Paranoja Čoveka-Hrčka

Podsećanje na legendarnog Čoveka-Hrčka. Svi akteri i događaji su istiniti.

Bio sam na poslu. Osetio sam da mi pada šećer. Pokupio sam novčanik, strpao ga u gornji džep jakne i krenuo niz stepenice radujući se svežem vazduhu koji me je čekao napolju. Dok sam izlazio iz zgrade, zadovoljno udišući smog koji je bio vešto prikriven mirisima ulice, razmišljao sam gde da udovoljim svom padajućem šećeru. Otpadale su opcije: sendvičara (ne mogu da se raspravljam po hiljaditi put sa prodavačicom da sendvič bez mesa podrazumeva i bez šunke); pekara (nije mi se jelo testo); palačinkarnica (nisam imao živaca za čekanje sa 10 glasno mutirajućih srednjoškolaca ispred sebe uz 20putausekundi učestalog ”brate!”). Dakle, noge su krenule prema Gorici u Mileševskoj. Više ne postoji kao Gorica već sad nosi naziv jednog u nizu bezlično istih Maxi, Mini, Giga, Delta lanaca. Stvarno mi je bilo simpatično to ime Gorica. Kao neki preživeli dinosaurus iz detinjstva sa osećajem da ideš u bakalnicu, a ne u operacionu salu. Doduše, brkate neljubazne prodavačice su me podsećale i na traume iz vrtića (ako ne pojedeš ovaj puding ima da ti izvučem uši!). Mada, izgleda da su prolazile skoro kroz neku obuku za novo nastala potrošačka vremena pa su se u poslednje vreme trudile da kažu “hvala” i “izvolte”, ali nekako kroz stegnute zube.

Ušao sam unutra i brzo krenuo da prebiram po rafovima. Obzirom na nedostatak papirnih novčanica u novčaniku (metalni deo sam prebrojao pre ulasku u Goricu) shvatio sam da moram da racionalizujem svoje potrebe. Odlučio sam se za bananu i za bonžitu. Red nije bio veliki. Žena sa gigantskom punđom na kasi i čovek nalik hrčku sa punom korpom iza nje. Stao sam sa bananom i bonžitom uredno iza njih i čekao.

Kad je gigantska punđa usporenim pokretima završila ubacivanje i poslednje konzerve paštete u kesu došao je red na sredovečnog čoveka ispred mene. Stavio je korpu na kasu i veštim, uvežbanim pokretima dodavao brkatoj, nadrkanoj tetki pivo, sapun, konzerve...Ona ih je bez trunke zahvalnosti za pokazanu asistenciju drndala kroz skener, a ja sam počeo da se nerviram što tip ne pokazuje takvu ažurnost pri poslednjem koraku jer se nije trudio da stvari slaže u kese već ih je samo gledao kako se gomilaju na kraju pulta.

Kad je prodavačica promuklim, fazanskim glasom rekla iznos računa on joj je uputio značajan pogled i rekao:

”Samo malo me sačekajte da vratim ovo”.

Ona se trgla iz maštanja o posedovanju Kirbija i već spremna na svađu rekla: “Gospodine, pa već sam otkucala račun!”.

Sad smo gledali i ja i mesarka i voćarka, očekujući ekscesnu situaciju. On se samo blago nasmešio i rekao:”Ma ne brinite se, platiću račun, samo da zamenim ove stvari sa novim sa police” i krenuo spretnim, razrađenim pokretima da vraća 2 piva na policu i da uzima ista ta 2 nova piva sa police, sapun isto tako, pa sve redom policu po policu, artikal po artikal.

Sada smo se svi gledali u zbunu - i fazanka i mesarka i voćarka i ja. Ništa nam nije bilo jasno. Ja sam već počinjao da se nerviram jer se čekanje oteglo. Čovek-Hrčak je ubrzano sređivao svoju matematiku po policama i uredno sve doneo na kasu. Počeo je da deklamuje:”Dakle, imao sam ova 2 piva, ovaj sapun, ove paštete...”, trpajući proizvode u kese.

Fazanka je sada već bila na ivici nerava:”Gospodinee! Pa sve smo to već provukli, šta to radite!”

“Nisam lud da koristim sve te ozračene proizvode koje ste provukli kroz skener”, dobacio je hipnotički sugestivnim glasom Čovek-Hrčak.

”Evo, sve stvari koje ste provukli su tu. Da platim”.

Fazanka, mesarka i voćarka su stajale sa razjapljenim ustima, dok sam se ja svesno trudio da svoju vilicu držim na pauzi. Dok je Čovek-Hrčak zatvarao vrata Gorice, fazanka me je gledala sa prisnim pogledom dok se žalila:”Kakvih sve ludaka danas ima!”. Uz potvrdno klimanje mesarke i voćarke promrmljao sam:”Šta da radite. Nije mu lako”. Posle 10 sekundi koliko je trajalo zračenje moje do tada nevine banane i neosakaćene bonžite i ja sam bio na ulici. Video sam u daljini Čoveka-Hrčka kako sigurnim koracima nosi svoje ekološki neozračene artikle u kesama i zamišljao sam kako zadovoljno zvižduće marseljezu.

Dok sam se polako trovao svojom ozračenom bananom počeo sam da zamišljam razne problematične situacije koje nastaju u životu Čoveka-Hrčka. Šta se dešava kada kupuje garderobu? Duple farmerke na kasi? Da li smišlja neku laž tipa “Ove druge me, ne znam zbog čega, manje žuljaju” ili kaže istinu “ Ne mislite valjda da želim da mi se mošnice rascvetaju zbog vašeg skeniranja?!”.

Da li ide u super-markete? Verovatno ne. Ipak je to preveliki zalogaj. Previše ljudi, velika udaljenost polica na koje mora da vraća skenerom isprljane proizvode. Ne,sigurno ne ide u super markete. Pretpostavljam da mu je pijaca omiljeno mesto za kupovanje. Tu nema radio-aktivnih skenera, mada ko zna da li je seljak koristio neka veštačka, toksična đubriva?Možda sam gaji povrće u svom stanu, na terasi, u strogo kontrolisanim uslovima?

I na kraju, pala mi je na pamet vrhunska paranoja. A šta ako nije jedini? Ako npr. misli da uzima neozračeno pivo sa police koje je tu vratio neki drugi Čovek-Hrčak pre njega? Bolje da mu se to ne kaže kao moguća opcija. A možda je to već uračunao u kalkulaciju neophodnog rizika? Da li u tom slučaju nadzire jednu prodavnicu ili možda primenjuje taktiku slučajnog izbora? Danas u Gorici, sutra u C marketu, preksutra u Maxi-ju. Dok sam razmatrao razne probleme koji isplivavaju u tako zaguljenoj situaciji već sam stigao nazad do posla. Jeo sam poslednje zalogoje sada otrovne, a tek pre samo 10 minuta zdrave-neiskvarene-skenerom bonžite.