Dis - patch : Hronika umiranja nade (2002-2011)

Ukoliko niste do sada pročitali/čuli vest o definitivnom zatvaranju Dis-patch festivala (nakon 9 godina postojanja) žao mi je što vas ja razočaravam. Otvoreno pismo koje je objavila organizacija ovog festivala pod rukovodstvom umetničkog i izvršnog direktora Relje Bobića je dokument koji (po mom mišljenju) prevazilazi snagu jednog standardnog saopštenja povodom otkazivanja određenog događaja.

Čitajući ovo saopštenje dobio sam utisak da su napisane reči zadobile auru jednog srpskog kulturnog testamenta u kojem ostaje samo nepoznata lokacija grobnice koja je predviđena za sahranjivanje poslednje nade da će se IKADA - NEKADA ovde stvari pomeriti prema svetlu na kraju tunela.

Relju poznajem duže od postojanja samog festivala te sam imao prilike da (sa strane) posmatram porođajne muke koje su se prevorile u kontinuirane devetogodišnje grčeve nalik trudnoj Georgini koja nikako da rodi zdravo dete dok su Vilotići u vidu srpskih javnih i privatnih fondova navijali za abortus. Relja i ostatak organizacije su ove godine odlučili da je entuzijazmu došao kraj nakon što je Ministarstvo kulture odbilo sve njihove projekte vezane za dalju organizaciju festivala. Pored niza finansijskih problema i neuspeha dobijanja dela kako državnih, tako i privatnih fondova (beše li ono neka neviđena fantazmagorija koju su plasirali državni kulturni delatnici kako će privatnici hrliti ka finansiranju alternativnih kulturnih projekata zbog umanjenja poreza?) ova odluka Ministarstva kulture je , najverovatnije, bila poslednja kap u (pretpostavljam) moru problema organizatora festivala.


Ovo je poruka koja jasno ukazuje na (ne)mogućnosti, (ne)podršku i (ne)prostor za manifestacije koje nemaju nikakve veze sa politikom osim u smislu najboljeg marketinškog reprezenta Srbije kao zemlje koja ima poseban osećaj za savremene zvučne i vizuelne forme i koja privlači eminentna svetska imena iz te oblasti. Možda je zgodno primetiti da nije primećeno od strane naše države i glavnog grada da je Dis-patch, pored promovisanja inostranih umetnika u našoj sredini, dosta doprineo (svojim aktivnim angažovanjem) u promovisanju domaćih autora na svetskoj sceni.

*D-p je takođe predstavio srpske muzičare i video autore, kao i one iz regiona, kroz oko 20 gostujućih programa na renomiranim evropskim festivalima, zatim je pre nekoliko godina bio jedan od osnivača globalne festivalske mreže ECAS/ICAS, a nedavno pod nazivom ViceVerse započeo dugoročnu "putujuću saradnju" sa festivalom Communikey iz Kolorada.

I kako je naša država reagovala na ovako sposobne, organizovane ljude koji su po pitanju pozitivnog imidža naše zemlje uradili mnogo više od našeg ministarstva inostranih poslova (btw. njihove plate svi mi plaćamo)?

*Država Srbija tokom proteklih 10 godina nije uložila nikakva sredstva u bilo koju od ovih međunarodnih aktivnosti koje su afirmisale domaće savremeno stvaralaštvo, iako je više predloga dostavljano Ministarstvu kulture koje, navodno, ima i program/konkurs za međunarodnu saradnju i promociju srpskog stvaralaštva.

A i zašto bi plaćali ovakav festival kada niko od ministara ne zna da postoji jer jedino idu u Guču i na Exit?

*Umetnici, njihovi nastupi i radovi predstavljeni su na ukupno brojnim lokacijama u Beogradu i okolini, a autori su dolazili iz 20 različitih država. Tokom proteklih 9 godina, festival je imao ukupno 17,000 poseta. Treba naglasiti da je svake godine privlačio i brojnu publiku iz regiona i Evrope, što je kulminiralo 2009. godine kada je više od 20% festivalske publike dolazilo izvan Srbije i koristilo festival kao povod za turističku posetu Beogradu. 2005. godine dodeljena mu je i francuska Quartz nagrada u kategoriji "najbolji svetski festival", dok su vizuelni identiteti autora Nebojše Cvetkovića stekli svojevrstan kultni status u stručnim i drugim krugovima, i takođe osvojili niz priznanja.

Iako nisam išao redovno na festival (to je već moj problem) MNOGO mi je značilo što postoji. Uvek sam pratio kompletnu najavu programa, preko njega upoznavao uzbudljive umetnike, saznavao za savremene umetničke tendencije, učestvovao tokom jedne godine na fantastičnom dnodnevnom besplatnom seminaru Record Labeling i najvažnije - bio na koncertima od kojih su mi se mnogi urezali u pamćenje kao nenormalno veče (7.oktobar 2005) u Domu omladine gde su nastupali:AV (SCG), Terrestre (Static Discos, Mexico), My Robot Friend (New York), Electronicat (Disco B, France), Sutekh (Context FM, USA), video: Restart (SCG). Red ekstravagantne dream pop elektronske ambijentalne muzike preko znojavog egzibicionističkog performansa My Robot Frienda, dirljivog one man underground nastupa Electronicata sa ludačkom DJ Sutekhovom završnicom na kojoj sam bio zapanjen njegovim konciznim art pristupom DJ pultu. Kakvo veče! I to za manje od 10 eura.

Ako bi me neko pitao gde želim da priložim deo svog poreza ne bi imao dilemu. Problem je što nas niko ne pita i što se po hiljaditi put svi tretiramo kao meso kojem treba obezbediti samo hranu i eventualno malo zabave u vidu cigana harmonikaša koji prose po autobusima. Najveći domet do koga su naši kulturni poslanici dobacili je pozorište kao savremena alegorija malograđanštine. Količina novca koji je utrošen od strane grada u renoviranja/rekonstrukcije pozorišta naveo me je na pomisao da živim u zemlji u kojoj svaka baba na ulici kad je presretne neki stranac i pita za pravac odgovara Šekspirovim sonetima ili u ciničnoj varijanti Beketovskim replikama.

Nedorasle uočavanju suštine koja gradi zdravi kostur jedne stimulativne, prosperitetne i svetski intrigantne kulturne scene persone koje upravljaju našim javnim dobrom odlučile su da pare pre utroše u cigle, a ne u ljude i ideje što je na neki način zaista pozorišno slikovito.

Zaista sam duboko razočaran sa ovom krajnje tužnom vesti koja, na neki način, nadilazi sam događaj pretvarajući se u metaforu gašenja svetla na spratovima Titanika koji se već nalaze ispod vode.

Verujem da je Relja Bobić sa svim svojim prijateljima iz organizacije mnogo više dobio nego što je izgubio u ovoj 9-godišnjoj avanturi. A znam sigurno da smo svi mnogo izgubili sa nestajanjem Dis-patcha. Još jedna značajna vrata pozitivne razmene unutar našeg grada i zemlje su zatvorena i to isključivo državnom/gradskom krivicom jer je Organizacija Dis-patcha pod rukovodstvom izuzetno vrednog Relje Bobića za ovih 9 godina pokazala da iz ničega može da stvori i održava ovako sjajan i svetski relevantan festival i da ga kontinuirano razvija.

Da li će neko uopšte više imati želju da se bavi sličnim kreativnim projektima? Glave su nam sve više zagledane prema sopstvenim stopalima jer je teško podneti širu perpektivu koja je oko nas. Vreme je da se prihvati istina u pogledu naše realnosti jer ona nudi samo jedan izlaz, a on je isključivo individualan. Svako će morati da se samostalno edukuje i samostalno da stvara. Država koju priželjkujemo (bar u tragovima) ne postoji. Ovo više liči na upravljanje mesarom.

*Citati iz saopštenja organizatora Dis-patcha. Celokupno originalno saopštenje možete pročitati ovde.