Playback (2012)
Postalo je prilično teško naći horor film koji zavređuje bar neku pažnju. Playback ima kvalitet, skroz solidan (ne idiotski) scenario, odličnu vizuelnu izvedbu i tenziju koja traje tokom većeg dela filma. Priča o zlu - Luciferu koji putem starog filmskog snimka ulazi u tela tinejdžera šireći fizički brutalni pakao u malom američkom gradiću počinje sa sjajnom uvodnom scenom porodičnog, masovnog ubistva koje zaista deluje kao zlo samo. Ostaje samo žaljenje što je američka potreba za zabavom, pogotovu u drugom delu filma, potisnula mrak i brutalnost u drugi plan te smo umesto turbulentnog poniranja u ponore zla, dobili samo jedan zabavan horor sa dodatnim začinima koji mu daju notu ozbiljnosti. Ali, u moru prosečnosti, ti začini su sasvim dovoljni za osećaj filmskog zadovoljstva.
The Dead (2010)
Zombiji u Africi? Pejzaži su dovoljni za obraćanje pažnje na ovaj skroman road movie hororčić na standardnu zombi temu: virus se raširio, mrtvi crnci naviru ultra sporo i u mega količinama iza svakog afričkog žbuna, a dva glavna lika (belac i crnac - probajte da pogodite ko prvi gine) koji se slučajno pronalaze udružuju snage na putu ka nekoj lokaciji koja će (možda) biti nezaražena. Pre toga crnac pokušava da nađe svog sina kojeg je vojska odvela sa sobom pred najezdom zombija. Smiren, meditativni tempo filma mi je baš prijao u početku, ali već od polovine shvatate da ovaj film ne vodi nikuda. Oni putuju, staju povremeno, ubijaju na kilograme zombije i kao da jedva teraju sebe, u depresivnom modu, prema nekoj tvrđavici gde su nezaraženi ljudi. Potencijal filma koji bi mogao da se iskoristi u filozofskom i političkom smislu, kao priča o Africi, samim tim i o zapadu, nije iskorišten. Ako ćete da gledate ovaj film, mrtvo popodne je pravi termin za njega, kapirate me?
Frossbiten (2006)
Ovaj švedski vampirski horor je, na neki način, kao skromna poslastica. Podseća na kvalitetne horor filmove B produkcije, a atmosfera, na momente, asocira na ranije Karpanterove radove. Mama i ćera se doseljavaju u mali gradić na severu, u periodu kada vlada polarna noć, jer je mama dobila posao u medicinskoj ustanovi u kojoj radi njen idol, genetičar profesor Gerhard Beckert. Profesor eksperimentiše sa vampirskim serumima i sticajem okolnosti vakcine odlaze u ruke lokalnih tinejdžera koji ne znaju njihov sastav. Kao pravi filmčić iz 80-tih Frosbitten počinje u maniru tinejdž komedije da bi prerastao u horor sa komičnim elementima. Dodatnu specifičnu atmosferu kreira sneg na sve strane i ambijent polarnih noći.
The Bang Bang Club (2010)
Snimljen po istinitoj priči ovaj film se bavi pitanjima etike i morala u kontekstu profesionalne ratne fotografije. Ekipa fotografa navučenih na adrenalin prati svaki krvoločan nemir u periodu Južnoafričke post-aparthejd tranzicije. Svako od njih želi najbolju fotografiju (dvojica iz grupe su i dobili Pulitzera) i spremni su da rizikuju svoj život, svakog dana, zbog jednog klika. Pokušavajući da isprati neku hronologiju događaja, filmu kao da nedostaje razrada dublje dramske komponente koja bi se ozbiljnije pozabavila pitanjima učesnika ili posmatrača, etike nasuprot slavi, adrenalinske ovisnosti i opsednutosti "višim " ciljem. Glumci su malo previše američki lepotani i samim tim ne pariraju mnogo jačim likovima koje glume. Sama tema je mnogo interesantnija od njene filmske razrade, ali daleko od toga da ćete izgubiti vreme ukoliko gledate ovaj film. Sasvim pristojna večernja zabava.
Countdown (2011)
Korejci stvarno imaju već razrađen mehanizam ubacivanja socijalne drame u okvire trilera, tabačine i kriminala. Glavni lik, koji je kao kamena faca i radi kao kolektor nenaplaćenih dugova, saznaje da mu ostaje par meseci života, ukoliko ne nađe donatora jetre. Ispostavlja se da je kamenu facu nabacio kada mu je, pod čudnim okolnostima, umro sin koji je imao Daunov sindrom. Mislim, stvarno, braćo korejci...Ispada da su organi od njegovog sina donirani n.n. licima i sad kreće njegova potraga za njima, u nadi da će mu neko uzvratiti sa jetrom. Recite?! Nalazi neku foliratkinju, mega prevaratkinju koja manipuliše sa muškarcima izvlačeći iz njih sve materijalne lepote ovog sveta. A i ona ima ćeru koja će da kasnije upadne u priču... I onda kreće zbrka, jurnjave, trčanja, šaketanja i ceo taj korejanski haos. Nažalost, za razliku od svojih poznatijih i uspešnijih kolega, Huh Jong - ho, ne uspeva da haos zaokruži smislenom celinom, već ga pušta da se širi na sve strane, bez uverljivog efekta umetnute socijalne/porodične drame. Može mu se oprostiti jer ovo je,ipak, njegov debitantski film i čini mi se da je želeo da pokaže koje sve žanrove može da obrađuje. Nažalost, efekat koji je dobio je jedna neuverljiva papazjanija koja dobro izgleda i ima, kao u svim korejskim filmovima, određeni set dobrih scena. Može da se gleda, ali i ne mora...
No comments:
Post a Comment