2.0.1.2. super moći u vašoj moći!

Hund Menschen C (Jubilarni)

 

foto by Blurred

Jubilarni 100-ti Hund Menschen zahteva par jubilarnih rečenica. Rubrika je pokrenuta 30.oktobra 2009. u nameri da kroz zajedničke portrete kerova i njihovih vlasnika prikaže činjenicu koja nije nepoznata - oni liče jedni na druge. Kerovi su ritualne životinje i svako ko ima ili je imao kera zna koliko robuju tačnom tajmingu svakodnevnih rituala, od kojih su šetnje i hrana najznačajniji. Moram napomenuti da sam i ja veoma sklon raznim ritualima i neizmerno cenim energiju koju dobijam iz njihovog poštovanja. Ritual ove rubrike je sadržan u formi njenog objavljivanja - jedna fotografija svakog petka. Osim letnje pauze, uspeo sam da disciplinovano tokom 100 nedelja ispoštujem taj ritam. Što je veći broj veća je i njegova snaga. Dakle, idem ka broju 1000! 

Ovu priliku ću da iskoristim i da se obratim, ovaj put, ljudima koji imaju ili žele da imaju kera. 

IMAJTE NA UMU:

1. KER NIJE IGRAČKA

2. KER NIJE DETE

3. KER NIJE ZAMENA ZA NEDOSTATAK LJUDSKE LJUBAVI

4. KER TRAŽI DISCIPLINU I STRPLJIVOST

5. KER TRAŽI REDOVNU FIZIČKU AKTIVNOST

6. KER MORA DA SE REDOVNO IZVODI NAPOLJE. UJUTRO (PRE POSLA) POPODNE (POSLE POSLA) i UVEČE (PRED SPAVANJE)

7. KER JE VAŠE OGLEDALO. KAKVI STE VI TAKAV JE I ON

8. KER JE MAJSTOR ZENA KOJI MOŽE MNOGO DA VAS NAUČI

9. KER ŽIVI SAMO U SADAŠNJOSTI
10. KOLIKO KOD KERU DALI  UVEK ĆE DUPLO VIŠE DA VAM VRATI

11. KER SE NIKAD! FIZIČKI NE KAŽNJAVA 

12. KER JE DAR LJUDIMA OD PRIRODE KOJI PRAVI MOST KA NJENOM SHVATANJU

Hvala svim dosadašnjim foto saradnicima rubrike: Blurred, Yzse, Vrabac, Retka Zverka, Cvetajeva

Death Will Tear Us Apart

Bicycle Shepard

Silence of the Dolls

Serial Killer

Beograd mon amour 45

Bulevar Vojvode Mišića

Hund Menschen XCIX

Mario Eterović - Fractals (2011) * Rekapitulacija

Svaka Nova Godina izaziva u ljudima potrebu za podvlačenjem neke crte. Moj solo album "Fractals" koji sam objavio u formi free downloada u februaru je postao pozitivno iznenađenje koje mi je obeležilo 2011-tu. Broj skidanja albuma je premašio brojku od 2500 što me čini veoma srećnim muzičarem. Nisam imao velika očekivanja u tom smislu kad sam ga objavio.Mislio sam kome je danas uopšte stalo do preslušavanja nekog relativno nepoznatog elektro/ambijentalnog albuma? Očigledno, postoji solidan broj ljudi koji su pozitivno odreagovali na moj rad i odlučili da ga šeruju sa drugim ljudima.

Linkovi za ove 2 varijante download-a (uz prikaz kompletnog CD omota) i dalje se nalaze ovde.

Bez podrške ne bi bilo ni ovih lepih brojeva i zato

!HVALA!

Mojoj ljubljenoj Katarini koja me trpi i nesebično podržava godinama
Sestri Vanji koja je uvek bila tu da pomogne kad najviše treba

Slobodanu Vujanoviću koji je od početka pokazivao osećaj za muziku koju stvaram i uvek se trudio da je približi široj publici preko svoje divne kultne emisije Moć Veštica na B92 i preko svojih kritika (u nastavku možete da pročitate njegovu recenziju Fractals albuma)

Vladimiru Skočajiću Skoči koji je, takođe, imao sluha za moju muziku i puštao je u svojoj eklektičnoj Gistro FM emisiji na radiju B92

Borjanu i Milošu (Zarez FM) sa Novog Radio Beograda

Branislavu iz Plastelina, koji me je hvalio gde god je stigao

Popboksu i Dobrim vibracijama koji su uvek objavljivali sve informacije o mom radu

Milanu B. Popoviću koji je napisao lepu recenziju za Nocturne magazine (u nastavku možete da je pročitate)

i mojim drugarima koji su me nesebično reklamirali na svojim internet kućama sve ovo vreme: Maretu i Kristini a.k.a. nasdvoje, Oliveri a.k.a yzse, Nebojši a.k.a. prešlicavanje, Nikoli a.k.a. NGboo, Borisu a.k.a vrabac, Jeleni a.k.a. etotako, Bati a.k.a. šminker, Pavlu a.k.a. loverboy, Vesni a.k.a. ves, Marini a.k.a. cvetajeva i Vladimiru a.k.a. dogmeat.

i na kraju, kao što u filmovima napišu za posebno pojavljivanje zvezda, veliku zahvalnost dugujem Miroslavu Miši Saviću, kompozitoru i geniju, mom dragom prijatelju od koga sam dosta stvari naučio i od koga i dalje učim.

Video X 2 sa albuma "Fractals"

Recenzije

MARIO ETEROVIĆ – Fractals (samizdat)

Jedna objektivna recenzija

piše: Slobodan Vujanović

Evo jedne objektivne slike, od juče:

Crveni Golf zastaje i gasi se par metara pre pešačkog prelaza. To mi privlači pažnju. Motor se ponovo pali i auto nastavlja da mili do pešačkog prelaza pošto se u međuvremenu upalilo crveno svetlo. Vrata suvozača se otvaraju, ali niko ne izlazi. „Hm... Em, izlaze na sred ulice, em se još pozdravljaju pola sata...“- mislim ja. Tek tada primećujem da za volanom sedi uplakana plavuša (26) koja prstima sa dugim crvenim noktima briše suze. Na mestu suvozača je krupan muškarac u ispranoj vijetnamci sa dugačkim nosem koji urla na nju. Njegova vrata su i dalje polu-otvorena. Zatim se sa treskom zalupe. On ne izađe. Na zadnjem sedištu sedi petogodišnja devojčica. Mirna kao bubica.

Ali, Fractals i ja smo se sprijateljili dan ranije. Dok sam šetao duž izrovanih i blatnjavih staza kojima su, baš kako malo pre, prošla sva vozila u posedu Vojske Republike Srbije. I walk alone. Sa Mariom ponekad vozim bajs. To da znate da smo bliski i da nije baš lako pisati o učincima ljudi kojima ćete morati da pružite ruku još mnogo puta.

Dan je takav da je povampirio moja ubeđenja da je samoubistvo jedini dostojanstven način odlaska sa ovog sveta. Blatnjavi sneg i još blatnjavije nebo spojili su se rekom koja uvek teče u pogrešnom smeru. Drveće bez lišća poput rešetki na toj slici. Raspoloženje sam vam razjasnio, jel da?

Mesto na bilo kojoj od mojih mobilnih ili statičnih plejlista ovih dana nije lako dobiti, jer svuda je onačijeimenistedostojnidačitate. Ali, kao što rekoh, Mario je family.

Fractals je instrumentalna ploča iako ćete tu i tamo čuti po neki izgovoren ili bledo otpevan stih. Instrumentalna, „ambijentalna“ muzika nije emotivni bunar u koji volim dublje da zavirujem. Osim ako je ne prave Mogwai ili Explosions In The Sky. Zahteva previše pažnje, a olako gubi svaku i postaje samo prijatno okruženje. Fractals tokom premijernog emitovanja ne stoji mnogo bolje, ali, čini mi se, da ponovna preslušavanja (ja sam na devetom) znatno povećavaju gustinu zvuka i njegova vlakna lepe se na vas poput snežnih pahuljica.

Uvodna tema Ja mogu (baš kao i Heaven) zvuči kao instrumentalna verzija neke pesme koja nije ušla na Disintegration od The Cure. To je veliki kompliment, ali za 1989. u produkcijskom smislu. Sećam se kako sam uz ovaj album tugovao za jednom Anom. Nostalgija je sado-mazo disciplina. Made Of Stone (Solitude version) počinje semplovanim vokalom koji kaže „(neštoštonerazumem)... It’s solitude... Heart (ili Hard?)... Made of stone... Working hands of brotherhood... Love to destroy...“ ... misli koje nas gone, očigledno. Bilo da vas podseti na skrimadelike sa Screamadelice ili na neke od ranijih radova Sabres Of Paradise ovo je Andrew Weatherall-ovski narko-klimaks uz koji se i dan-danas može izirajdovati. Da je retro produkcija bila još malčice naglašenija rekao bih da je sasvim u skladu sa nečim što će uskoro biti svetski trend (a proslava dvadeset godina Screamadelice deluje kao njegov logičan inicijator). Isola pokušava da bude chill-out varijanta tog procesa, ali akustična gitara srozava opšti utisak na New Age ugođaj. Zamišljam zamišljene marketinške radnice. Satellite još više usporava putovanje i sada smo, nakon lansiranja, već nekoliko sati u dubokom svemiru. Ne raspoznajem instrumente, ali koji god da je onaj klasični koji čini kičmicu ove teme nikako mi ne prija. Volim i kad snovi imaju stav. Baš kao i parkirana borna vozila Vojske Republike Srbije.

Nakon toga počinje remiks segment. Nova verzija Ja mogu (sada kao Sećanja remix) deluju kao uvod u temu koja nikada ne počne. U sinitisajzer deonicama smo do kolena. Made Of Stone (Decency version) ima violinama i multipliciranim glasovima obogaćen aranžman i Robertu Smithu bi se dopala (1989. možda još i više). Sa Heaven (u Blue Remixu) je već jasno da ovi zbijeni remiksi čine konceptualnu celinu, pre svega zasnovanu na sint-dronovima i zaigravajućim temama (ovde je klavir), koja bi volela da bude ili već jeste „neo-klasika“. Zimski pejzaži su pred vama ili u vama. Ovo drugo garantuje veće uživanje. Konačno, treća verzija Ja mogu (Sisyphus Remix) podseća me na radove umetnika sa velške etikete Ochre Records koji često dugotrajuće harmonije prepliću aritmično raspoređenim (škripućim, strugajućim, ježećim) zvucima. Moje telo ima zalihe ovakve muzike i nije ih željno.

Ima li ovakvih albuma na srpskom muzičkom nebu? Ne. Treba li nam ih? I da i ne i možda. Da, jer s jedne strane ovakva muzika ima moć nad užljebljenim dušama i korespondira sa svetskim trendovima (tj „duhom sveta“). Ne, jer Srbiji treba brutalna muzika sa eksplicitnim socijalnim/ političkim stavovima, da provocira, zavodi omladinu i pokreće revolucije. Možda, jer je odraz kontrolisano vođene i jasne autorske vizije, kakvim nismo baš zasuti.

Ovaj album nije namenjen onima koji vole objektivne recenzije. Baš kao ni vazduh na ovoj planeti.

selektah: ***plus/ *****

Recenzija u Nocturne magazinu

piše: Milan B. Popović

Contagion

Down by the Water

Windows in Windows

Waiting

Beograd mon amour 44

Miloša Pocerca

We Need to Talk About Kevin (2011)

Nihilizam je krunisao filmsku kraljicu za 2011-tu. Lynne Ramsay je odlučila da se pozabavi tabu edipalnom temom savremene kulture u psihološkoj horor formi koja obrađuje strah o kojem se ne priča. Rodila si dete, sestro, ali imaš osećaj da ti je alien.

Ko nije gledao moram da ga upozorim da je ova analiza filma potpuni spojler. Dakle, gledajte pa čitajte. Mada, uvek možete i obrnuto. Na vama je izbor.

Film koji počinje Hieronymus Boschovskom masovkom u kojoj gledamo ledenu kraljicu Tildu Swinton na rukama anonimnih španskih muškaraca u moru crvenog paradajza koji asocira na krv već u startu obećava. I ukazuje na srž problema pre pojavljivanja pravog problema. Scena nije realna već je fantazija glavne junakinje. Opčinjavajuće, zavodljive, slasne...fantazije nas distanciraju od realnosti krvi i mesa oko nas, a u ovom slučaju naše krvi i mesa. Nakon početnog mora crvenila od paradajza zasuti smo nizom kratkih art kadrova koji skaču kroz vremenske procepe. Vrlo brzo shvatamo da se desilo nešto užasno i da je glavna junakinja u centru tog užasa. Da je neko ko je odgovoran za taj užas ili se tako oseća. Ona je obrazovana moderna žena koja postaje majka ( u jednom kratkom kadru, u drugoj polovini filma, vidimo njen poster u izlogu knjižare i to je jedini kadar u kojem nam režiserka razotkriva profesiju glavnog lika). Izbor njenog životnog partnera i oca njenog deteta je hmm...pa, prilično bled. Dete raste i približava se tački počinjenog masovnog zločina (sličnom onima o kojima čitamo skoro svake godine u novinama) kojeg smo svesni da se odigrao već u početnom delu filma.

Ono što razlikuje ovo delo od npr. odličnog Van Santovog Elephanta (koji isto obrađuje temu tinejdžerskog masovnog zločina kao savremenog civilizacijskog fenomena)je što se ne bavi hladnokrvnom analizom samog krvavog događaja već zadire u njegov uzrok. Polanski je već u kultnom filmu Rozmarina beba obradio jedan od najvećih strahova koji majka može da ima - strah da će roditi đavola tj. čudovište tj. neko strano telo. Vapaji bogateg zapada (koji cenu svog konformizma plaća belom kugom) za natalitetom smestili su strah novopečenih majki od sopstvenih potomaka u okvire tabua. Koja majka sme da otvoreno prizna sebi, pa onda i drugima, da joj se desio emotivni alien? Naša junakinja, visoko inteligentna i frigidno ohlađena Tilda, je rodila sina i od prvih momenata njihove interakcije jasno je da nešto ne štima. Dok gledamo otuđenu majku koja sa blaženim izrazom lica upijaja agresivni zvuk bušilice na ulici koji prikriva iritantni plač njene bebe, shvatamo polako da se žena baš i ne snalazi u svojoj ulozi. Zadivljujuća plastičnost niza sličnih scena u razvijanju roditeljskog odnosa uterava osećaj beznađa u kosti jer ne može se pobeći od iskrenosti najdubljih osećanja. Ma koliko god se Tilda trudila da pobegne od istine, njen sin je uvek bio tu da je podseti na nju.

Strah i anksioznost nikada ne lažu.Skakanjem kroz prošlost Lynne nam nudi niz kadrova koji razjašnjavaju genezu nastanka jednog psihopatološkog poremećaja. Naša Tilda se svojski trudi da odigra ulogu dobre majke, ali njeno hiper inteligentno dete zna da je u pitanju uloga, a ne pravi kontakt. Deca primarno osećaju. Pošto se govor razvija tek nakon prve godine, a napredniji intelektualni procesi su vezani za govor, emocije su mnogo nesposrednije komunikativno dečije sredstvo. A tu nema laganja. Ako ne volite srcem svoje dete i ako nemate taj osećaj u kostima ono postaje stranac. Ne samo za vas već i za svet jer svet za vaše dete u njegovim počecima ste vi.

Harizmatični Kevin (kojeg igraju dva neverovatno jeziva deteta i najvećim delom filma odlični Ezra Miller) je pravi anti heroj. Natprosečno inteligentan i fizički privlačan on već od malih nogu provaljuje svoju nesrećnu majku, zakopanu u životu koji nije htela (njena fasciniranost geografskim kartama i putovanjima je simbol njene fantazije o bekstvu u druge svetove) sa sinom kojeg ne voli i kojeg počinje da se plaši uz tupsonskog dobronamernog i pasivnog oca koji živi iluziju američkog porodičnog života. Opterećen pitanjem njenog izostanka ljubavi on polako razvija patološki osećaj nezadovoljstva prema samom sebi i svetu oko sebe. Njegovo mračno ponašanje izaziva novi ciklus majčinog distanciranja uzrokujući spiralu mržnje i međusobnog nepoverenja.

U tinejdžerskom periodu Kevin izrasta u antisocijalnog genija koji je i dalje jedino fasciniran pitanjem sopstvene majke. U nabijenoj nihilističkoj atmosferi koja ledenim nizanjem kadrova zakucava vašu pažnju uz razvijanje neprijatnog osećaja bezizlaznosti takve situacije ređaju se scene koje su, naprosto, genijalne. Jedna od njih je kada Tilda pretura po stvarima svog sina i pronađe disk na kojem piše "I LOVE YOU" (naknadno ćemo saznati da je Kevin namerno ostavio taj disk upravo predviđajući njeno preturanje po stvarima). Nakon nestrpljivog ubacivanja diska u lap-top vidimo da je u pitanju virus koji joj uništava računar sa celokupnim njenim podacima i (nagađamo) spisateljskim radom. Uvek ekstremno,  u vidu profilisanog krika,  Kevin "izjavljuje" svoju potrebu za majčinom ljubavlju kroz simbol virusa koji bi trebalo da je obuzme i naseli njen unutrašnji svet umesto njenog rada tj. "hladnih fajlova".

Stvari postaju još gore kada Tilda odluči (bez konsultovanja sa mužem) da ponovo zatrudni u očajničkom pokušaju da dokaže sebi da je sposobna da voli. I na taj način, gonjena sopstvenom neispunjenom potrebom, definitivno zabija nož u leđa sinu, poručujući mu kroz taj čin da je odustala od njega. Rađa ćerku na koju prebacuje svoju pažnju i u kojoj, na kraju, pronalazi majčinsku ljubav, ali u isto vreme pali fitilj budućeg zločina svoga sina. Iako Kevin deluje hladno, nezainteresovano i proračunato, postoji scena (pred samo finale i rasplet) kada vidimo pravog, sakrivenog i bolnog dečaka u odrazu vode dok posmatra majku i oca u srećnoj interakciji sa ćerkom, njegovom sestrom.

Drama je dobila svoju antičku, edipalnu formu kada shvatamo da je, pored ubijanja pola svoje škole, prvo ubio oca i sestru, ostavljajući u životu samo majku.Pored samog zločina kojeg je počinio, podjednako je bitna poruka koju tim monstruoznim činom šalje svojoj jedinoj i najvažnijoj publici - njoj. Jer za ljubav treba imat dušu.

Odbačena od strane zajednice kao majka psihopate, ophrvana krivicom, Tilda postaje ljuštura za koju se više ne zna da li je žrtva ili krvnik. Na kraju, posećuje Kevina u zatvoru, pokušavajući da mu pokaže da je sada svesna sopstvene nemoći i u možda najiskrenijem zagrljaju koji mu pruža vidimo da on, po prvi put, pokazuje spuštanje svog emotivnog garda.

Pored neugodne i brutalno temeljne dramske ekranizacije istoimene knjige, Lynne je snimila vizuelno divan film koji determinisano ne odstupa od atmosfere isisanog života. Kao kada nas privlači gledanje obdukcije leša koji pod određenim svetlom zadobija morbidnu lepotu smrti . Film koji će,zasigurno, biti jedan od značajnijih markera filmske 2011.

Hund Menschen XCVIII

Psihoanalitički triler Davida Lyncha (na primeru filma Lost Highway)

Mislim da je šteta da moj analitički tekst o Linčovom masterpisu "Lost Highway" ne bude dostupan svima koji su zainteresovani za dublje grebanje unutar filmske strukture, pošto je prvobitno objavljena verzija na Mislite Mojom Glavom sajtu nestala zajedno sa njim. Sigurno postoji dosta vas koji niste imali prilike da ga pročitate i nadam se da će vas obradovati što je ponovo tu, na vašim ekranima.

Često čitam/slušam komentare na temu "apstraktnosti" Lynchovih filmova. Jasno mi je da većina gledalaca nije edukovana iz oblasti psihoanalize i da radnju njegovih filmova tretira kao konfuznu mešavinu halucinantnih nabacanih nebuloza koje ih - ipak - dovoljno intrigiraju da bi ih gledali i dalje. Znam da ste imali često onaj osećaj "na vrh mi je jezika - da razumem", ali nakon odgledanog filma smisao se nije pojavio u vidu ključa koji će relaksirati tenziju prikazanih događaja.

Da bih se upustio u detaljniju analizu koja će vam razjasniti dramaturške mehanizme koje je Lynch doveo do nivoa psihoanalitičke perfekcije moraću tokom teksta da uvodim i određene stručne termine (kao i teorijske konstrukte) iz oblasti psihoanalize za koje se iskreno nadam da će vam biti interesantni (ukoliko niste imali prilike da se do sada detaljnije upoznate sa njima). Takođe, opredelio sam se za analizu filma "Lost Highway" (1997) koji je savršen za potrebe ovog teksta jer je u njemu apsolutno svaki kadar precizno i sa namerom konstruisan - svetlosnim kilometrima daleko od bilo kakve apstrakcije i konfuznosti. Ne verujete? Moja želja je da vas argumentovano razuverim da bi ste ponovo (ili čak prvi put?!) pogledali ovo remek delo, ali sada sa razumevanjem i većim uživanjem.

U čemu je izuzetna privlačnost psihoanalitičke teorije, pogotovo u kontekstu umetničke eksploatacije? Razloga ima više: od uvođenja pojma nesvesnog kao glavnog motivacionog faktora našeg ponašanja preko insistiranja na individualnosti životnih problema i posebnom pristupu svakoj osobi do intrigantnih konstrukata vezanih za formiranje naše ličnosti (po Frojdu mi smo formirane ličnosti već do 5-6te godine našeg života) pa sve do analize snova kao jedne od glavnih tehnika kojom se istražuje naš nesvesni/skriveni/potisnuti svet.

Lynch čak dva svoja filma (Lost Higway i Mullholand Drive) konstruiše na premisama traumatičnih događaja koji svojom "hiper-realnom" intenzivnošću cepaju naš realni svet i teraju glavne junake u beg pod okriljem fantazije. Na taj način on jasno postavlja dvostruku/paralelnu dimenziju događanja u kojoj (u slučaju Lost Higwaya) imamo prvi deo filma koji predstavlja realnost i drugi deo filma (nakon traumatičnog događaja - počinjenog ubistva iz strasti) koji predstavlja fantaziju glavnog junaka kojom on pokušava da razreši problem koji ga i dalje muči - problem nerazumevanja sopstvene žene koji nije postao rešen njenom fizičkom eliminacijom.

Takvo ponašanje je odavno uočeno kod slučajeva mentalnih bolesnika. Psihoze su najteži vid mentalnih oboljenja od kojih je vama sigurno najpoznatija shizofrenija. Za razliku od neurotičnih poremećaja sa kojima ljudi mogu da funkcionišu u okvirima realnog života - da rade i da imaju emotivne odnose sa drugim ljudima, psihotična oboljenja prouzrokuju "raspadanje" svesti koje se najočiglednije prepoznaje u gubitku kontakta sa realnošću - oboleli više ne prepoznaju svet oko sebe niti su sposobni za funkcionisanje u njemu te najčešće završavaju hospitalizovani i to, nažalost, do kraja svog života. Veoma često, usled traumatičnih životnih događaja (ratovi, ubistva, saobraćajne nesreće, gubitak bliske osobe itd), mentalno zdravi ljudi znaju da privremeno zapadnu u stanja koja su identična ponašanju psihotičnih bolesnika te se zbog toga ta stanja i nazivaju psihotične epizode.

Imao sam prilike da tokom prakse na fakultetu prisustvujem razgovorima sa pacijentima kojima je dijagnostifikovana shizofrenija, kao i da sam pričam sa njima. Njihova uverenost u sopstvene halucinacije je toliko jaka da ne dozvoljava upliv realnosti koju terapeut predstavlja. Koordinate njihovih fantazija su čvrsto postavljene i sve događaje iz sveta realnosti prerađuju po matricama svog internog ludila. U konkretnom slučaju imao sam pacijenta koji je bio ubeđen da je Slobodan Milošević (pričamo o 1995) i da se na njega priprema atentat. Svojoj rođenoj sestri je namenio ulogu Gorice Gajević (unutar odigravanja fantazije), a mene je doživljavao kao službenika Državne bezbednosti. Svaka rečenica koju sam ja izgovorio za njega je predstavljala vezu sa njegovim svetom fantazije tj. psihotični samoodbrambeni mehanizam je toliko jak da sve neodgovarajuće informacije adaptira kroz prizmu sopstvenog scenarija. Npr. na moje pitanje da li ima rođenu sestru on je odgovorio da je svima poznato da ima brata (verujući da je S.M.), ali da mu je Gorica Gajević bliska kao da mu je sestra. Zbog čega vam pišem sve ovo tj. možda se pitate kakve ovo ima veze sa Lynchovim filmom?

Pokušavam da vam objasnim da i svet fantazije mora odnekud da crpi informacije, impresije, utiske i emocije sa kojima će graditi svoju "realnost". Na taj način unutar drugog dela Lost Higwaya (sveta fantazije glavnog junaka) imamo sve likove kao i u prvom (realnom) delu filma, samo su njihove uloge iznova "napisane" (od strane glavnog junaka) da bi fantazija probala da realizuje svoje osnovne ciljeve: da ispuni svoju odbrambenu funkciju tj. da sačuva našeg junaka od traumatičnosti ubistva koje je počinio, kao i da pokuša da razreši problem koji nije mogao da se razreši unutar okvira realnog života i na taj način donese neophodnu katarzu isfrustriranom junaku.

Međutim, “kvaka 22” je u tome što, naravno, realni problemi nikada ne mogu da se razreše u imaginarnom svetu. Ljudi koji proživljavaju psihotične epizode su, nakon nekog vremena, kada fantazija postane nepodnošljiva svojim "lupanjem glave o zid"  uz suočavanje sa nemogućnošću razrešanja mentalnog/emotivnog problema, prisiljeni da se vrate nazad u realnost. Oni koji su nesposobni tj. trajno mentalno dezintegrisani za taj povratak nastavljaju da žive svoju fantaziju pod okriljem medikamenata i konstantnog bolničkog nadzora. Na taj način svet fantazije postaje za njih realni svet u kojem se odigrava njihov ceo život, a povremeni uplivi realnosti koji kidaju tkivo fantazije se tretiraju kao "nerealni" segmenti.

Dakle, podsetimo se početnog dela filma u kojem nas Lynch upoznaje sa našim glavnim junacima - naizgled uspešnim bračnim parom koji živi dobrostojećim životom američke srednje klase. Fred (Bill Pulman) je free jazz saksofonista koji je na ivici nervne napetosti zbog očigledne opsednutosti zagonetkom vlastite žene Renee (Patricia Arquette). Unutar njihovog hermetičnog života Lynch nam jasno stavlja do znanja da nešto opako škripi. Sećate se Fredovih poziva iz kluba odmah nakon završenog nastupa? Sumnjivih pogleda, propitivanja kod kuće? Njihova međusobna komunikacija je puna neizgovorenih stvari koje (po psihoanalizi) uvek traže način da se ispolje. Fredova opsesivna ljubomora, uz uticaj fizičke iscrpljenosti, polako dovodi do prodora psihotičnih/paranoičnih momenata unutar realnog života. Video trake koje oni nalaze ispred svojih vrata na kojima je neko nepoznat snimao njihovu kuću i njih je prvi signal Fredovog mentalnog pogoršanja. Očigledno je da u realnosti ne postoje te trake već da su one produkt Fredove paranoje koja je povezana sa njegovim osećajem da mu vlastiti život i brak potpuno izmiču kontroli.

Obzirom da je njegova svesna ličnost pod uticajem moralnih normi njegov mozak tj. nesvesni deo njegove ličnosti počinje da stvara karakter Mystery Mana pod pritiskom frustrirajućih i agresivnih impulsa usmerenih prema svojoj ženi. Ako ne možemo da prihvatimo sopstvene nepoželjne impulse onda se mozak snalazi kako zna i ume - u ovom slučaju agresivni impulsi i potreba za njihovim pražnjenjem se realizuju u kreiranju lika koji unutar fantazije ne predstavlja nas već neku drugu ličnost. Na taj način naši nesvesni mehanizmi obavljaju dvostruku odbrambenu funkciju: štite našu ličnost od prihvatanja negativnih delova sebe dok sa druge strane omogućavaju da se te nedozvoljene želje realizuju kroz izmišljeni karakter.

Sećate se legendarne scene na žurci kada Fred priča sa Mystery Manom i kada mu on preko slušalice na postavljeno pitanje "Odakle on u njegovoj kući?" odgovara "Da ga je Fred pozvao jer on nema običaj da dolazi nepozvan"? Preneseno na psihoanalitički nivo poruka je prilično jasna. Fred je stvorio tj. sam "pozvao" Mystery Mana u sopstveni život - prebacujući sopstvenu odgovornost u njegove ruke.

Nakon neuspešnog seksa u kojem se primećuje Fredova nemoć i Reneeina ravnodušnost Lynch nam zumiranjem i efektom "slow motion" snimka prikazuje njeno "utešno" tapšanje rukom po Fredovim leđima sugerišući prvu prelomnu i ključnu tačku radnje. Pod naletom nekontrolisanog besa proisteklog iz osećanja sopstvene nemoći Fred brutalno ubija svoju ženu povinujući se regresivnom mehanizmu kojeg lako možemo uočiti kod ponašanja dece - kad ne mogu da razreše neki problem npr. sastavljanje neke igračke oni tu igračku agresivno unište. Po Frojdu životna energija - libido - je najprisutnija u okviru seksualnih impulsa, a sam libido je jako blizak drugom dominantnom ljudskom nagonu - tanatosu - koji je uzrok svih naših destruktivnih impulsa. Često se u praksi sudskih slučajeva ubistva ustanovljava da su se neposredno pre ili posle ubistva odigravali seksualni odnosi. Očigledno, količina energije koja se razmenjuje tokom seksa veoma često zna da se otrgne kontroli i da pređe u agresivne impulse.

Nakon proživljenog afekta (pomračenja svesti) Fred zatiče svoju izmasakriranu ženu pored sebe i nemoćan da svesno prihvati odgovornost za monstruozni zločin beži u stanje šoka. Preciznije, posttraumatičnog šoka. Šok ima svoju psihološku funkciju: da zaštiti potpuni raspad ličnosti usled preteranog intenziteta događaja omogućavajući neophodni “time out” u kojem se dešava rekonstitucija osnovnih mentalnih mehanizama potrebnih za adekvatno suočavanje sa traumatičnom realnošću. Ukoliko je osoba koja doživljava šok “nežnije/lomljive” prirode ili je već imala predispozicije za razvoj mentalnih bolesti stanje odsutnosti zna da traje prilično dugo, a često se transformiše i u početak ozbiljnijeg psihičkog poremećaja. Lynch nam ne razotkriva genezu Fredovih psihotičnih stanja, ali nam nedvosmisleno ukazuje na njihovo prisustvo (upravo scenama koje deluje “nebulozno” tj. “košmarno”).

Policija ga privodi i smešta u zatvor, a njegov mozak počinje da se potpuno predaje umirujećem osećaju fantastičnog sveta. Čak i u toj drugoj ključnoj sceni u zatvorskoj ćeliji, sceni mutirajuće transformacije Freda u lik mladog automehaničara Petea, Lynch nam ponovo nedvosmisleno sugeriše košmarnim snimcima razvlačenja glave i slikama koje nadiru iz fantastičnog sveta da je došao trenutak kada se realnost potpuno povlači ustupajući mesto svetu fantazije.

Od tog momenta radnja filma se prenosi potpuno u unutrašnji svet glavnog junaka i mi nakon te transformacije unutar zatvora u stvari počinjemo da gledamo “odigravanje” fantazije koja nam deluje realno jer je glavni junak doživljava sada kao svoju jedinu realnost.

Zbog osećaja svoje nedovoljne muškosti i problema sa impotencijom Fred sebi, unutar fantazije, dodeljuje lik mladog i potentnog automehaničara - najbolji jebači po stereotipima i pornićima su šoferi, vodoinstalateri, fizički radnici, mehaničari... A svi smo, kao i Fred, podložni stereotipima.

Pošto fizičkom eliminacijom svoje žene nije rešio sopstvene "duhove" koji ga proganjaju on i u svojoj fantaziji pokušava da reši isti problem vezan za odnos sa svojom ženom, dodeljujući joj ulogu napadne i seksipilne Alice (sada je u fantaziji plavuša) koja je svoju seksualnu požudu usmerila baš ka njemu - za razliku od realnog života. Naravno, problem/tajna koji je onemogućavao njihovo međusobno razumevanje i seksualnu uspešnost postoji i u fantaziji - samo je eksternalizovan u liku mafijaškog bosa Mr.Eddyja koji - gle čuda! - je "vlasnik" Alice. Dok je u realnosti taj unutrašnji problem stajao kao prepreka njihovoj seksualnoj uspešnosti u svetu fantazije Mr. Eddy stoji kao prepreka njihovoj ljubavnoj/seksualnoj vezi. Na taj način Fred svoj osećaj nemoći koji ozbiljno narušava njegov osećaj samopoštovanja i prouzrokuje nepodnošljivu tenziju prebacuje na spoljašnji lik čime daje oduška sopstvenoj potrebi da se oseća poželjno, potentno i muževno. Izbor Mr. Eddyja nije slučajan jer je on u realnom svetu bio ljubavnik Fredove žene i deo njene nerazjašnjene i mračne porno prošlosti pod imenom Dick Laurent. Dakle, fantazija i na ovaj način slaže svoj svet po principima realnih konekcija.
Unutar fantazije, Fred u liku Petea biva uvučen u mutnu igru pljačkanja i bežanja sa novom/starom ljubavnicom Alice gde se razotkriva njen iskvareni i proračunati karakter što sugeriše na koji način je Fred doživljavao svoju ženu Renee - što je i pobudilo njegovu agresivnost koja se finalizovala ubistvom. Scene iz pornića u kojem je ona glumela unutar kuće u kojoj se dešava pljačka sugerišu mračan svet prošlosti i tajni koji čini najveći deo njene enigme. Takođe, Lynch nam kroz te scene sugeriše i da je sama Renee/Alice bila navučena na perverzne seksualne igre i da samim tim nije ni mogla da oseti adekvatno zadovoljstvo tokom "strejt" seksa sa sopstvenim mužem. Poruka je da smo svi robovi svojih fantazija.

Treća ključna scena u filmu se odigrava u pustinji tokom seksa između Pete i Alice (mala digresija, tu scenu prati pesma “Song To The Siren” od This Mortal Coil - kakav fantastičan i dramatičan izbor!) kada nam Lynch ponovo jasno sugeriše (fokusiranjem kamere i izolovanjem spoljnog zvuka) psihoanalitičko razrešenje čitave priče koje se ogleda u njenoj rečenici koju mu šapuće na uvo "You will never have me".

Dakle, on u fantaziji na kraju dolazi do istog nerazrešenog problema iz realnosti. Nikad nije razumeo svoju ženu i nikad je neće razumeti. Samim tim nikad je neće prihvatiti ili posedovati u pravom emotivnom smislu. Nakon suočavanja sa identičnim zajebom unutar fantazije Fred se ponovo vraća nazad u realnost što je i sugerisano ponovnim otelotvorenjem u liku Bill Pulmana i od tog momenta njegova memorija počinje da "odmotava" događaje koji su prethodili ubistvu.

Samo finale filma je zapravo rekonstrukcija realnih događaja koji su prethodili mentalnom/emotivnom slomu. Lynch na taj način zaokružuje kompletnu dramaturšku matricu pojašnjavajući vezu između Dick Laurenta i Renee. Fred je, mučen sumnjama i ljubomorom, pratio svoju ženu koju je zatekao u hotelskoj preljubi sa njenim ljubavnikom iz mutne prošlosti Dick Laurentom. Bes koji ga je obuzeo rezultirao je ubistvom Dicka, a nakon toga i ubistvom Renee.

Prodor realnosti koji kida matricu njegove fantazije ipak nije do kraja potpun jer racionalno odupiranje Fredove svesti nad počinjenim zločinima dovodi do konfuznog mešanja fantazije i realnosti koje je Lynch ponovo prikazao na kraju filma u sceni u kolima ponavljajući identičan vizuelni motiv cepanja i morfovanja Fredove glave.

Fred je očigledno duboko zagazio u rascep sopstvene ličnosti bespovratno izgubljen na autoputu života. Čak i samim nazivom filma Lynch sugeriše koliko je lako skrenuti na izgubljene staze usled nepredvidljivosti samih životnih događaja koji znaju lako da slome krhku ljudsku psihu.

Zaista je fascinantno sa koliko pedantnosti i maštovitosti je napisan scenario koji se potpuno zasniva na psihoanalitičkom tumačenju ljudskih postupaka. Samim tim termini kao što su "apstraktni triler" ili "konfuzni triler" nikako ne odgovaraju Lynchovom scenarističkom pristupu. Jedini adekvatan termin bi bio "psihoanalitički triler". Nadam se da će vam ova analiza pomoći da sa više razumevanja odgledate ovo briljantno delo savremene kinematografije.

Smells Like Teen Spirit

Neon Sign of the Beast

Like a Jesus

Beograd mon amour 43

Hadži Milentijeva

Hund Menschen XCVII

Teenage Love Oh Jee

The Ballad of Genesis and Lady Jaye (2011)

"There is no reason on earth why you should run out of people to be", Breyer P-Orridge

Najbolji film 2011 by Kerovođa

  

Breyer P-Orridge, frontmen Throbbing Gristle-a i Psychic TV-a (dve izuzetno uticajne muzičke grupe koje su vizionarski predvidele moderna elektronska muzička kretanja) i performans umetnik čiji su seksualno provokativni radovi sablažnjavali englesku kulturnu elitu, svoj najznačajniji životni/umetnički projekat realizuje u kooperaciji sa podjednako intrigantnom Jacqueline Breyer, koju je upoznao 90-tih u New York-u gde je radila kao domina u sado-mazo klubovima. Zaljubivši se na prvi pogled, oni postaju toliko opčinjeni jedno drugim da, pored konstantnog nerazdvajanja, dolaze na romantičnu i ekscentričnu ideju "sjedinjavanja” preko niza plastičnih operacija kojima su želeli da postignu što veću fizičku sličnost. Kreirajući "pandrogeni" koncept trećeg entiteta koji bi sažimao oboje u novoj formi, oni odlaze toliko daleko da Breyer ugrađuje sebi dojke i počinje da razvija svoju žensku stranu ličnosti koja neodoljivo počinje da liči na njegovu ženu Jaye, a Jaye operacijama nosa i lica počinje da se približava Breyerovoj facijalnoj ekspresiji.

Nežnost kojom su obavijeni kadrovi ove dirljive ljubavne priče između dvoje nestandardnih i značajnih karaktera savremene kulturne scene proističu iz činjenice da je režiserka Marie Losier 7 godina živela sa njima, postajući tokom tog vremena blizak porodični prijatelj. Snimajući ih u neočekivano uobičajenim kućnim aktivnostima kao što su spremanje ručka, čišćenje kuće, igranje sa psima i pravljenje roštilja za prijatelje, kao i naglašavanjem scena u kojima njih dvoje na iznenađujuće konvencionalan način prikazuju svoju međusobnu privrženost, ona doživljaj ekscentričnosti umetničkog tandema pozicionira u pozadinu priče.

 

Inventivno kombinujući "home made" snimke, dokumentarni / arhivski materijal i predivne art sekvence nalik spotovima u kojima Breyer harizmatično isijava, Mari Louize kreira uzbudljivi vizuelni kolaž koji ne beži od dokumentovanja njihove umetničke istorije ali ipak u prvi plan stavlja intimnost odnosa dvoje ljudi praveći na taj način moderan ljubavni ep i vešto izbegavajući zamku distanciranosti koja je tako česta u dokumentarnom prikazu poznatih ličnosti. Dodatni kvalitet koji vizuelnu postavku podiže na maestralni nivo je Breyerov-a uloga naratora i vodiča kroz sopstveni intimni život u kojoj kroz sofisticiranu elokventnost demonstrira svoju impozantnu erudiciju. 

Posvetivši život istraživanju sopstvene ličnosti kroz njenu psihičku i fizičku modifikaciju konstantno pomerajući granice, on ostaje neposredan, direktan i topao u pristupu realnosti i ljudima oko sebe. Bazirajući svoju filozofiju na "cut up" tehnici William Burroughs-a i Brion Gysin-a (segment njihovog poznanstva i druženja je delimično obrađen u filmu), Genesis Breyer i Lady Jaye odlaze korak dalje, primenjujući tu tehniku na samima sebi transformišući je kroz romantičan koncept.

Lady Jaye je umrla 2007. a film je završen 2 godinenakon njene smrti kao Breyer-ov ultimativni omaž njihovoj ljubavi koja je na magičan način prenesena kroz svetlo ekrana. Ispunjavajući poslednju želju svoje žene da ih svet zapamti kao jednu od najvećih ljubavnih priča našeg doba ( a ne kao ekscentričan umetnički par) u kooperaciji sa filmski intuitivnom Marie Losier, Breyer nam poklanja svoju dušu na otvorenom dlanu, a mi smo mu punog srca na tome zahvalni.

Нашинсинлисте?

vrata / puerta / tür / door / porte 10

IZA VRATA

scenario no.1

U maloj prostoriji nalaze se raspadnuti komadi nameštaja. Na izgrebanom stolu je rashodovana  mikseta preko koje leži klupko crnih i crvenih kablova. U desnom uglu, pored vrata, polomljene slušalice vise sa metalnog stalka za mikrofon. Na zidovima se nalazi par rege postera od kojih je najveći crno beli portret Bob Marleya sa džointom u ruci. Iscepane kutije od magnetofonskih traka se nalaze na prljavom podu zajedno sa žuto-zelenim flajerima na kojima je crvenim fontom ispisano ime rege radio stanice. Prazne kutije velikih rizli se nalaze i na stolu i na podu.

scenario no.2

Visoka crna devojka koščatog lica je okrenuta leđima prema vratima. Preko njene kraće frizure vidimo rumeno, okruglo lice mladića koji priča sa njom. Oboje u rukama drže manje kutije kojima je ispunjen veći deo prostorije.

"Jel hoćeš da zajedno idemo na Banovo ili da se podelimo?"

"Lakše mi je da startujem ljude kad si sa mnom. Devojkama svi otvaraju vrata"

"Počinje da me zamara ova uzaludna akcija. Zabole ljude za kerove kad nemaju šta da jedu. Kad bi im ponudila šenje možda bi se i otvorili"

"Jel to znači da ja treba da budem babojebac?"

"Babe nemaju kintu. Ali zato matori pederi imaju. Spremi guzu za miloguze"

Njihov smeh ostaje u prostoriji dok izlaze u hodnik sa kutijama u rukama.

scenario no.3

Na plastičnim policima uz zidove nalaze se gumena ronilačka odela, kompleti peraja i niz raznolikih maski za ronjenje. Na podu su boce za ronjenje i razni alati. Metalna kaseta za garderobu prekriva celu površinu zida levo od vrata. Zeleno-plave podne pločice su vlažne od razbacanih malih kapljica vode.

Beograd mon amour 42

Vojvode Milenka

Hund Menschen XCVI

Večiti Srpski Problem