Mario Eterović - Fractals (2011) * Rekapitulacija

Svaka Nova Godina izaziva u ljudima potrebu za podvlačenjem neke crte. Moj solo album "Fractals" koji sam objavio u formi free downloada u februaru je postao pozitivno iznenađenje koje mi je obeležilo 2011-tu. Broj skidanja albuma je premašio brojku od 2500 što me čini veoma srećnim muzičarem. Nisam imao velika očekivanja u tom smislu kad sam ga objavio.Mislio sam kome je danas uopšte stalo do preslušavanja nekog relativno nepoznatog elektro/ambijentalnog albuma? Očigledno, postoji solidan broj ljudi koji su pozitivno odreagovali na moj rad i odlučili da ga šeruju sa drugim ljudima.

Linkovi za ove 2 varijante download-a (uz prikaz kompletnog CD omota) i dalje se nalaze ovde.

Bez podrške ne bi bilo ni ovih lepih brojeva i zato

!HVALA!

Mojoj ljubljenoj Katarini koja me trpi i nesebično podržava godinama
Sestri Vanji koja je uvek bila tu da pomogne kad najviše treba

Slobodanu Vujanoviću koji je od početka pokazivao osećaj za muziku koju stvaram i uvek se trudio da je približi široj publici preko svoje divne kultne emisije Moć Veštica na B92 i preko svojih kritika (u nastavku možete da pročitate njegovu recenziju Fractals albuma)

Vladimiru Skočajiću Skoči koji je, takođe, imao sluha za moju muziku i puštao je u svojoj eklektičnoj Gistro FM emisiji na radiju B92

Borjanu i Milošu (Zarez FM) sa Novog Radio Beograda

Branislavu iz Plastelina, koji me je hvalio gde god je stigao

Popboksu i Dobrim vibracijama koji su uvek objavljivali sve informacije o mom radu

Milanu B. Popoviću koji je napisao lepu recenziju za Nocturne magazine (u nastavku možete da je pročitate)

i mojim drugarima koji su me nesebično reklamirali na svojim internet kućama sve ovo vreme: Maretu i Kristini a.k.a. nasdvoje, Oliveri a.k.a yzse, Nebojši a.k.a. prešlicavanje, Nikoli a.k.a. NGboo, Borisu a.k.a vrabac, Jeleni a.k.a. etotako, Bati a.k.a. šminker, Pavlu a.k.a. loverboy, Vesni a.k.a. ves, Marini a.k.a. cvetajeva i Vladimiru a.k.a. dogmeat.

i na kraju, kao što u filmovima napišu za posebno pojavljivanje zvezda, veliku zahvalnost dugujem Miroslavu Miši Saviću, kompozitoru i geniju, mom dragom prijatelju od koga sam dosta stvari naučio i od koga i dalje učim.

Video X 2 sa albuma "Fractals"

Recenzije

MARIO ETEROVIĆ – Fractals (samizdat)

Jedna objektivna recenzija

piše: Slobodan Vujanović

Evo jedne objektivne slike, od juče:

Crveni Golf zastaje i gasi se par metara pre pešačkog prelaza. To mi privlači pažnju. Motor se ponovo pali i auto nastavlja da mili do pešačkog prelaza pošto se u međuvremenu upalilo crveno svetlo. Vrata suvozača se otvaraju, ali niko ne izlazi. „Hm... Em, izlaze na sred ulice, em se još pozdravljaju pola sata...“- mislim ja. Tek tada primećujem da za volanom sedi uplakana plavuša (26) koja prstima sa dugim crvenim noktima briše suze. Na mestu suvozača je krupan muškarac u ispranoj vijetnamci sa dugačkim nosem koji urla na nju. Njegova vrata su i dalje polu-otvorena. Zatim se sa treskom zalupe. On ne izađe. Na zadnjem sedištu sedi petogodišnja devojčica. Mirna kao bubica.

Ali, Fractals i ja smo se sprijateljili dan ranije. Dok sam šetao duž izrovanih i blatnjavih staza kojima su, baš kako malo pre, prošla sva vozila u posedu Vojske Republike Srbije. I walk alone. Sa Mariom ponekad vozim bajs. To da znate da smo bliski i da nije baš lako pisati o učincima ljudi kojima ćete morati da pružite ruku još mnogo puta.

Dan je takav da je povampirio moja ubeđenja da je samoubistvo jedini dostojanstven način odlaska sa ovog sveta. Blatnjavi sneg i još blatnjavije nebo spojili su se rekom koja uvek teče u pogrešnom smeru. Drveće bez lišća poput rešetki na toj slici. Raspoloženje sam vam razjasnio, jel da?

Mesto na bilo kojoj od mojih mobilnih ili statičnih plejlista ovih dana nije lako dobiti, jer svuda je onačijeimenistedostojnidačitate. Ali, kao što rekoh, Mario je family.

Fractals je instrumentalna ploča iako ćete tu i tamo čuti po neki izgovoren ili bledo otpevan stih. Instrumentalna, „ambijentalna“ muzika nije emotivni bunar u koji volim dublje da zavirujem. Osim ako je ne prave Mogwai ili Explosions In The Sky. Zahteva previše pažnje, a olako gubi svaku i postaje samo prijatno okruženje. Fractals tokom premijernog emitovanja ne stoji mnogo bolje, ali, čini mi se, da ponovna preslušavanja (ja sam na devetom) znatno povećavaju gustinu zvuka i njegova vlakna lepe se na vas poput snežnih pahuljica.

Uvodna tema Ja mogu (baš kao i Heaven) zvuči kao instrumentalna verzija neke pesme koja nije ušla na Disintegration od The Cure. To je veliki kompliment, ali za 1989. u produkcijskom smislu. Sećam se kako sam uz ovaj album tugovao za jednom Anom. Nostalgija je sado-mazo disciplina. Made Of Stone (Solitude version) počinje semplovanim vokalom koji kaže „(neštoštonerazumem)... It’s solitude... Heart (ili Hard?)... Made of stone... Working hands of brotherhood... Love to destroy...“ ... misli koje nas gone, očigledno. Bilo da vas podseti na skrimadelike sa Screamadelice ili na neke od ranijih radova Sabres Of Paradise ovo je Andrew Weatherall-ovski narko-klimaks uz koji se i dan-danas može izirajdovati. Da je retro produkcija bila još malčice naglašenija rekao bih da je sasvim u skladu sa nečim što će uskoro biti svetski trend (a proslava dvadeset godina Screamadelice deluje kao njegov logičan inicijator). Isola pokušava da bude chill-out varijanta tog procesa, ali akustična gitara srozava opšti utisak na New Age ugođaj. Zamišljam zamišljene marketinške radnice. Satellite još više usporava putovanje i sada smo, nakon lansiranja, već nekoliko sati u dubokom svemiru. Ne raspoznajem instrumente, ali koji god da je onaj klasični koji čini kičmicu ove teme nikako mi ne prija. Volim i kad snovi imaju stav. Baš kao i parkirana borna vozila Vojske Republike Srbije.

Nakon toga počinje remiks segment. Nova verzija Ja mogu (sada kao Sećanja remix) deluju kao uvod u temu koja nikada ne počne. U sinitisajzer deonicama smo do kolena. Made Of Stone (Decency version) ima violinama i multipliciranim glasovima obogaćen aranžman i Robertu Smithu bi se dopala (1989. možda još i više). Sa Heaven (u Blue Remixu) je već jasno da ovi zbijeni remiksi čine konceptualnu celinu, pre svega zasnovanu na sint-dronovima i zaigravajućim temama (ovde je klavir), koja bi volela da bude ili već jeste „neo-klasika“. Zimski pejzaži su pred vama ili u vama. Ovo drugo garantuje veće uživanje. Konačno, treća verzija Ja mogu (Sisyphus Remix) podseća me na radove umetnika sa velške etikete Ochre Records koji često dugotrajuće harmonije prepliću aritmično raspoređenim (škripućim, strugajućim, ježećim) zvucima. Moje telo ima zalihe ovakve muzike i nije ih željno.

Ima li ovakvih albuma na srpskom muzičkom nebu? Ne. Treba li nam ih? I da i ne i možda. Da, jer s jedne strane ovakva muzika ima moć nad užljebljenim dušama i korespondira sa svetskim trendovima (tj „duhom sveta“). Ne, jer Srbiji treba brutalna muzika sa eksplicitnim socijalnim/ političkim stavovima, da provocira, zavodi omladinu i pokreće revolucije. Možda, jer je odraz kontrolisano vođene i jasne autorske vizije, kakvim nismo baš zasuti.

Ovaj album nije namenjen onima koji vole objektivne recenzije. Baš kao ni vazduh na ovoj planeti.

selektah: ***plus/ *****

Recenzija u Nocturne magazinu

piše: Milan B. Popović