Već odavno verujem da je antipsihijatrija na strani svetla, a psihijatrija na strani tame. Tolika usmerenost na podsticanje svoje egoistične prirode nauštrb svega ostalog je korak unazad u odnosu na (Isusovo) širenje ljubavi ili budistički koncept spajanja, a ne razdvajanja. Ljubav je u psihoterapiji samo ljubav prema sebi. Zaboravite na frazu "kada voliš sebe volećeš i druge". Kada počnete na terapeutski način da razmišljate i kada vas "reprogramiraju" kalkulacija će postati vaša glavna osobina. JA će da vam postane deo svake rečenice. Ukoliko vam nešto ometa "duboko" povezivanje sa sopstvenim JA bićem svaki ne-dobar psihoterapeut će vam pomoći da ubijete sve svoje dečije fantazije da biste lagodno mogli da pristupite konceptu " u se, na se i poda se". Mislim da je psihoanalitička teorija (tj. njeni izdanci u vidu milion terapeutskih pravaca ) prilično doprinela otuđivanju ljudi.Prvo što vas terapija nauči je umetnost trgovine. Koliko sam dobar? Ne mogu da shvatim da sa ovakvom pilićarskom filozofijom ljudi streme napretku. Da vas podsetim - niko nema tapiju na definisanje pojma normalnosti. Ili bolje rečeno, ko zaista zna odgovore koji nas približavaju dokučivanju ljudske tajne? U pitanju je samo igra moći u kojoj se najbolje snalaze krvnici kao što je ovaj neviđeni šupak Irvin D. Jalom. Dok sam čitao njegove "detektivske" hvalospeve samom sebi ne shvatajući da li je slep ili glup pa ne vidi da promena realnosti ne znači i pravi put ka sebi već samo drugu ulogu u sličnom setingu već sam počeo da se nerviram. A i takođe to kalkulisanje oko cene termina i koliko može "da se ispruži" za nekog sirosa. Ali, onda sam naleteo na ovu gnusnu rabotu čiji je on inspirator i glavni motivator, nakon čega sam sa gađenjem odbacio knjigu pitajući se šta od ovakvog smrada može da se nauči?
"Nisam ljubitelj pasa, ali se činilo da je ovaj gori od većine. Jednom sam sreo Elmera kada ga je Mari dovela u moju kancelariju - bilo je to neotesano biće, koje je režalo i glasno lizalo svoje genitalije tokom čitavog sata. Možda sam tu i tada odlučio da Elmer mora da se ukloni. Nisam želeo da dozvolim da uništi život Mari. Ili moj."
O da. Ladno je insistirao i uspeo da nagovori ženu da ubije zdravog psa koji joj je ostao od mrtvog muža. Jer - ništa ne sme stajati na putu ka sopstvenoj sreći koja će da gori sjajem miliona sveća u tami pakla. Samo zato što je jadni stari Elmer pokušavao svojom "neukom" ljubavi da zaštiti svoju gazdaricu od spoljnog sveta. Pošto za Elmera Krvnik Jalom nije imao strpljenja tj. nije se potrudio da ga terapeutski "reprogramira" ne bi li prestao sa pišanjem (obeležavanjem) po kući i lajanjem na posetioce (Elmer nema keša za guzicu Jaloma) on je posegao za genijalnim terapeutskim rešenjem - ubistvom. Jedini dobar pacijent je mrtav pacijent.
Moram mu priznati da je samom sebi dao savršen nadimak. Krvnik ljubavi je odličan naziv za većinu psihoterapeuta. U takvom sistemu JA glasam za ludilo.
Ne slažem se oko psihijatrije s tobom... Ne vidim ništa loše u tome da neko proba da kvalitetnije živi, da bude bolji i uspešniji... Sigurno mi nije ok da se ceo život ponavljaju iste greške, a da se ništa po tom pitanju ne uradi. I ne mislim da to ima veze sa egoizmom. Ja to gledam kao želju da se menjaš i to mi je uvek super.. :)
ReplyDeletemožda nećeš da ponavljaš iste greške, ali ćeš da praviš nove:)
ReplyDeletemnogi psihijatri se ne slažu sa načinom tretiranja mentalnih bolesti i generalno sa tehnikama "reprogramiranja" ljudske duše (wiki citat):
"Antipsihijatrija je u psihijatriji, psihologiji i socijalnom radu pokret i pravac čija je glavna odlika radikalna kritika temelja klasične psihijatrije, a pre svega njenog medicinskog modela, tumačenja etiologije duševne bolesti i shvatanja terapije. Antipsihijatrija kritikuje medicinski model mentalne bolesti kao „mit” koji skriva zapravo ideološku represiju nad onima koji su „drukčiji". Neke ideje antipsihijatrije postale su opšte dobro savremene psihijatrijske teorije i prakse.".
ne vidim ni ja ništa loše u želji da se bude bolji i da se menjaš, ali mislim da je zapadna varijanta (bazirana na animalnom a ne na duhovnom)terapijskih tehnika jedan veliki promašaj. u prilog tome ide niz statističkih pokazatelja koji govore o malom stepenu istinskog, kvalitativnog poboljšanja mentalnog zdravlja nakon psihoterapije. iz mog iskustva, najčešće se dešavaju dve stvari: ili osoba postane navučena na terapiju i ide na nju skoro ceo život koristeći je kao štap ili nakon učenja par tehnika za rešavanje aktuelnih problema završava terapiju bez suštinske promene.
ćovek je mnogo više od niza mehanizama i racionalno-pragmatičnih konstrukata. i dalje je misterija koja traži razumevanje, a ne "reprogramiranje". u tom smislu jung je najbliže prišao celovitom poimanju (religiozno-filozofskom) ljudske psihe/duše - "We should not pretend to understand the world only by the intellect. The judgement of the intellect is only part of the truth."
u svakom slučaju, ne verujem u duhovni napredak koji podrazumeva žrtvovanje drugih živih bića.
Pričaćemo kad se vidimo.. :)
ReplyDeletena terapiji:)
ReplyDeleteDa je u pitanju bilo dete ostalo od muža da li bi ga se rešili na isti način? Ili ne daj Bože pare i nepokretnosti? (Komparacija je namerno postavljena tako da su pare važnije od živih bića.)
ReplyDeleteMeni samo nije jasno kako nekom ko je stručan po pitanju ponašanja može da bude gadno (ili lepo ili uopšte iznenađujuće) prirodno ponašanje bilo koga, pogotovo jedne životinje.
Ali sve to me nije iznenadilo. Ima đubre knjiga i đubre ljudi, ništa novo.
Iznenadila me je tvoja reakcija ista kao i moja od pre mesec dana.
Otišla sam kod astrološkog AUTORITETA jer nisam najpametnija. Odglumila da pojma nemam o astrologiji sve u iščekivanju da čujem nešto što ne znam, i kao kod psihijatra ili popa ili ginekologa otvoreno ispričala svoju prošlost da ne bi gubili vreme na to, već da vidimo šta će se pokazati dalje. I to je bila ogromna greška.
Pričajući mu za jedan "fenomen" koji mi se desio pre pet godina, a ima vezu sa hinduizmom, autoritet je skočio kao oparen i počeo da me pokrštava. I po njemu, moj fokus treba da ide u hrišćanstvo, ali ne bilo koje, nego pravoslavno hrišćanstvo. Ali ne ni pravoslavno hrišćanstvo, već srpsko pravoslavlje...
Pola sata kasnije skapirao je da materiju poznajem u istorijskom i religijskom smislu deset puta bolje od njega i da je sve omašio.
Ok, susret je bio potpuni promašaj, AUTORITET je za mene sada neko ko o svemu razmišlja sa pozicije straha (ćuti, da ne čuje demon...) i to je gotova priča.
Ali, ja sam izašla sa tog mesta besna bacajući gromove u sebi (Ko si ti isprepadani idiote da mene podučavaš? Ko si ti da mog Boga pakuješ u tako malu konfesionu kutiju? Ko si ti da me učiš da negujem strahove i kajanja? Zašta kajanja? Je l' treba da se stidim što sam živa, i što sam žensko? (Da, po savetu je trebalo da se pokrijem što više, jer iako se pristojno oblačim, opet se vidi da mi je telo utrenirano, a demoni se, valjda lože na to.) Ko si ti da negiraš nešto što je veće i od tebe i od mene?... I u tom smislu.)
Moje besno ludilo u kom sam se u sebi svađala sa njim (a to mu dođe kao neka šizofrenija) trajalo je celih mesec dana.
I onda me je puklo u glavu. Tu je bila moja slaba tačka, taj deo u sebi nisam pročistila. Da jesam, situacija mi se nikada ne bi ni desila.
Priznaj, navikli smo se na prizore krvi i prosutih organa, ali smo tanki po pitanju žive ljubavi.
Ima govana i u zvaničnoj medicini, i u zvaničnim religijama i međ isceliteljima, ali teško da ćemo ih ikada prosvetliti na gromovite načine. Možda ovi tekstovi pomažu ljudima sa strane da mućnu glavom, pa da se odluče, ali AUTORITETIMA - teško (oni već sve znaju, kao i ja na primer (? :) )).
Noćas me je linkovao neko sa nekog hrišćanskog foruma i jutros me opali sličica jednog sveca kao avatara dok sam proveravala promet. Odem ja tamo i prekrstim se na nedostatak "hrišćanske" ljubavi. A onda mi je stiglo od odozdo do mozga - kamo moja hrišćanska ljubav?
I sada, koliko god da mi je mučno, pokušaću da volim astrološkog autoriteta da bi malo razmrdala i svoje srce.
Imam sjajnu knjigu (u PDF-u, traži ako hoćeš) o Kahuna šamanskoj praksi, gde se spoljni svet menja tako što menjaš samog sebe. Priča o psihijatru koji je izlečio celo odeljenje najopasnijih zatvorskih ludaka.
Samo ih je voleo.
Samo toliko.
Za mene najteži zadatak
konfuzija je velika, a ljudi su generalno prestali da se preispituju i razmišljaju. i sam često, po navici, prelazim preko očiglednih nelogičnosti. pekić je u atlantidi, takođe, stao na stranu mentalnih bolesnika. a on je, takođe, završio psihologiju.
ReplyDeleteavatar sveca! bog nikad nije bio bliži:)
Potpuno se slazem sa tobom, narocito u onom delu o gubljenju decjeg u sebi, kao "odrastanju" a ustvari umrtljavanju... i kontrola ... ima dosta tu kontrole i gubljenja spontanosti. sa psihoanalizom sigurno gubis nesto, ustvari ostrinu.
ReplyDeletepsihoanaliz je samo "containment"
ReplyDeletepsihoanaliza je genijalna teorija koja se kroz praksu terapijskih disciplina pretvorila u religiju modernog čoveka, ali ga nije približila bogu, već mu je samo podarila iluziju preterane bitnosti kreirajući drugačiji okvir za ukalupljavanje. ko ne bi prigrlio taj osećaj u kosmosu koji pritiska svojom nezainteresovanošću?
ReplyDeleteosacaj bitnosti? hmmm u kom slislu? ne vidim to kao problem jedino kao bavis se sobom pa u tom smislu. ne znam da li je to bila ideja?
ReplyDeleteslazem se za religiju.
postoji par stvari koje su meni odbijajuce u celog toj prici. Guruizacija terapeuta, to je sporedna stvar a glvna je bas ono sto je napisano, reprogramiranje, i udaljavanje od sebe. sa nekim "losim" stvarima gubis i dobre neminovno, povezano je mada ne deluje na prvi pogled.ili neke lose bi te dovele do dobrih (ovo malo apstraktno zvuci)
osećaj bitnosti o kojem pišem je najbolje dat u primeru iz knjige kada terapeut odlučuje da ubije psa koji se "isprečio" na putu ka novim ljubavnicima. kako opravdati ubistvo? tako što ćeš kao mantru da ponavljaš "moj život je bitniji od života psa". gde je granica? pritom, odakle terapeutu pravo da izigrava boga i presuđuje čiji je život bitniji?
ReplyDeleteišao bi toliko daleko da tvrdim da je ovaj terapeutski mehanizam sličan motivima serijskih ubica koji svoj osećaj manje vrednosti "leče" apsolutnim osećajem moći koju dobijaju iz kontrole nad životom svojih žrtava.
guruizacija terapeuta je proizvod transfer-kontratransfer igre koja veoma često maskira narcisoidne komplekse samih terapeuta koji se navlače i lože na osećaj moći koju imaju nad svojim klijentima. kao što rekoh, kad vam neko posvećuje totalnu pažnju u nezainteresovanom svemiru to je kao gudra. koja košta oko 30-40 evra po šatu tj. terminu.
anonimni čoveče, nadeni sebi neki nik...lepše je za komunikaciju:)
to jeste kao gudra mada prvenstveno za one koji nemaju neki blizak kontakt neku blisku osobu, ili bar je ne vide bliskom, ispunjavajucom itd. itd.
ReplyDeletene secam se tog dela sa psom... uzasno zvuci. Inace Krvnik ljubavi je dosta losija knjiga od "Kako je nice plakao". mada nije pretenciozna, ali na momente uzasno dosadna.
hahaha vise mi se svidja ovako. a i vidim da sam jedini "anoniman" tako da je onda u redu :)
Ustvari "Kad je Nice plakao"
ReplyDeleteevo jedna laicka ideja:
ReplyDeleteMozda...
kada se osete negativni efekti psihoanalize osoba/klijent pacijent bi trebalo pod hitno da slusa muziku nesto sto bas gotivi moze i nesto iz kasnog tinejdz doba (preporucljivo) :)
Danas gde god da se osvrnem po netu, samo neka psihologija...hehehe... Neverovatno! Moraću razmisliti zašto baš na te teme nalećem. Doduše privukao me je naslov knjige Irvina Jaloma. Čitala sam i ovu, i Kad je Niče plakao, i Lečenje Šopenhauerom. Krvnik ljubavi, iako sam ga davno čitala, pa se ne sećam svih detalja, je u stvari zbirka psihoterapijskog iskustva i ništa više. Ne bih mogla reći da je književno uspeo da napravi priče od svojih iskustava. A materijala bi imao mnogo, samo ih je trebalo interpretirati na drugačiji način.
ReplyDeleteNe mogu polemisati o tom detalju oko psa, jer se nesećam detalja. Morala bih ponovo da pročitam tu priču i vidim pozadinu. Tako da o Ovoj knjizi ne bih više kometarisala. Već sam rekla: Ovo za mene nije literatura, već nešto između naučnog prikaza terapisjog postupka i literature....
A što se tiče psihoterapije uopšteno, mislim da je dobra većina psiholoških škola danas materijalistička. Jer psiha i emocije spadaju u domen telesnog, materijalističkog, ako se uzme u obzir da je čovek i telo i um i duh u jednoj neraskidivoj celini. Lečiti čoveka ne znači lečiti njegovo telo ili emocije, već lečiti ga u celini. Narod ima bolji izraz za to: ISCELJIVENJE, što znači da čovek treba sebe da harmonizuje i prikupi svoje rascepkane deliće u jednu celinu. Koliko je moguće, jer svi smo na svom ličnom stepenu razvoja, individualno. Na tom putu razvijamo ličnost, ali tek kroz sve aspekte, jer i bez duhovnog, kao vodećeg nećemo mnogo daleko stići....
U tom kontekstu, za mnoge jeste veliko preimućstvo ako se upuste u neki vid psihoterapije, jer će uspeti sebe da upoznaju, i spoznaju tu tamnu stranu, o kojoj govoriš. Ali svaki dobar terapeut, nažalost ima ih malo, će uporedo iz čoveka izvlačiti i ono tamno i ono svetlo. kad se tamno osvetli, onda prestaje da bude tamno, ali uz odgovarajuću podršku kreativnih snaga čoveka da transformiše te demonske sile u sebi. Ništa ne možemo odbaciti ili negirati, jer time negiramo deo sebe. Energija samo prelazi iz jednog oblika u drugi.
Isto je to kao i u običnoj komunikaciji sa nekom osobom. U zavisnosti šta želimo da iz nje izvučemo, to ćemo i dobiti, i najčešće nesvesno to radimo. Tako je i odnos pacijent - terapeut u nekim zonama takođe nesvestan. Transfer - kontratransfer o kome pričaš. I može se zbilja desiti da se terapija pretvori u kontraporoduktvnu seansu, gde se jačaju negativni aspekti. Ali i tu postoji jedno nepisano pravilo. Svako za sebe neporgešivo bira terapeuta, kao što i svakom teraputu nepogrešivo stižu pacijenti koji će iz njega izvući ono još neobrađeno. Energije čine svoje.
Na kraju krajeva, ne postoje instant rešenja, i svako mora da postane odgovoran za sopstveno ponašanje i promene, ukoliko ima za tim potrebu. Ponekad je i negativno iskustvo bolje od pozitivnog, i može nas mnogo više motivisati na promenu. Razum i um su različite kategorije, tako da analitički ne možemo baš sve postići. Ali takođe i bez te analitičke psihologije, ostajemo uskraćeni za jedan deo naše spoznaje.
I ko smo mi, na koncu, da se mešamo u Božije poslovanje.
Pozdrav