica visi svima iznad glave. Žene, ja bih obratio pažnju na glavnog glumca, Peyman Maadi-ja...
11. Balada triste de trompeta / The Last Circus
Alex de la Iglesia je snimio jedan žanrovski čudan film, koji je podjednako blesav i ozbiljan, smešan i mračan, naivan i jeziv. Kroz priču o dva klovna, srećnom i tužnom, u periodu Frankove Španije, on se bavi nizom otkačenih cirkuskih karaktera u atmosferi koja varira od komedijaške do mračne gotičke. Ljubav, kao žena koja se našla između dva klovna, unosi dinamiku razdora i propasti, koja kulminira apsolutno ludačkom scenom na kraju filma, koja (čini mi se) je omaž Hičkokovim kultnim scenama padanja sa visina. Ovaj film je, takođe, nešto sasvim drugačije. Sjajna kostimografija, scenografija i fotografija doprinose sveukupnom kvalitetu ove španske nestandardne mešavine dalijevskog formata.
12.Tyrannosaur
Iako ova engleska drama ne nudi ništa novo, priča o besu i pomirenju sa samim sobom kroz pronalaženje topline u ljudskom odnosu između Josepha (izvanredni Peter Mullan) i Hannah (podjednako sjajna Olivia Colman), udara svojom neposrednošću i direktnošću na prava mesta. Joseph je namćor i besan cinik koji, izgubivši veru u sebe zbog lošeg odnosa prema svojoj preminuloj ženi, razbija šta stigne i koga stigne, odlučan da svakom pruži odgovor. Hannah je filantropski raspoložena skromna ženica koja je žrtva (mentalna i fizička) svog kurtona od muža. Slučajno dolazeći u kontakt, njih dvoje počinju da razvijaju emotivnu vezu koja ih polako menja. Paddy Considine sigurno rukovodi režijom, uverljivo razrađujući karaktere uz uspešno razvijanje naše empatije. Oni su luzeri, ali idu kroz život kao pravi fajteri. Najbolja strejt drama iz prošle godine.
13. Melancholia
Lars na mestu broj 13? Šta da radim, nije me kupio sa Melanholijom. Iako je za Larsa, po mom mišljenju, ovo prosečan film, za ostatak planete je sigurno nadprosečan. Niz perfektno snimljenih žanr scena u atmosferi šarenijeg Dogvila dominiraju nad pričom o dve sestre, njihovim suprotnostima i kraju sveta. Baveći se snobovima zapadnog sveta koji svojom dekadencijom prizivaju kraj civilizacije, Lars nekako pravi snobovski film. Lep za gledanje, ima i filozofsku pozadinu, ali mene je ostavio prilično ravnodušnim. Čini mi se da je Lars ovaj put bio više proračunat, a manje iskren. Ali, svakako je Melanholija film koji zavređuje mesto na listi najboljih iz prošle godine. Lars je uvek von Trier.
14. Alpeis / Alps
Sećate se grčkog opskurnog hita Kynodontas/Doogtooth? Alpi su drugi film Giorgos Lanthimos-a koji se bavi istom temom: zatvorenim hermetičnim sistemima koji imaju svoja pravila i poglede na svet. Za razliku od Kynodontas, gde je sistem bio familija kojom je rukovodio poremećeni pater familias, u Alpima se nalazimo u realnom okruženju gde sistem prave pojedinci udruženi u organizaciju "Alpi" koja nudi jedinstvenu uslugu "na crno" - oni se nude porodicama tek preminulih da tokom nekog vremena igraju za njih uloge preminulih, ne bi li im omogućili lakšu tranziciju u novonastalo životno stanje gubitka drage osobe. Specifičan način izgovaranja dijaloga koji postaje Giorgosov zaštitni znak (meditativno - ujednačenim tempom) je više nego uspešan u kreiranju hermetične atmosfere neophodne za doživljavanje ovako paralelnog univerzuma. Naši igrači uloga su, naravno, svi navučeni na svoj "honorarni" posao, kao i familije koje koriste njihove usluge. Ja sam već fan Giorgosove zen estetike i otkačenog smisla za humor. Ipak, moram da naponem da je Giorgos, očigledno,bio pod uticajem Sion Sonovog "Noriko's Dinner Table", čiju osnovnu ideju je preuzeo. Kad kradeš, kradi od najboljih.
15. Klovn:the movie
Nisam se odavno ovako smejao kao u filmskoj verziji ovog danskog serijala. Von Trierova produkcijska kuća Zentropa stoji iza ove komične priče o jebačkom izletu dvojice ortaka kanuom na koji, zbog želje moronskijeg ortaka, vode klinca iz familije zbog idiotske ideje da će tako moron dokazati svojoj ženi da je sposoban za brigu o detetu. Niz drskih scena i specifičnog (inteligentno banalnog) humora će vas sigurno zabaviti na pravi način. Taman je i dovoljno prljavo - na danski način.
16. Tropa de elite 2 / Elite Squad: The Enemy Within
Poručnik Nascimento je ponovo u beskompromisnoj akciji borbe protiv kriminala u Riu. Ovaj put, odlučuje da se infiltrira u državni aparat ne bi li iz njega izveo krupnije promene. Ali, avaj, aparat je veći od njega, a sistemi korupcije se protežu van moći našeg Nascimenta. Padilla pravi odličan nastavak, čak i bolji od prvog dela, jer zahvata u suštinu korumpiranog sistema, a sve to uz identičan adrenalinski naboj prvog dela. Nema lepše satisfakcije od gledanja kako Nascimento mlati gnjide. Za nas, u Srbiji, sve je jasno. Samo još kad bi imali Nascimenta umesto Dačića.
17. A Night in Nude:Salvation
Takashi Ishii je snimio prilično interesantan film, na klasično drugačiji japanski način. Koristeći potku detektivskog Philip Marlowe tripa, on ubacuje svog junaka, matorog detektiva za sve (od igle do lokomotive)u krimi erotsku istragu koja ga upetljava u kompleksan ljubavni odnos sa poremećenom devojkom iz poremećene ubilačke ženske familije. Sjajno snimljen, sa osvežavajućim kadrovima i perverznom psihoanalitičkom tenzijom koja provejava iz pozadine, ovaj art film donosi ono što i očekujemo iz pravca Japana: drugačiju dramaturgiju, poseban način gledanja na filmsku strukturu i niz sjajno snimljenih kadrova. Plus je seksi film.
18. Contagion
Iako nisam Soderberghov ljubitelj, Contagion mi se baš dopao. Moram da odmah napomenem da je Cliff Martinez sa sjajnom muzikom već drugi put na ovoj listi. Ta atmosfera dokumentarnog naučnog filma iz 80-tih sa mešavinom "neutralne" glume donela je nešto novo. Ovaj film je kao hladan skalpel koji seče po toploj koži civilizacije koja se suočava sa apokalipsom prouzrokovanom virusom. A i Gwyneth Paltrow umire u prvih 5 minuta filma. Alal vera!
19. 13 Assassins
Miike je snimio rimejk u vidu klasičnog samurajskog vestern filma koji, na žalost, prerasta u jednodimenzionalan film o epskoj borbi 13-toro protiv stotina. Ali neverovatno snimljena bitka od sat vremena je, zaista, maestralna. Miike je prvoklasan režiser i omaž koji je uradio Kurosawi i Fordu stoji čvrsto na postavljenim temeljima. Ipak, od njega se očekuje više.
20. Another Year
Mike Leigh stvarno zna da napravi depresivan film. Lagano, u stilu Vivaldijevih 4 godišnja doba, kroz priču o stabilnoj porodici koja ima nestabilna i očajna 2 sredovečna prijatelja (muškog i ženskog) on nizom suptilnih detalja dočarava trenutak klimaksa koji očajno vrišti za propuštenim šansama u strahu da se nove neće pojaviti. Doba se smenjuju, histerični naleti dolaze i odlaze, i na kraju život nudi svoje neutralno sivilo. Velike želje u neskladu sa ličnim sposobnostima.
21. Kill List
Ovaj engleski triler je ponudio brutalniju verziju Wicker Man-a u dramskoj strukturi socijalne drame. Dvojica ubica kreću u seriju zadataka nesvesni da su zadatak oni sami. Da bi postao biće novog doba moraš da uništiš staro. Neke scene su izuzetno plastične u brutalnom smislu, a atmosfera je, u dobrom smislu, zagušljiva. Prijatno osveženje u kontekstu trilera.
22.The Turin Horse
Sa Belom Tarrom odavno imam problem. Iako su mu filmovi estetski predivni, njegov osećaj za tempo je loš. Umesto pojačavanje tenzije u okviru sporijeg tempa koje je majstorski znao da uradi Tarkovski kod Tara to usporavanje i repeticija scena dovodi do dosade. Tragična priča o Ničeovom turinskom konju koji je podjednaka žrtva svojih siromašnih gospodara kao što su oni žrtva surovog života je perfektno usnimljena i odiše vrhunskim kinematografskim sjajem. Ali, kao što rekoh, Tar se veoma lako gubi u nepotrebnim art sekvencama i njihovom lošem vremenskom trajanju. Na taj način, dubinsko proživljavanje tragedije zamenjuje polako osećaj dosade. Zato je i poslednji na listi za 2011-tu.
