meditacija / OdRd

cold seats

Beograd mon amour 6

Ada Ciganlija

Hund Menschen LX

Bedevilled (2010)

"Ni jedan čovek nije Ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje; ako Grudvu zemlje odnese More, Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen čovečanstvom. I STOGA NIKAD NE PITAJ ZA KIM ZVONO ZVONI;ONO ZVONI ZA TOBOM".

John Donne(1572–1631)

Debitantski film Jang Cheol-sola je zadivljujuće inteligentno realizovana priča o transformaciji ličnosti koja je smeštena u okvire osvetničke drame. Slojevitost radnje koja je bazirana na psihoanalitičkoj teoriji kreira dramsku dubinu koja kandiduje ovaj film za najprijatnije iznenađenje iz prošle godine (da sam ranije našao titl sigurno bi bio među top3 filma iz 2010).                                                                Obzirom da je za adekvatno razumevanje i ispravno kvalifikovanje ovog korejskog ostvarenja neophodno razumevanje  "nevidljivog" scenarija - unutar - scenarija potrudiću se da vas "provozam" kroz briljantno postavljenu radnju/likove koristeći psihoanalitičke konstrukte na čijim osnovama leži kompletna priča. Moram da vas upozorim da su spojleri neophodni za ovu vrstu analize te je možda bolje da prvo gledate film, a onda da se vratite nazad ovoj recenziji (a možda ste i od onih koji od početka žele da znaju šta u stvari gledaju).

Hae-won ( u daljem tekstu zvaću je Havana zbog lakšeg praćenja) je egocentrična, samoživa i lepuškasta bankarska službenica koja usled povećane agresivnosti koju pokazuje prema klijentima i koleginicama dobija "prinudni" odmor. Ne znajući šta će sa svojim neočekivano dobijenim slobodnim vremenom odlučuje da poseti zabačeno ostrvo na kojem je, kao dete, provodila letnje odmore u dedinoj kući. Jang Cheol - so (režiser) od samog uvoda sigurno drži sve konce u svojim rukama. Smireni kadrovi diktiraju lagani tempo kojim nas uvodi u priču o narcisoidnoj devojci punoj unutrašnje tenzije koja gonjena svojim nesvesnim impulsima kreće na jedino mesto koje ima neki emotivan značaj za nju. 

 

 

Na ostrvu je sačekuje idilična, romantizovana slika netaknute prirode koja svojom pastoralnom lepotom "maskira" ljudski pakao na njemu. Mala, siromašna i blago retardirana zajednica koju zatiče na njemu će tokom filma pokazati svu svoju nemilosrdnost prema jedinim pozitivnim likovima u filmu - njenoj prostodušnoj drugarici iz detinjstva Bok-nam (u daljem tekstu Bokica) i njenoj maloj ćerci. Nastanivši se u napuštenoj kući svog dede, Havana pokušava da se odmori i zabavi uz svoju drugaricu iz detinjstva i njenu ćerku, na ostrvu čije ostale stanovnike čine primitivne i odvratne zle babe i tri muškarca od kojih je jedan deda koji vegetira, drugi je agresivan i "seljački" pokvaren Bokicin muž, a treći je njegov mutavi retardirani brat koji je nalik stalno podignutoj kiti - uvek spreman da penetrira.

Havana postepeno otkriva da je Bokica izložena neviđenom maltretmanu od strane celokupne degenerisane ostrvske zajednice. Pored niza najgorih kućnih i poljskih poslova koje joj babe i muž zadaju ona trpi konstantni psihološki pritisak u vidu vređanja i ponižavanja koje padaju na nju kroz niz svakodnevnih verbalnih rafala. Da stvari budu još grđe pobrinuo se Bokicina sirovina od muža koji je mlati kad stigne, plaća kurvu da dolazi na ostrvo (koju jebe dok Bokica čeka na tremu kuće), a u noćnim pauzama siluje je retardirani muževljev brat. Gore da gore ne može biti. Bokicina nada za izbavljenje iz traumatične situacije koju predstavlja dolazak Havane polako tone u dubine mora koje okružuje ostrvo jer je ona dosledna svojoj sebičnoj životnoj filozofiji "dontgivafak".

Postepena gradacija atmosfere mučenja dostiže svoju kulminaciju u završnom delu filma kada Bokica pukne kao naprsla lubenica (nakon nesrećno izazvane smrti deteta usled njenog pokušaja bega sa ostrva) nesposobna za bilo šta drugo osim osvete prema svima koji su aktivno/pasivno učestvovali u formiranju njene nesrećne životne priče. Masakr jedino preživljava kučka Havana (uz zen dedu) koja (da bi preživela) ubija poludelu Bokicu.

Ključ razumevanja celokupnog ostvarenja leži u završnoj sceni preklapanja Havaninog tela sa prizorom ostrva. Jang na taj način maestralno sugeriše pozadinu cele priče otvarajući put ka preciznijem tumačenju viđenih događaja i na taj način razbija žanrovski kalup transformišući banalnu mučeničko - osvetničku tematiku u nešto sasvim dublje - u metafizičku/psihoanalitičku analizu traume izazvane slomom ličnosti koja pokušava da se promeni uprkos mnogo jačim mehanizmima koju tu promenu sprečavaju.

Dakle, vežite se jer prava vožnja tek kreće. Celokupno ostrvo je metafora za nas same - u kontekstu one poznate "svaki čovek je ostrvo". U ovom slučaju ostrvo reprezentuje ličnost glavne junakinje Havane. Ona je na ivici nervnog sloma jer samoživost/usamljenost koja je prožima postaje i glavni faktor osećaja sopstvenog nezadovoljstva. Osećajući nagomilavanje sopstveno indukovane tenzije ona pokušava (na nesvesnom nivou) da nađe izlaz u vidu menjanja sopstvene ličnosti. Problem koji se (očekivano) javlja je da mehanizmi odbrane ne dopuštaju tako lako menjanje ustaljene šeme našeg funkcionisanja jer šta svaka drastična promena podrazumeva? Pored uništavanja dosadašnje ličnosti, jedan od najvećih ljudskih strahova koji nastaje usled takve promene je strah od praznine koja neumoljivo nastaje u vakuumu između gubitka starog sebe i formiranja novog sebe.

 

Kada počnemo da posmatramo radnju u ovom ključu onda stanovnici ostrva postaju simboli koji predstavljaju unutrašnju psihodinamsku strukturu ličnosti - u ovom konkretnom primeru Havaninu strukturu.

Zle babe su simbol Super ega. Maksimalno kritične, uvek sa novim radnim zahtevima, pune konzervativnih moralnih predrasuda (žena uvek mora da sluša muškarca, školovanje je samo za muškarce ) i konstantno nezadovoljne sa urađenim poslovima one predstavljaju klasičan opis kojim se približava ovaj psihoanalitički pojam. Ta instanca unutar naše ličnosti se po Frojdu razvija tokom "usvajanja" roditeljskih figura koje predstavljaju reper za dobro-loše u prvim godinama detinjstva. Na početku, niz spoljnih zabrana i moralnih usmerenja koje nam roditelji "sipaju" postepeno prerastaju u autonomnog unutrašnjeg "sudiju" pod nazivom super ego kojeg najčešće prepoznajemo po osećaju krivice i po nezadovoljstvu zbog nerealizovanih ciljeva. Psihopatska struktura ličnosti je dobar primer za opisivanje slabo razvijenog super ega. Sve serijske ubice su imale poremećene odnose sa svojim roditeljima i samim tim nisu imali priliku da na zdraviji način razviju "moralnu" instancu super ega jer su im uzori bili bolesni u startu.Sirovi i "seljački" promućuran Bokicin muž predstavlja simbol za Ego. Ego je sličan operativnom sistemu - on je svesni deo naše ličnosti koji je u stalnim naporima da savlada sve prepreke koje nam život postavlja ne bi li ispunio zahteve koje nam diktiraju naše potrebe i fantazije (i čiste i prljave). Ego je racionalan, pragmatičan, lišen maštanja i skoncentrisan na ostvarivanje "profita" (u širem smislu gledano profita u kontekstu realizovanja postavljenih ciljeva) . Upravo kako je i predstavljen Bokicin "promućurni " i bezosećajni muž.

Mutavi retardirani brat je simbol za Id - nesvesni deo naše ličnosti koji je ispunjen našim najskrovitijim fantazijama, žudećim potrebama i nagonima i svim mogućim realnim i nerealnim željama koje možemo da zamislimo. Id ima samo jedan cilj - da dobije ono što želi i to odmah. Njega ne interesuje moralna strana niti operativna strana. On je primitivna nagonska sila koja je isključivo fokusirana na zadovoljenje. Isto kao i mutavi brat koji je u filmu predstavljen kao neki organ (inače, veoma često se u filmovima mutavost koristi kao jedan od simbola za predstavljanje ida - pošto nagoni nemaju jezik već samo sirovu želju).

Deda koji vegetira, pasivno isključen iz svih događaja na ostrvu, najverovatnije simbolizuje nezalivano seme duhovne religioznosti (pozitivnija varijanta super ega) koja postoji negde duboko unutar Havane, ali je nedovoljno jaka da bi postala inicijator promene, već više funkcioniše kao podsećanje na potencijal koji nije razvijen.

Bokica, mučenica, je u stvari Havanina projekcija želje za promenom. Ona je istrošeno sećanje na pozivnu stranu Havanine ličnosti, a njena ćerka je zametak rasta nove ličnosti - to je jedina energija na koju Havana može da se osloni u svom katarzičnom putu promene. Okružena negativnim impulsima i cementiranim navikama : egocentričnost, narcisoidnost. sebičnost, samoživost, Havana se hvata za jedinu slamku unutar sebe koja je, ipak, nedovoljno snažna da bi uspela da izgura (bez velikih lomova) temeljnu promenu ličnosti.

Jang nas flešbekovima stalno vraća u period detinjstva ne bi li nam sugerisao ključan momenat promene koju svi proživljavamo u periodu odrastanja - u ovom slučaju u pitanju je Havanina odluka da usled grubosti okruženja (scena sa dečacima koji napastvuju Havanu i Bokicu) i sama postane gruba. Međutim, svaki izbor nosi sa sobom i posledice, a izbor koji je Havana napravila pokazao se kao pogrešan i ona, u pokušaju da se promeni, stalno vraća sopstveni film na početak same promene koji je u isto vreme i podseća na pozitivniju verziju nje same kakva je nekad bila -na mlađanu Bokicu.

Havanina pasivnost u filmu (ne želi da pomogne Bokici, pravi se luda kao da ništa ne vidi itd) je, ponovo, klasičan primer ponašanja tokom proživljavanja nervnog katarzičnog sloma. Nemoćna da se odupre konstantnoj agresiji i dominantnosti super ega tj. zlih baba, nesposobna da promeni svoj način svesnog funkcionisanja tj. Bokicinog muža i prepuštena na milost i nemilost sopstvenim podivljalim nagonima tj. silovanjima retardiranog brata, Havana upada u stanje katatonije tj. isključuje se iz procesa promene koji je postao previše traumatičan i na taj način prepušta Bokici i njenoj ćerci (zametku promene) da se same izbore sa raspadajućim setingom.

Prvi pokušaji pronalaženja izlaza su, kao i uvek, oni najlakši. Šta se dešava kada Havana stiže na ostrvo? Sačekuju je svi njegovi stanovnici koji veoma jasno pokazuju svoje nezadovoljstvo njenim prisustvom i sugerišu joj da ode što pre. Preneseno značenje ove situacije je "ne istražuj mnogo sebe jer nisi spremna na ono što te čeka". Havanino "lakše" pronalaženje izlaza je i pokušaj bega iz cele traume sa što manje oštećenja - što u filmu predstavlja pokušaj Bokice da pobegne sa svojom ćerkom. Međutim, ta odluka o promeni (begu), iako neuspešna postaje okidač za trajnu promenu koja (da bi bila zaista uspešna) mora da bude temeljna, a samim tim i traumatična. Super ego u kombinaciji sa egom (zle babe i muž) surovo zaustavljaju prvi impuls prave promene (ubijajući ćerku i sprečavajući beg sa ostrva), nagoveštavajući sled događaja koji je neminovan - proživljavanje celokupne traume poništavanja svih aspekata sopstvene ličnosti (uključujući i kolateralnu žrtvu oličenu u liku Bokice kao nosioca jedinih pozitivnih impulsa) na putu ka katarzi.

Niz pametnih scenarističkih rešenja se smenjuju jedan za drugim, a odlazak muža sa ostrva tokom koje počinje kasapljenje tj. osveta Bokice prema svima ostalima na ostrvu je zaista genijalno smišljen. Pomračenje svesti i (auto)destrukcija upravo nastaje u momentu isključenja ega tj. naše svesti i njene kontrole nad ostalim aspektima naše ličnosti. Na taj način, na ostrvu ostaju samo iracionalne snage koje divljaju svom silinom nesputane energije. Prve žrtve su zle babe tj. super ego jer da bi uništili samog sebe moramo prvo da uništimo "moralnu" instancu koja nam zabranjuje takve impulse. Nakon uništavanja super ega, moguće je učiniti "ritualno samoubistvo" svesnog dela svoje ličnosti - u ovom slučaju muža koji naknadno stiže na ostrvo.

Jang odoleva (predvidljivom) impulsu da "zabiberi" scene klanja na kraju i one upravo deluju kao "jalova" i na neki način nedovoljno satisfikujuća osveta tretirana kao "hladno servirana" jer u traumi poništavanja samog sebe nema nikakve satisfakcije - to je prosto stvar koja mora da se uradi da bi se krenulo dalje. Izbor srpa kao glavnog Bokicinog oruđa osvete na simboličan način, takođe, reprezentuje motiv promene - sa srpom se "ubija" biljka (najčešće žito) da bi se stvorio hleb (kao simbol novog života). Srp je, takođe, i simbol revolucije. U ovom kontekstu one najteže i najbitnije - koja se odigrava unutar nas.

 


Suvereno vladajući razvojem događaja, razrađujući likove na uverljiv i snažan način, Jang nas neosetno uvlači u kovitlac šokantnih događaja uspevajući da razvije jake emocije prema likovima. Mi smo sa neviđenim žarom tokom pola filma vikali "Ubij skota !!!" i radovali se sa sve tapšanjima kad je prva baba završila kao privezak na srpu. Jang je otišao i korak dalje, veštački indukujući kod nas (gledalaca) blagi katarzični osećaj koji proživljavamo dok posmatramo kako zlotvori padaju jedan za drugim ispod neumoljivog Bokicinog srpa.

Kraj filma je maestralno snimljen, sa Havanom koja unutar zatvorske ćelije u kojoj pokušava da pobegne od podivljale Bokice (još jedna simbolika - zatvor koji sami biramo i sami stvaramo) uspeva da ubije Bokicu i to slomljenom frulom koja reprezentuje simbol nevinosti/detinjstva. Tada Jang prikazuje scenu sa nizom neotvorenih pisma koje je Bokica slala godinama Havani moleći je za pomoć, a koje ona nije ni otvarala. Havana je, u stvari, toliko godina odbijala da razmisli o pozitivnom impulsu za promenom da je, na kraju, u sklopu nezaustavljivog talasa destrukcije bila prinuđena da ubije i sam pozitivan impuls i na taj način očisti sebe od svega što ju je vezivalo za prethodnu ličnost - kako negativne stvari, tako i ono malo pozitivnih. U tom momentu, ona počinje da plače doživljavajući konačno - katarzu. A u isto vreme umire i zen deda na ostrvu jer i on (kao deo njene bivše ličnosti) nestaje u katarzičnom "čistilištu".

Na neki način Jang završava film u ključu hepi enda jer nakon traumatične i bespoštedne (unutrašnje) borbe ipak dolazi do trenutka kada veličina žrtve dobija na značaju - Havana uspeva da uništi svoju negativno razvijenu ličnost i samim tim dobija šansu za novi i bolji početak. Ostrvo (koje je ona sama) je sada bez stanovnika i njen zadatak je da ga ovaj put nastani boljim karakterima (da ispočetka kreira zdravije instance sopstvene ličnosti).

Pored briljantnog scenarija, cela ova "skrivena" simbolika filma ne bi postigla značajan efekat da režiserski postupak nije izveden na zavidnom zanatskom nivou. Korejska kinematografija nas je već navikla na visoki estetski standard i Bedevilled se pridržava njegovog održavanja. Uz niz divno snimljenih kadrova, kako dramskih situacija, tako i pejzažnih prizora, Jang od početka do kraja diktira tempo koji je analogan samim unutrašnjim promenama ličnosti - taj proces počinje sporo i varljivo bezazleno, od niza naizgled nepovezanih sitnica, usložnjava se kako dublje tonemo u proces promene i svoju eksploziju doživljava na samom kraju procesa koji u stvari predstavlja ozbiljan nervni slom, nakon kojeg sledi katarzično razlakšanje.

I sam naziv filma sugeriše na njegovu suštinu kojom se bavi. Bedevilled je izraz za posednutost đavolom, a taj đavo se (u najvećem broju slučajeva) nalazi unutar nas. Podsećanja radi, ljudi koji su proživljavali mentalne krize tokom srednjeg veka završavali su na lomači tretirani kao "posednuti đavolom". Havana se uhvatila u koštac sa svojom "posednutošću" i na kraju uspela, uz ogromne žrtve, da je se oslobodi. Najverovatnije je da se ceo film odvija u njenoj glavi i da ona sama nije uopšte izašla iz svoje sobe gde se nalivala ginisom.

Bedevilled je majstorski urađen film. Pored pitke radnje koja vam drži pažnju, sjajne vizuelizacije i odlične glume on poseduje i "ono nešto više" što mu daje auru remek dela.

vrata / puerta / tür / door / porte 4

IZA VRATA

scenario no.1

Na kamenom, izlizanom podu sedi ćelava mlada žena. Velike crne oči iznad kojih nema obrva napregnuto posmatraju niz tarot karata koje su raspoređene svuda oko nje. Uzima čašu vode koju polako ispija dok gleda u centralnu kartu na kojoj je krug ispunjen zodijačkim znakovima sa sfingom na njemu.

scenario no.2

Krupan čovek širokih ramena pakuje stvari u kofer koji leži otvoren na drvenoj klupi bez naslona. Mršava, sitna žena mu dodaje plavo-belu kapetansku kapu dok joj se malena devojčica drži za suknju i ispod oka posmatra situaciju. Čovek stavlja kapu na glavu, zatvara kofer i velikim šakama prelazi nežno preko sitnih, kovrđavih uvojaka.

scenario no.3

Crna mačka leži na vrhu masivnog dvokrilnog braon ormara i maše repom dok posmatra babu koja se grbavo nadnosi nad veliku kofu napunjenu vešom. Zvuk trljanja odeće i blobotanja vode ispunjava senovitu unutrašnjost kuće. Na zidu preko puta vrata je velika barokna slika svetog Roka sa gubavcima, a ispod nje je mali, jednostavan sto na kojem se nalaze čarape, makaze i konci.

meditacija / OdRd

Circle of life

Beograd mon amour 5

Čuburski park (skejt poligon)

Hund Menschen LIX

Top 11 filmova iz 2010

2010. je bila vrlo mršava filmska godina. Izbor koji je pred vama je više u stilu presabiranja iole interesantnih ostvarenja jer je i on jedva sklopljen u više nego očajnoj konkurenciji. Naravno, priličan broj filmova nisam gledao jer "živim brzo i hranim se lako". Usuđujem se da kažem da je jedino remek - delo iz prošle godine "Valhalla Rising". Sve ostalo je malo bolje iznad proseka. U svakom slučaju filmovi sa ove liste su vredni vašeg dragocenog vremena.

1. Valhalla Rising

Nicolas Winding Refn nastavlja svoju fantastičnu karijeru koristeći vikinšku mitologiju kao okvir u kojem realizuje brutalno ogoljeno i sirovo metafizičko poetsko delo koje se bavi problemima savremenog čoveka: religioznom konfuzijom i pitanjima vere, socijalnom izolacijom i korporativnom eksploatacijom. Koliko je teško biti svoj i verovati u zvezde koje su unutar nas, a ne van nas ,u okruženju koje vam svakog minuta kida deo mesa je cilj koji postaje težak i za najbolje među nama. Magičan ambijent škotskih zabačenih pejzaža, vrhunska fotografija i kamera, perfektna gluma i besprekorna režija bez imalo sumnji kvalifikuje ovaj film za najbolji u prošloj godini. Više i detaljnije o filmu možete čitati u recenziji koju sam napisao za Plastelin magazin.



2. Srpski film

U bezmudaškoj filmskoj godini ovo je definitivno film sa najvećim mudima. I srce mi je puno jer dolazi iz Srbije. Snaga ovog ostvarenja ne leži u pukoj eksploataciji brutalnih scena nasilja već u kontekstu koji stoji iza njih. Srbija jede svoju decu, a ovaj film pokazuje sve ono što smo već imali prilike da gledamo u prenosima sa SFRJ ratišta, samo u formi odlično estetski realizovanog hard kor/horor/ trilera. Razotkrivanje horora je neophodan uslov za suočavanje sa njim ne bi li došlo do preko potrebne katarze. Sramota za ovu i komšijske takozvane "države" je što za 15 godina (nakon završetka sadistički incestuoznog bratoubilačkog sakaćenja) skoro ništa nisu poduzele na planu lečenja i prevazilaženja megalomanske traume koja i dalje upravlja našim životima. Jedan od ciljeva umetnosti je da upravo provocira teme koje većina izbegava i trpa pod tepih, a Srpski film je više uradio na tom planu od celokupnog nesposobnog nam državnog aparata. Ja sam znao da živimo u pornografiji, a Srpski film je pokazao dokle ona seže. Više i detaljnije o filmu možete čitati u recenziji koju sam napisao ranije.

3. Winter's Bone

Kada mi je više žao ljudi nego životinja koje oni jedu onda znači da je film uspeo da mi razvije empatiju prema glavnim likovima (u ovom slučaju prema fantastično odigranoj glavnoj ženskoj ulozi u izvođenju Jennifer Lawrence). Ree je devojka od 17 godina kojoj su životne okolnosti nametnule kamen oko vrata. I ona ga hrabro nosi iz prostog razloga što je jedini drugi izbor predaja i propast celokupne familije. Čudna opijajuća atmosfera filma je prouzrokavana žanrovskim mešanjem punokrvne drame sa kriminalističkom zagonetkom. Pokušavajući da nađe svog odbeglog oca (jednog od niza lokalnih proizvođača kristalnog meta) ne bi li ga naterala da se pojavi na sudu i na taj način sačuva porodičnu kuću koju je založio za kauciju ona rizikuju svoj život jer gura nos u gorštačke muške (a i ženske) kodekse. Atmosfera vukojebine bogu iza nogu koju nastanjuju zajebani pripadnici nečega što se u Americi zove "white trash" i niz specifičnih i autentičnih karaktera koji brilijantno dočaravaju ambijent surove borbe za svakodnevni opstanak je adut kojim Debra Granik (režiserka) majstorski rukovodi. I dokazuje ono što sam već znao - kad je žena jaka onda je jača od svakog muškarca i spremnija na veće rizike.

4.Akmareul boatda / I Saw the Devil

Iako ne donosi ništa novo (osim podizanja estetskog nivoa brutalnosti) u okvirima već formiranog korejskog art/drama/triler žanra Ji-woon Kim (kojeg se možda sećate po atmosferičnom hororu "A Tale Of Two Sisters") isporučuje maltene perfektno vizuelno ostvarenje. Vozeći nas 200 na sat kroz suludu priču o osveti tajnog agenta prema psihopati koji mu je ubio verenicu Kim pokazuje svu raskoš svog talenta u besprekornom manipulisanju kamerom, fotografijom i montažom. Iako je scenario prilično blesav jer tajni agent konstantno pušta psihopatu kad ga uhvati (naravno nakon doze fizičkog maltretmana) nabijajući mu na taj način psihološku tenziju poznatiju kao "igra mačke i miša", sjajan tempo filma sa upečatljivo snimljenim scenama i maestralnom glumom Choi Min-sika (poznatog iz filma "Old Boy") koji se ovom ulogom kandidovao za jednog od najuverljivije odigranih sadista, vas drži širom otvorenih očiju tokom 141-og minuta ovog filmskog ringišpila.

5. El secreto de sus ojos / The Secret in Their Eyes

Još jedno u nizu ostvarenja koji se bave pitanjima zločina i kazne. Kvalitet ove argentinske priče o penzionisanom sudskom istražitelju koji pokušava da kroz pisanje knjige/memoara rasvetli slučaj silovanja i ubistva koji je ostao nerazrešen je u osećaju za prikazivanjem svih onih ljudskih sitnica koje nas približavaju dubljem razumevanju kompleksne ljudske psihologije. Koncizno i inteligentno snimljen, sigurnom i smirenom dinamikom Juan Jose Campanela nas postepeno uvlači sve dublje i dublje u spiralu boli, ljubavi,mržnje uz pitanja koja su vezana za hrabrost koju određeni životni izbori zahtevaju. Naizgled mali film koji stilom podseća na starinske drame je pravi biser prošlogodišnje južno-američke produkcije. Uz redak osećaj satisfakcije koju nam nudi kroz razotkrivanje vrste kazne za počinjeni zločin na samom kraju filma.

6. Enter The Void

Mogu samo da žalim što Gaspar Noe nije imao dovoljno hrabrosti da u montaži iseče bar sat vremena i da umesto 161-minutne filmske ekstravagance dobijemo mnogo uzbudljiviji film koherentnije strukture. Gaspar nas svojim prepoznatljivim i fantastičnim snimcima iz jednog kadra (njegova ruka zaista zna da perfektno rukovodi kamerom) šeta po Tokiju pokušavajući da rekonstruiše zašto, odakle i kuda idemo kroz priču o (potencijalno incestuoznom) odnosu brata (koji je diler & đanki) i sestre ( plesačice u striptiz baru) obasipajući nas vizuelnim fleševima koji asociraju na halucinogene tripove. Nesreće rađaju nesreće, a sudbina je neumoljiva prema "markiranim" luzerima. Isfragmentisanost filma sa fleševima iz prošlosti i sadašnjosti uz niz koloristički shizofrenih momenata na zanimljiv način prezentuje sadašnju kulturu rascepkanih i nedovoljno produbljenih informacija. Budućnost je tu i deluje prilično depresivno jer su potrebe za ljubavlju i pripadanjem i dalje prisutne, ali načini pomoću kojih pokušavamo da ih realizujemo u Gasparovoj viziji deluju kao trka od 110 metara sa preponama u invalidskim kolicima: ljubav je zamenjena seksom, energija je zamenjena drogom, a život je zamenjen fluorescentnim reklamama. Scena glavića koji penetrira iz pozicije unutrašnjosti pičke je ,zaista, jedna od najluđih scena ove filmske sezone.

7. Never Let Me Go

Adaptacija knjige Kazuo Ishigura je prilično potresna emotivna drama koja se bavi pitanjima "potrošne robe". Ekranizovana priča o odrastanju "kloniranih davaoca organa" se izmakla očekivanom klišeiziranom bavljenju moralnom stranom uzgajanja klonova zarad egocentrične ljudske potrebe za sopstvenom besmrtnošću. Umesto toga, Mark Romanek je odlučio da se bavi osećanjima samih klonova koji rastu svesni kakva im je budućnost. Snaga ovog ostvarenja leži u jačini emocije koja proizilazi iz potrage za ljubavlju koja dobija antičku dimenziju u svetlu ograničenog "roka trajanja".



">


8. Toy Story 3

Pixar je dostigao svoj vrhunac stvarajući animacije koje počinju sve više da deluju kao realni paralelni svet, a sve manje kao proizvod mašte. Ali, glavni razlog zbog čega je ovaj crtani film na ovoj listi ne leži u tehničkom savršenstvu već u scenariju koji nas dirljivo golica po svim nežnijim čulima. Šta drugo da kažem osim da me je scena kada se lutke mire sa smrti koja nailazi uzimaju za ruke jer niko ne želi da umre "sam kao pas" dovela do ivice suza. Film za decu koji je u stvari film za odrasle prebacuje granice postajući "epski crtani film".




9. Exit Through the Gift Shop

Poslednji Banksy-jev marketinški/art projekat je zabavna i satirična demonstracija o propasti umetnosti. Plagijator pop-arta koji je verovatno najznačajniji savremeni umetnik je to postao ne zbog svojih radova koji jesu inteligentni, duhoviti i provokativni (ali umetnički ne - originalni) već zbog shvatanja da je danas umetnost = marketing. Šta može biti luđe od plagijatora koji je pametnim marketinškim akcijama gradio godinama svoj kultni status? Odgovor je - plagijator plagijatora koji uspeva da postane relevantno svetsko umetničko ime. Naravno, Banksy je iza svega kao tvorac ovog kvazi dokumentarca koji razotkriva koliko je veličina svetske umetničke "šarene laže". Bitna je žvaka i reklama, a ne sranje koje se prodaje za velike pare.


9. A Serious Man

Braća Koen se bave pitanjima sudbine i religije u ovom crnoj,ironičnoj drami koja nosi njihov prepoznatljivi suptilni osećaj za humor. Larry Gopnik je sve što jedan "ozbiljan" čovek pretenduje da bude - odličan i pravedan profesor, brižan muž, strpljiv otac i podržavajući brat. Kada njegov svet počinje da se ruši zbog odluke njegove žene da ga napusti on očajnički pokušava da shvati zbog čega mu se to dešava i kako da se snađe u novo-nastaloj situaciji. Da li treba da kažem da braća pokazuju podjednaku nemilosrdnost prema njemu - isto kao i Bog/sudbina? Prepoznatljiva stilski uobličena režija, odlična glumačka podela i sofisticiran humor su dovoljna preporuka za ovo ostvarenje.





10. Frozen

Iako je u pitanju jedan mali i običan film koji se bavi situacionom traumom meni je fantastično dobro legao. Trio (dva najbolja prijatelja i devojka jednog od njih) dolaze na ski vikend i umesto zabave na snegu ostaju sticajem nesrećnih slučajnosti zaglavljeni kasno uveče na žičari. U pitanju je nedelja uveče, a skijalište radi samo vikendom tj. zatvara se upravo tada. Pored dobre zimske atmosfere u kojoj bukvalno osećate led ispod prstiju i krajnje uverljive glume ovaj film nudi razrešenje koje je slično životu - ne preživljavaju oni hrabriji i sposobniji već oni koji imaju više sreće.





11. Monsters

Interesantno nezavisno ostvarenje koje se u okvirima naučno-fantastičnog žanra bavi pitanjima savremene američke paranoje koja ceo svet deli na njih i ostale/uljeze/strance/čudovišta. Koristeći dokumentarni stil snimanja Gareth Edwards nas kroz road movie trip provlači "kontaminiranom" zonom koja se nalazi između SAD-a i Meksika i naseljena je vanzemaljskim oblicima života. Novinar i ćerka njegovog urednika putuju kroz nju pokušavajući da se vrate kući jer im je poslednji trajekt iz Meksika otišao. Zaboravite na spektakularnu akciju i specijalne efekte. Monsters je film o današnjoj političkoj situaciji koji koristi Sci-Fi okvir kao metaforu. Melanholična atmosfera, zanimljiva ideja i solidna realizacija izdvajaju ovaj film iz prošlogodišnje ponude.


Moram da napomenem da sam gledao i filmove koji se nalaze na većini lista najboljih filmova prošle godine i to među top 5, ali nisu ostavili značajan utisak na mene.

Fincher je za mene na silaznoj putanji i njegov "The Social Network" je jedan prosečan film koji ne zadire dublje u problematiku kojom se bavi već kao neka polu-dosadna trik reklama maskira brzim i "visprenim" dijalozima nepostajanje suštine koja bi trebala da bude iza cele priče o tvorcu fejsbuka. Pritom, šta smo saznali o njemu osim da je iskompleksirani genije? Skoro ništa. Mnogo priče, a malo sadržaja. Na pola filma sam zevao od dosade.

"Black Swan" je pokušaj američkog "art" filma koji na naivan način barata arthetipskom matricom dualiteta naše ličnosti. Sem dobre fotografije, sve ostalo je prilično nategnuto. Da ne pričam o izboru evropljanina Vincent Cassela za ulogu baletskog režisera - pošto je balet u pitanju to je valjda za amere sinonim za šik francuza. Natalie Portman je dosadna, ali Mila Kunis je bar seksi. Ceo film je predvidljiv i samim tim ne-interesantan.

Međutim, možda mi je najveće razočarenje bio poslednji film Abbasa Kiarostamija "Certified Copy" koji je napravljen ne znam za koga. Salonski film za sredovečne žene koje i dalje maštaju o romantičnim šetnjama u parku - ja sam ga bar tako doživeo. Sve je napucano da bude art romansa, a ispala je jalova besmislena priča o pokušaju dvoje sredovečnih ljudi da dožive/prožive deo magije zvane zajednički život/ljubav. Pritom su oboje glavnih glumaca (Juliette Binoche i William Shimell) toliko napeti i izblazirani da uverljivost pada u vodu. Stvarno šteta jer Abbas je režiser sjajnih filmova.

Kad malo bolje razmislim, tokom 2010-te najviše sam uživao u 3 genijalne sezone trenutno najbolje serije "Breaking Bad".

The Great Pretender

Transformers 1

Transformers 2

Beograd mon amour 4

Makenzijeva

Hund Menschen LVIII

photo by Blurred

meditacija / OdRd

Fractals

vrata / puerta / tür / door / porte 3

 
































IZA VRATA

scenario no.1

Devojčica od 7-8 godina u crveno-crnoj kariranoj suknji stoji sa pognutom glavom i ispruženim rukama ispred naboranog i namrgođenog starijeg čoveka. Njegove guste spojene obrve se sinkopirano pomeraju sa zelenim krajevima bade mantila koji odskaču od zamaha trske koju drži u rukama.

scenario no.2

Stan je prazan. Od nameštaja je ostala samo jedna drvena stolica koja je okružena razbacanim novinama. U kuhinji iz slavine kaplje voda. Na zidu u hodniku je stara požutela fotografija suvog čoveka sa velikim brkovima koji u ruci drži cilindar.

scenario no.3

Znojava debela žena u kuhinji tranžira meso. Njena majka sedi za stolom u trpezariji i otvara pasijans. Iza nje, na stalku, je veliki šareni papagaj koji krešti
"mon cheri, mon cheri !".

meditacija / OdRd

Trapped

Beograd mon amour 3

Dalmatinska / photo by Vrabac

Hund Menschen LVII

Beograd mon amour 2

Dobračina (Dorćol)