Bedevilled (2010)

"Ni jedan čovek nije Ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje; ako Grudvu zemlje odnese More, Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen čovečanstvom. I STOGA NIKAD NE PITAJ ZA KIM ZVONO ZVONI;ONO ZVONI ZA TOBOM".

John Donne(1572–1631)

Debitantski film Jang Cheol-sola je zadivljujuće inteligentno realizovana priča o transformaciji ličnosti koja je smeštena u okvire osvetničke drame. Slojevitost radnje koja je bazirana na psihoanalitičkoj teoriji kreira dramsku dubinu koja kandiduje ovaj film za najprijatnije iznenađenje iz prošle godine (da sam ranije našao titl sigurno bi bio među top3 filma iz 2010).                                                                Obzirom da je za adekvatno razumevanje i ispravno kvalifikovanje ovog korejskog ostvarenja neophodno razumevanje  "nevidljivog" scenarija - unutar - scenarija potrudiću se da vas "provozam" kroz briljantno postavljenu radnju/likove koristeći psihoanalitičke konstrukte na čijim osnovama leži kompletna priča. Moram da vas upozorim da su spojleri neophodni za ovu vrstu analize te je možda bolje da prvo gledate film, a onda da se vratite nazad ovoj recenziji (a možda ste i od onih koji od početka žele da znaju šta u stvari gledaju).

Hae-won ( u daljem tekstu zvaću je Havana zbog lakšeg praćenja) je egocentrična, samoživa i lepuškasta bankarska službenica koja usled povećane agresivnosti koju pokazuje prema klijentima i koleginicama dobija "prinudni" odmor. Ne znajući šta će sa svojim neočekivano dobijenim slobodnim vremenom odlučuje da poseti zabačeno ostrvo na kojem je, kao dete, provodila letnje odmore u dedinoj kući. Jang Cheol - so (režiser) od samog uvoda sigurno drži sve konce u svojim rukama. Smireni kadrovi diktiraju lagani tempo kojim nas uvodi u priču o narcisoidnoj devojci punoj unutrašnje tenzije koja gonjena svojim nesvesnim impulsima kreće na jedino mesto koje ima neki emotivan značaj za nju. 

 

 

Na ostrvu je sačekuje idilična, romantizovana slika netaknute prirode koja svojom pastoralnom lepotom "maskira" ljudski pakao na njemu. Mala, siromašna i blago retardirana zajednica koju zatiče na njemu će tokom filma pokazati svu svoju nemilosrdnost prema jedinim pozitivnim likovima u filmu - njenoj prostodušnoj drugarici iz detinjstva Bok-nam (u daljem tekstu Bokica) i njenoj maloj ćerci. Nastanivši se u napuštenoj kući svog dede, Havana pokušava da se odmori i zabavi uz svoju drugaricu iz detinjstva i njenu ćerku, na ostrvu čije ostale stanovnike čine primitivne i odvratne zle babe i tri muškarca od kojih je jedan deda koji vegetira, drugi je agresivan i "seljački" pokvaren Bokicin muž, a treći je njegov mutavi retardirani brat koji je nalik stalno podignutoj kiti - uvek spreman da penetrira.

Havana postepeno otkriva da je Bokica izložena neviđenom maltretmanu od strane celokupne degenerisane ostrvske zajednice. Pored niza najgorih kućnih i poljskih poslova koje joj babe i muž zadaju ona trpi konstantni psihološki pritisak u vidu vređanja i ponižavanja koje padaju na nju kroz niz svakodnevnih verbalnih rafala. Da stvari budu još grđe pobrinuo se Bokicina sirovina od muža koji je mlati kad stigne, plaća kurvu da dolazi na ostrvo (koju jebe dok Bokica čeka na tremu kuće), a u noćnim pauzama siluje je retardirani muževljev brat. Gore da gore ne može biti. Bokicina nada za izbavljenje iz traumatične situacije koju predstavlja dolazak Havane polako tone u dubine mora koje okružuje ostrvo jer je ona dosledna svojoj sebičnoj životnoj filozofiji "dontgivafak".

Postepena gradacija atmosfere mučenja dostiže svoju kulminaciju u završnom delu filma kada Bokica pukne kao naprsla lubenica (nakon nesrećno izazvane smrti deteta usled njenog pokušaja bega sa ostrva) nesposobna za bilo šta drugo osim osvete prema svima koji su aktivno/pasivno učestvovali u formiranju njene nesrećne životne priče. Masakr jedino preživljava kučka Havana (uz zen dedu) koja (da bi preživela) ubija poludelu Bokicu.

Ključ razumevanja celokupnog ostvarenja leži u završnoj sceni preklapanja Havaninog tela sa prizorom ostrva. Jang na taj način maestralno sugeriše pozadinu cele priče otvarajući put ka preciznijem tumačenju viđenih događaja i na taj način razbija žanrovski kalup transformišući banalnu mučeničko - osvetničku tematiku u nešto sasvim dublje - u metafizičku/psihoanalitičku analizu traume izazvane slomom ličnosti koja pokušava da se promeni uprkos mnogo jačim mehanizmima koju tu promenu sprečavaju.

Dakle, vežite se jer prava vožnja tek kreće. Celokupno ostrvo je metafora za nas same - u kontekstu one poznate "svaki čovek je ostrvo". U ovom slučaju ostrvo reprezentuje ličnost glavne junakinje Havane. Ona je na ivici nervnog sloma jer samoživost/usamljenost koja je prožima postaje i glavni faktor osećaja sopstvenog nezadovoljstva. Osećajući nagomilavanje sopstveno indukovane tenzije ona pokušava (na nesvesnom nivou) da nađe izlaz u vidu menjanja sopstvene ličnosti. Problem koji se (očekivano) javlja je da mehanizmi odbrane ne dopuštaju tako lako menjanje ustaljene šeme našeg funkcionisanja jer šta svaka drastična promena podrazumeva? Pored uništavanja dosadašnje ličnosti, jedan od najvećih ljudskih strahova koji nastaje usled takve promene je strah od praznine koja neumoljivo nastaje u vakuumu između gubitka starog sebe i formiranja novog sebe.

 

Kada počnemo da posmatramo radnju u ovom ključu onda stanovnici ostrva postaju simboli koji predstavljaju unutrašnju psihodinamsku strukturu ličnosti - u ovom konkretnom primeru Havaninu strukturu.

Zle babe su simbol Super ega. Maksimalno kritične, uvek sa novim radnim zahtevima, pune konzervativnih moralnih predrasuda (žena uvek mora da sluša muškarca, školovanje je samo za muškarce ) i konstantno nezadovoljne sa urađenim poslovima one predstavljaju klasičan opis kojim se približava ovaj psihoanalitički pojam. Ta instanca unutar naše ličnosti se po Frojdu razvija tokom "usvajanja" roditeljskih figura koje predstavljaju reper za dobro-loše u prvim godinama detinjstva. Na početku, niz spoljnih zabrana i moralnih usmerenja koje nam roditelji "sipaju" postepeno prerastaju u autonomnog unutrašnjeg "sudiju" pod nazivom super ego kojeg najčešće prepoznajemo po osećaju krivice i po nezadovoljstvu zbog nerealizovanih ciljeva. Psihopatska struktura ličnosti je dobar primer za opisivanje slabo razvijenog super ega. Sve serijske ubice su imale poremećene odnose sa svojim roditeljima i samim tim nisu imali priliku da na zdraviji način razviju "moralnu" instancu super ega jer su im uzori bili bolesni u startu.Sirovi i "seljački" promućuran Bokicin muž predstavlja simbol za Ego. Ego je sličan operativnom sistemu - on je svesni deo naše ličnosti koji je u stalnim naporima da savlada sve prepreke koje nam život postavlja ne bi li ispunio zahteve koje nam diktiraju naše potrebe i fantazije (i čiste i prljave). Ego je racionalan, pragmatičan, lišen maštanja i skoncentrisan na ostvarivanje "profita" (u širem smislu gledano profita u kontekstu realizovanja postavljenih ciljeva) . Upravo kako je i predstavljen Bokicin "promućurni " i bezosećajni muž.

Mutavi retardirani brat je simbol za Id - nesvesni deo naše ličnosti koji je ispunjen našim najskrovitijim fantazijama, žudećim potrebama i nagonima i svim mogućim realnim i nerealnim željama koje možemo da zamislimo. Id ima samo jedan cilj - da dobije ono što želi i to odmah. Njega ne interesuje moralna strana niti operativna strana. On je primitivna nagonska sila koja je isključivo fokusirana na zadovoljenje. Isto kao i mutavi brat koji je u filmu predstavljen kao neki organ (inače, veoma često se u filmovima mutavost koristi kao jedan od simbola za predstavljanje ida - pošto nagoni nemaju jezik već samo sirovu želju).

Deda koji vegetira, pasivno isključen iz svih događaja na ostrvu, najverovatnije simbolizuje nezalivano seme duhovne religioznosti (pozitivnija varijanta super ega) koja postoji negde duboko unutar Havane, ali je nedovoljno jaka da bi postala inicijator promene, već više funkcioniše kao podsećanje na potencijal koji nije razvijen.

Bokica, mučenica, je u stvari Havanina projekcija želje za promenom. Ona je istrošeno sećanje na pozivnu stranu Havanine ličnosti, a njena ćerka je zametak rasta nove ličnosti - to je jedina energija na koju Havana može da se osloni u svom katarzičnom putu promene. Okružena negativnim impulsima i cementiranim navikama : egocentričnost, narcisoidnost. sebičnost, samoživost, Havana se hvata za jedinu slamku unutar sebe koja je, ipak, nedovoljno snažna da bi uspela da izgura (bez velikih lomova) temeljnu promenu ličnosti.

Jang nas flešbekovima stalno vraća u period detinjstva ne bi li nam sugerisao ključan momenat promene koju svi proživljavamo u periodu odrastanja - u ovom slučaju u pitanju je Havanina odluka da usled grubosti okruženja (scena sa dečacima koji napastvuju Havanu i Bokicu) i sama postane gruba. Međutim, svaki izbor nosi sa sobom i posledice, a izbor koji je Havana napravila pokazao se kao pogrešan i ona, u pokušaju da se promeni, stalno vraća sopstveni film na početak same promene koji je u isto vreme i podseća na pozitivniju verziju nje same kakva je nekad bila -na mlađanu Bokicu.

Havanina pasivnost u filmu (ne želi da pomogne Bokici, pravi se luda kao da ništa ne vidi itd) je, ponovo, klasičan primer ponašanja tokom proživljavanja nervnog katarzičnog sloma. Nemoćna da se odupre konstantnoj agresiji i dominantnosti super ega tj. zlih baba, nesposobna da promeni svoj način svesnog funkcionisanja tj. Bokicinog muža i prepuštena na milost i nemilost sopstvenim podivljalim nagonima tj. silovanjima retardiranog brata, Havana upada u stanje katatonije tj. isključuje se iz procesa promene koji je postao previše traumatičan i na taj način prepušta Bokici i njenoj ćerci (zametku promene) da se same izbore sa raspadajućim setingom.

Prvi pokušaji pronalaženja izlaza su, kao i uvek, oni najlakši. Šta se dešava kada Havana stiže na ostrvo? Sačekuju je svi njegovi stanovnici koji veoma jasno pokazuju svoje nezadovoljstvo njenim prisustvom i sugerišu joj da ode što pre. Preneseno značenje ove situacije je "ne istražuj mnogo sebe jer nisi spremna na ono što te čeka". Havanino "lakše" pronalaženje izlaza je i pokušaj bega iz cele traume sa što manje oštećenja - što u filmu predstavlja pokušaj Bokice da pobegne sa svojom ćerkom. Međutim, ta odluka o promeni (begu), iako neuspešna postaje okidač za trajnu promenu koja (da bi bila zaista uspešna) mora da bude temeljna, a samim tim i traumatična. Super ego u kombinaciji sa egom (zle babe i muž) surovo zaustavljaju prvi impuls prave promene (ubijajući ćerku i sprečavajući beg sa ostrva), nagoveštavajući sled događaja koji je neminovan - proživljavanje celokupne traume poništavanja svih aspekata sopstvene ličnosti (uključujući i kolateralnu žrtvu oličenu u liku Bokice kao nosioca jedinih pozitivnih impulsa) na putu ka katarzi.

Niz pametnih scenarističkih rešenja se smenjuju jedan za drugim, a odlazak muža sa ostrva tokom koje počinje kasapljenje tj. osveta Bokice prema svima ostalima na ostrvu je zaista genijalno smišljen. Pomračenje svesti i (auto)destrukcija upravo nastaje u momentu isključenja ega tj. naše svesti i njene kontrole nad ostalim aspektima naše ličnosti. Na taj način, na ostrvu ostaju samo iracionalne snage koje divljaju svom silinom nesputane energije. Prve žrtve su zle babe tj. super ego jer da bi uništili samog sebe moramo prvo da uništimo "moralnu" instancu koja nam zabranjuje takve impulse. Nakon uništavanja super ega, moguće je učiniti "ritualno samoubistvo" svesnog dela svoje ličnosti - u ovom slučaju muža koji naknadno stiže na ostrvo.

Jang odoleva (predvidljivom) impulsu da "zabiberi" scene klanja na kraju i one upravo deluju kao "jalova" i na neki način nedovoljno satisfikujuća osveta tretirana kao "hladno servirana" jer u traumi poništavanja samog sebe nema nikakve satisfakcije - to je prosto stvar koja mora da se uradi da bi se krenulo dalje. Izbor srpa kao glavnog Bokicinog oruđa osvete na simboličan način, takođe, reprezentuje motiv promene - sa srpom se "ubija" biljka (najčešće žito) da bi se stvorio hleb (kao simbol novog života). Srp je, takođe, i simbol revolucije. U ovom kontekstu one najteže i najbitnije - koja se odigrava unutar nas.

 


Suvereno vladajući razvojem događaja, razrađujući likove na uverljiv i snažan način, Jang nas neosetno uvlači u kovitlac šokantnih događaja uspevajući da razvije jake emocije prema likovima. Mi smo sa neviđenim žarom tokom pola filma vikali "Ubij skota !!!" i radovali se sa sve tapšanjima kad je prva baba završila kao privezak na srpu. Jang je otišao i korak dalje, veštački indukujući kod nas (gledalaca) blagi katarzični osećaj koji proživljavamo dok posmatramo kako zlotvori padaju jedan za drugim ispod neumoljivog Bokicinog srpa.

Kraj filma je maestralno snimljen, sa Havanom koja unutar zatvorske ćelije u kojoj pokušava da pobegne od podivljale Bokice (još jedna simbolika - zatvor koji sami biramo i sami stvaramo) uspeva da ubije Bokicu i to slomljenom frulom koja reprezentuje simbol nevinosti/detinjstva. Tada Jang prikazuje scenu sa nizom neotvorenih pisma koje je Bokica slala godinama Havani moleći je za pomoć, a koje ona nije ni otvarala. Havana je, u stvari, toliko godina odbijala da razmisli o pozitivnom impulsu za promenom da je, na kraju, u sklopu nezaustavljivog talasa destrukcije bila prinuđena da ubije i sam pozitivan impuls i na taj način očisti sebe od svega što ju je vezivalo za prethodnu ličnost - kako negativne stvari, tako i ono malo pozitivnih. U tom momentu, ona počinje da plače doživljavajući konačno - katarzu. A u isto vreme umire i zen deda na ostrvu jer i on (kao deo njene bivše ličnosti) nestaje u katarzičnom "čistilištu".

Na neki način Jang završava film u ključu hepi enda jer nakon traumatične i bespoštedne (unutrašnje) borbe ipak dolazi do trenutka kada veličina žrtve dobija na značaju - Havana uspeva da uništi svoju negativno razvijenu ličnost i samim tim dobija šansu za novi i bolji početak. Ostrvo (koje je ona sama) je sada bez stanovnika i njen zadatak je da ga ovaj put nastani boljim karakterima (da ispočetka kreira zdravije instance sopstvene ličnosti).

Pored briljantnog scenarija, cela ova "skrivena" simbolika filma ne bi postigla značajan efekat da režiserski postupak nije izveden na zavidnom zanatskom nivou. Korejska kinematografija nas je već navikla na visoki estetski standard i Bedevilled se pridržava njegovog održavanja. Uz niz divno snimljenih kadrova, kako dramskih situacija, tako i pejzažnih prizora, Jang od početka do kraja diktira tempo koji je analogan samim unutrašnjim promenama ličnosti - taj proces počinje sporo i varljivo bezazleno, od niza naizgled nepovezanih sitnica, usložnjava se kako dublje tonemo u proces promene i svoju eksploziju doživljava na samom kraju procesa koji u stvari predstavlja ozbiljan nervni slom, nakon kojeg sledi katarzično razlakšanje.

I sam naziv filma sugeriše na njegovu suštinu kojom se bavi. Bedevilled je izraz za posednutost đavolom, a taj đavo se (u najvećem broju slučajeva) nalazi unutar nas. Podsećanja radi, ljudi koji su proživljavali mentalne krize tokom srednjeg veka završavali su na lomači tretirani kao "posednuti đavolom". Havana se uhvatila u koštac sa svojom "posednutošću" i na kraju uspela, uz ogromne žrtve, da je se oslobodi. Najverovatnije je da se ceo film odvija u njenoj glavi i da ona sama nije uopšte izašla iz svoje sobe gde se nalivala ginisom.

Bedevilled je majstorski urađen film. Pored pitke radnje koja vam drži pažnju, sjajne vizuelizacije i odlične glume on poseduje i "ono nešto više" što mu daje auru remek dela.