Somos lo que hay / We Are What We Are (2010)

Koliko kanibalskih porodica ima u Meksiko Sitiju koji u formi mravinjaka doseže do 20 miliona potencijalnih obroka? Atipična socijalna studija o predatorskoj porodici koja robuje svojim mračnim ritualima šeta po ivicama žanrova, golicajući našu zainteresovanost, ali ne uspeva da postigne dovoljno jak ugriz koji bi nas naterao da doživimo nešto više od morbidne fasciniranosti "isečkom iz porodičnog života".

Debitantski film Jorge Michel Graua je pun nerealizovanih potencijala koji su, ipak, dovoljni pažnje i vremena zbog provokativnog scenarija i postignute hermetično-mračne atmosfere koja dominira ovim arthouse ostvarenjem. Kanibalska porodica ostaje (na početku filma) bez pater familiasa koji je bio lovac i nabavljač ritualne večere. Dva sina i ćerka (u kasnim tinejdž godinama) su sami i gladni sa istrošenom majkom na ivici nervnog sloma. A svi znamo da svaka porodica mora nešto da jede. Neko mora da preuzme ulogu oca i to brzo jer je ljudsko meso na porodičnom stolu više od same večere - ono predstavlja magijski ritual koji zahteva svakodnevno upražnjavanje.

Poput blurovane slike, We Are What We Are više pruža u nagoveštenim prizorima nego u jasnoći celine. Interesantna porodična dinamika koja razotkriva različitosti pojedinačnih karaktera unutar zatvorene mračne zajednice nije razrađena do nivoa saživljavanja sa likovima. Oba sina su podjednako intrigantna, stariji (koji je po tradicionalnom načelu predodređen za očevog naslednika) je introvertniji, mirnijeg temperamenta i inteligentniji za razliku od mlađeg koji je nervozan, brzoplet i agresivan. Generacijski trougao upotpunjuje najmlađa sestra koja pokazuje više snage, promišljatosti i odlučnosti od oba brata. Sledeći žensku intuiciju ona shvata pre svih da najstariji brat mora da uđe (i to što pre) u očeve cipele, dajući sebi ulogu njegovog glavnog savetnika. Pozornica za kamernu dramu je postavljena sa likom majke koja je potpuno neupotrebljiva zbog svoje histerično - depresivne reakcije. Smrt muža predstavlja smak sveta za porodicu kojoj je svaki dan prinosio plen/jelo u vidu opsesivnog dijaboličnog rituala, pronalazeći svoje žrtve u socijalnim slojevima bednijim od njih samih - u krugu prostitutki na ulicama grada. A, polako i saznajemo da neobuzdana mržnja koju gospoџa oseća prema kurvama potiče od tatkovih sklonosti ka seksualnom konzumiranju budućeg porodičnog obroka.

Satovi/vreme (u kontekstu rituala) - cela kuća je ispunjena satovima

Za razliku od sjajnog grčkog filma Kynodontas/Doogtooth (2009) koji se bavi sličnom tematikom > izolovanom patrijahalnom porodicom u kojoj sve uzde čvrsto drži pater familias sa akcentom na prikazivanju drugačijeg, izopačenog i hermetičnog sveta koji poseduje sopstvena pravila, dogme i rituale> We Are What We Are samo ovlaš dotiče porodičnu dinamiku, postavljajući glavne likove i njihove karaktere, ali ne razvijajući dodatno njihove odnose koji su mogli (a nisu) da prikažu koliko je zaista duboko dno bunara. Razlog tome leži u odluci režisera da drugu polovinu filma optereti kriminalističkim žanrom, nepotrebno odvlačeći dragoceno celuloidno vreme u scene policijske istrage koja je sve bliža zatvaranju kruga oko mnogo interesantnije dramske teme - same porodice.

Pokušavajući da art pristupom snimi nešto nalik reportažnom isečku iz morbidne crne hronike, Jorge nas je ostavio na pola puta, stvarajući hibrid koji nije dovoljno snažan ni u jednom pravcu. Sirove scene iščašenih (i životu nalik) i nespretnih pokušaja kidnapovanja i ubistava potencijalnih žrtava (njihov izbor je vrlo zanimljiv i pametno scenaristički osmišljen, ali neću da vam ga razokrivam) gube na tenziji i uverljivosti zbog previše mračne fotografije i načina snimanja kamere , kao i što pokušaji distanciranja i neutralnog posmatranja porodičnih aktivnosti ne doprinose gustini atmosfere koja je forsirana postavkom scena, slabo osvetljenim kućnim enterijerom koji podseća na pozorišnu scenu (u kojem se odigrava više od polovine filma) i dramskom potkom ove kanibalsko-antičke tragedije.

Poigravajući se kombinovanjem različitih žanrovskih pristupa, mešajući elemente socijalne porodične drame sa kriminalističkim zapletom u horor ambijentu Jorge Graua donekle uspeva da napravi originalan i kreativan pristup morbidnoj temi iz naslova crne hronike megalomanske urbane metropole kakva je Meksiko Siti. Sam naslov We Are What We Are sugeriše da se film neće baviti pitanjima uzroka i početka bestijalnog kanibalskog rituala, već "neutralnim" opserviranjem porodice koja se nalazi u kriznoj situaciji zbog smrti bogu-nalik-oca i njenim pokušajima da preživi. Međutim, nedorečenost u nagoveštenim porodičnim odnosima nas na kraju ostavlja u poziciji čitaoca naslova i uvodnika intrigantnog teksta, ali bez uvida u ceo članak koji se nalazi u sredini novina. Variranje tempa koje je posledica skokova sa istrage na porodicu dodatno prouzrokuje laganu emotivnu nezainteresovanost za razrešenjem filma koji se pri kraju pretapa u muljavu zbrku kraha porodice, policijske istrage i socijalne alegorije. 

U svom debi ostvarenju, Jorge Graua je pokazao da poseduje talenat ali i nedovoljno jasnu viziju finalizacije celine. Previše postavljenih pravaca i pitanja su opteretili dramsku strukturu koja se raspršila umesto da se zgusnula, a snimanje art pristupom "porodice iz naroda" nije doprinelo osećaju njihove uverljivosti. Ponekad je manje - više. Ako Jorge to bude skapirao do realizacije svog drugog filma, pričaćemo o novom meksičkom talasu.