Zimski kadrovi

Sedmoro dece iz prvog braka, trinaestoro iz drugog, više od hiljadu i sto kompozicija. Sa druge strane ovih brojeva mora da stoji nečija provalija. Sneg je oterao ptice i istakao đubre pored kanti. Žena iz mesare je ispred vrata namestila kartonsku kutiju za crno belu kerušu sa ulice. Setila se da je obmota najlonom da ne bi propuštala vodu. Gledao sam je kako strpljivo proverava spojeve i poželeo da joj se nešto lepo desi. Strahovi nas progone sa svih naslovnih strana. Ponekad se setim da udahnem dugo i duboko. Tada osetim život u vazduhu. Čekamo na sanke za Milu. Radost. Dosta toga nije. Jung je verovao u Boga. Ja ga nisam osećao u sebi, ali ga osećam u svom keru i detetu. Možda apokalipsa neće biti eksplozivna, već podmukla, uvlačeći se kao senka u naše živote. Umesto jedne spoljašne katastrofe, proživećemo sedam milijardi unutrašnjih kataklizmi. Samo će ekrani ostati da svetle. Poslednji tvit će biti "Da li nekog ima?". Ili će Zemlja nastaviti da se vrti oko Sunca, sa ljudima kao crvima u truloj jabuci, narednih milijardu godina. Život prolazi, ali tip koji radi noćnu smenu u trafici je i dalje tu. Već dve godine piše doktorat iz istorije. Komentarišemo ponekad naslove. Oni pornografski su prvi u fokusu. Crnogorac, ali nije direktor. Nije ni vlasnik trafike. Stereotipije. Gledao sam kako je žena u nekom malom opelu, od 20 metara praznog prostora, krenula u rikverc tik uz komšinicina kola. Nije stala dok joj nije celom dužinom izgrebala vrata. Nepotrebni troškovi, izgubljeno vreme. Pričam prijatelju o seriji loših stvari koje su nam zarile očnjake u vratove. Krenem da nabrajam, umorim se i imam osećaj kao da imam kugu koja plaši mogućnošću prenošenja. Mocart unosi harmoniju u jutro. Razmišljam kako su sva tri filma koje sam gledao na Festivalu Autorskog Filma povezana Luciferom. Neplanirano. Čuvaru Doma omladine se dopao moj bicikl. I on dolazi na posao biciklom. Ima preko pedeset, cenim. Računi, pare, računi, hrana, pare, nervoza. Ne pratim više detaljno politiku. Paradoksalno, vesti su počele da mi udaljavaju svet. Nije mi se svidela Hanekeova ljubav. Cinizam u korenu svega. Svideo mi se Reygadas. Uvodni kadrovi su me hipnotisali. Pomislio sam da je tih deset minuta sasvim dovoljno za celo veče. Žena, četiri kera, sin i ćerka. Čini mi se da bi mu bolje stajao Amour nego Hanekeu. Svetlost posle mraka. Bez cinizma.