The Devils (1971)

Isus je umro zbog svih naših grehova, a Ken Rasel je shvatio da njegova golgota nije postala samo simbol svetoga duha već scenario po kome će se odvijati sva buduća stradanja onih najboljih među nama koji teže slobodi i lepoti. Remek delo genijalnog uma je zadesila ista (filmska) sudbina teme koju obrađuje. Zabrane, pretnje, cenzura, zlobne kritike. Yeah, just like Jesus.

Ken Rasel će sigurno imati režisersku stolicu sa svojim imenom u probranom krugu filmskog Olimpa. Savage Messiah (1972), Mahler (1974), Tommy (1975), Lisztomania (1975), Altered States (1980), The Lair of the White Worm (1988)...Ovaj genijalan dvodecenijski niz počinje sa najverovatnije njegovim najboljim delom i krunom celokupne njegove karijere - The Devils (1971). 

Već od prvih uvodnih kadrova u kojima upoznajemo oportunistu kardinala Rišeljea koji sa dosadom posmatra dekadentnu plesnu tačku Luja XIII, koji izgleda kao transvestit, jasno vam je da je u pitanju "something completely different". Rišelje se nameračio da crkva (a crkva to sam ja, kardinal) preuzme u svoje ruke pola, ako ne i veći deo vlasti u celoj Francuskoj, jer se Lui Lui više zanima za konceptualnu umetnost nego za vladavinu narodom. Rišelje polako stavlja sve gradove pod svoju purpurnu odoru, uz izuzetak ozidanog Ludona čiji je guverner preminuo ostavljajući vlast u amanet harizmatičnom svešteniku Urbanu Grandijeu u neponovljivoj ulozi maestralnog Olivera Rida. Grandijea upoznajemo kao hedonistu koji dane provodi u iskušavanju grešnica koje mu se bukvalno bacaju pred kitu. Narcisoidan, vešt na jeziku (u svakom smislu) i državnički inteligentan, on pokušava da građane Ludona nadahne osećajem slobode i nezavisnosti u turbulentnim vremenima kada kuga brže puni grobnice od katoličkog nabijanja protestanata na točkove. Rišelje koristi Grandijeovu seksualnu neobuzdanost kao glavni adut za spletku kojom će ga dovesti pred inkvizitorski sud, a Grandije doživljava sopstvenu transformaciju ličnosti kroz proces borbe za slobodu svojih sugrađana. 

Zasnovan na istinitim istorijskim događanjima, The Devils kao svaki briljantan film nadilazi istorijske okvire obrađujući niz religijskih/filozofskih pitanja koja zadiru u srž naše kulture i zapadne civilizacije. Isus se nameće kao glavna referenca za našeg glavnog junaka jer Grandije preuzima ulogu Mesije koji će se na kraju pakleno žrtvovati zarad ideala ljubavi i slobode. Kroz halucinantna snoviđenja grbave, neurotične sestre Žane (sjajna Vanesa Redgrejv) koja je seksualno opsednuta Grandijeom, Rasel sugeriše niz prizora u kojima on odigrava Isusove scene (hodanje na vodi, raspeće). Ove scene su perfektno vizuelno snimljene i nabijene su arhetipskom energijom mističnog početka savremenog hrišćanstva. 

Seksualna represija i sputavanje putenog pod pritiscima religijskog, dogmatičnog konzervativizma je očigledno još jedna od tema koju je Rasel želeo da obradi. Neurotične sestre opsednute seksom, Grandije koji ne može da se zasiti ženskog tela, niz scena raskalašnog odavanja potisnutim strastima su na kraju koštale Rasela cenzure, crkvenih zabrana (njemu i glavnim glumcima je čak bio zabranjen ulazak u Italiju u periodu od 3 godine) i puritanskog osuđivanja. Inteligencija kojom Rasel snima niz opscenih scena (od kojih su 2 najpoznatije* isečene iz filma i do dana današnjeg Warner Bros ne namerava da ih vrati nazad u neki director's cut dvd) se ogleda u sukobljavanju telesnog sa intelektualnim. Svi negativni likovi su prikazani kao pragmatični, stegnuti, lišeni uživanja u putenim strastima. Namerno insistirajući na Grandijeovom hedonizmu Rasel zapravo sugeriše da bi uvek trebalo da se prvo plašimo onih koji svoju nemoć za postizanjem životnih užitaka transformišu u osvetu prema svetu i ljudima,  podstaknuti svojom isfrustriranošću. Kako da voliš život ako ne znaš da uživaš u strastima koje ti on pruža? Kako da voliš slobodu ako nisi sam slobodan?

Religija kao sredstvo politike, ali i kao sredstvo unutrašnjeg preporoda je treća glavna tema filma. Paralelno razvijajući priču o kardinalu Rišeljeu željnom vlasti uz niz krvavih prizora učinjenih u ime katoličke dominacije Rasel kroz priču o duhovnoj transformaciji Grandijea pokazuje gde zapravo leži pravi smisao religioznosti. Isus je, takođe, sinonim za ljubav, a Grandijeovo seme transformacije upravo kreće iz ljudske ljubavi, a ne crkvene doktrine. Živeći kao razvratnik sakriven ispod svešteničkog plašta u momentu kada se zaljubljuje u nežnu Madelin on se menja u čoveka čiji život dobija viši smisao. Scena u kojoj Grandije obavlja sopstveno tajno venčanje sa Madelin je jedna od najromantičnijih u istoriji filma. Ljubav koja ga oplemenjuje donosi i snagu koja će mu trajati do samog kraja, do mučenja i gorenja na lomači. Stajući na Isusov put ljubavi on na kraju doživljava i njegovu sudbinu. Žrtvujući sebe zarad viših ideala, on svesno pristaje na sopstvenu golgotu jer ukoliko bi izdao ljubav u koju sada veruje nada za ostale koji nemaju njegovu snagu ne bi postojala. U trenutku njegove smrti, zidine Ludona se ruše aktivirane eksplozijama Rišeljeovih namesnika i sloboda prestaje da postoji za njegove građane koji su pasivno posmatrali Grandijeovu pogibiju ne shvatajući ozbiljno njegove poslednje reči upućene njima da za slobodu moraju da se bore.

Pored vrhunskog režiserskog umeća koje isijava snagom neukrotive Raselove ličnosti, The Devils je genijalno vizuelno remek delo sa, po mom mišljenju, jednom od najboljih scenografija ikad urađenih. Rasel je hteo da izbegne kliše istorijskih filmova i zbog toga je angažovao legendarnog britanskog umetnika Dereka Džermana koji je koristio ostatke scenografije iz Fritz Langovog Metropolisa, nadograđujući ih upečatljivim monumentalnim modernim setovima koji filmu daju atmosferu jedinstvenog univerzuma. Scenografija i podjednako sjajni kostimi igraju značajnu ulogu u filmu, na čudno neobjašnjiv način  postavljajući dramu filma na univerzalniji nivo van samog istorijskog trenutka, ali u isto vreme i ne odskačući preterano od njega.

Oliver Rid je tvrdio da mu je uloga Grandijea vrhunac karijere, a ja samo mogu da se složim sa njim. Rasel kaže da je Rid bio ekscentričan tip i da je tokom snimanja insistirao od njega da ga zove Isus, što je ovaj i radio. Vanesa Redgrejv je odlična u prikazu seksualno isfrustrirane i deformisane grbom sestre Žane koja će na kraju biti glavna karika u montiranom inkvizitorskom procesu protiv Grandijea, a podjednako je sjajan i ostatak upečatljivog glumačkog ansambla.

Samim nazivom filma The Devils Rasel je, na kraju (ili već na samom početku) sugerisao da su Đavoli uvek tamo gde se najmanje i očekuju - kod onih koji se kriju ispod plašta moralne pravednosti i viših interesa. U ovom konkretnom istorijskom slučaju tj. filmu u samoj crkvenoj instituciji. Snimljen 1971. ovaj master pis i danas deluje aktuelno, zar ne?

* Prva izbačena scena koju je pitanje da li ćemo ikad videti je isečena iz dela koji prikazuje orgijanje pomahnitalih sestara unutar crkve (traje 2ipo minuta i trebalo bi da eksplicitno prikazuje fetišizirani sex sa Isusovim kipom - u verziji koju sam ja gledao sestre leže na raspelu ali ništa više od toga se ne vidi), a druga izbačena scena se nalazila na kraju filma i prikazuje kako sestra Žana masturbira sa, nagorelom od lomače, Grandijeovom kosti.