Kerovođina nedeljna TV revija

Incendies (2010)

Edipovska priča smeštena u politički kontekst Bliskog istoka koja počinje Šekspirovskom tragedijom Romea i Julije. Blizanci, brat i sestra, na početku filma prisustvuju otvaranju iznenađujućeg majčinog testamenta koji ih odvodi na putovanje kroz prošlost gde će saznati izuzetno potresne stvari o svom poreklu. Apsolutno fantastičan film. Sjajna razrada priče, još bolji tempo, odlični glumci i ubedljivo utisnuta poruka o svoj besmislenosti ljudske gluposti i ljudskog zla koje se prenosi sa kolena na koleno, gde roditelji najčešće igraju uloge krvnika sopstvene dece. Kako prekinuti mučan ciklus prenošenja roditeljskih grehova na decu? Rešenje tog problema bi sigurno doprinelo rešenju problema kako na Bliskom istoku, tako i u celom svetu. Jel ste hteli ozbiljan film koji će da vam na snažan način približi osećaj haosa koji vlada nad svima nama? Evo vam ga.

Gozu (2003)

Takashi Miike je odlučio da se na njemu svojstven način poigra psihoanalize obrađujući homoseksualizam kroz japansku mačo prizmu na temu jakuza. Potpuno blesav film koji se u prvih sat vremena odvija u usporenoj nadrealnoj psihodeliji gde posilni jakuzica gubi leš svog nadređenog koji je iznenada odapeo i onda, tražeći ga,  ulazi u svet "mlečnog carstva" i  raznih polu-retardiranih likova iz marginalnih sfera. Pravo ludilo, ako uspete da izdržite prvih sat vremena i zevanje, kreće sa povratkom gazde, ali u drugom obliku (da vam ne razotkrivam u kojem). U poslednjih 15 minuta filma obećavam vam scene koje jedino Miike može da snimi. Groteskne, idiotske i vizuelno krajnje upečatljive, a u isto vreme prepune simbolike koja, kao što napisah, referira na homoseksualizam. Mislim da je Lynch uživao u ovom filmu. 







Polisse (2011)

Još jedan sjajan film na temu haosa života i filozofskog osvrta na pitanje smislenosti naših postupaka u široj slici stvari. Izbor teme je krajnje savremen (i baziran na istinitim slučajevima) jer raspad našeg sistema se najbolje vidi u ponašanju dece kao i u ponašanju odraslih prema njima. Dok pratimo perfektno dramski obrađenu francusku grupu policajaca koja se bavi maloletničkim problemima, mi zajedno sa njima zaranjamo u pojedinačne slučajeve koji na zaista šaren način prikazuju koliko smo, kao društvo, skrenuli sa puta bilo kakve normalnosti. U tom procesu, policajci postaju žrtve sistema u kojem rade jer njihovi privatni životi propadaju, dok oni pokušavaju da reše probleme drugih familija. Najbolja scena koja opisuje ludilo u potpunom gubitku kriterijuma i mentalne konfuzije koja je time izazvana je kada jedan od naših glavnih policijskih junaka kupa svoju malu ćerku, ali tako da je ne dodiruje već joj sa strane priča kako da se kupa i kako da se briše.Zajebane misli u glavi, zar ne? Odlično snimljen, u realnom modu, sirovo i uverljivo, nabijen kompleksnim emocijama uz genijalan osećaj nerazrešenosti na kraju koja postavlja prava pitanja, ovaj film bi trebalo da bude na vašem spisku za gledanje.Više o filmu pročitajte kod MMG-a jer je ovo jedna od njegovih kritika sa kojima se slažem. Samo što bih mu ja dao 10.
 

The Artist (2011)

5 Oskara? Okej, ovaj nemi ekstravagantni crno-beli filmić  je simpatičan, šarmantan i na dobar način priziva retro šmek starog Holivuda, ali pored niza odličnih filmova iz prošle godine zaista je nategnut do besmisla daljeg verovanja u olinjale i ofucane klišee Akademije koja dodeljuje nagrade u stilu Demokratske stranke. Zaboravite na Oskare i pristupite ovom ostvarenju kao lepoj i opuštenoj večernjoj zabavi koja obrađuje stereotip priče o uspehu i padu . Od vrhunca slave do dubine propale zvezde. Najveći bonus filma je glumački trio. Na prvom mestu je Uggie, preslatki i prepametni kerić koji zrači celim filmom, a onda tek dolaze na red dopadljivi Jean Dujardin i Berenice Bejo.

 

 

 

 

 

Das letzte Schweigen / The Silence (2010) 

 

Nemački film koji po realizaciji dosta podseća na kultnu dansko -švedsku seriju "Forbrydelsen" (btw čujem sa svih strana da je američki rimejk ove serije "The Killing" živa dosada - prosto ne razumem želju da se gleda američki rimejk pored ovako sjajnog originala). Film počinje sa silovanjem i neplaniranim ubistvom 13-godišnje devojčice od strane pedofila i njegovog pasivnog saučesnika, takođe pedofila. Počinioci nikad nisu uhvaćeni, a nakon 23 godine, na istom mestu se dešava nestanak nove devojčice. Lokalna zajednica je u šoku dok emotivno rastrojeni pandur (u tugovanju za tragično preminulom suprugom) koji neverovatno liči na Kizu Radovića i njegova trudna partnerka jedini pokazuje znake inteligencije u pokušaju rasvetljavanja misterije. Da li je u pitanju isti ubica? Zbog čega se nakon 23 godine na istom mestu dešava isti zločin? Iako film ne poseduje pravu tenziju trilerskog karaktera i prilično pati od neuverljive glume epizodista, ipak nudi, na svom kraju, prilično interesantno razrešenje. Shvatićete, sa poslednjim kadrovima, da se ovaj film u stvari bavi problemom usamljenosti,  a ne pitanjima pedofilije. Veoma čudan osećaj izaziva saznanje da i najmonstruozniji zločini svoje poreklo vuku iz najhumanijih potreba.