Kučići su dokaz da Bog postoji

Hund Menschen XLVII

beograd, srbija / photo by retka zverka

Lust For Life

Cover Sports Illustrated
October 28th 1974

lush life

Roxy Music City Hall
Newcastle,England
October 28th 1974

poroci

Cover Pageant
October 1974

horor filmovi

Release date
October 1974



slike Francisa Bacona

Francis Bacon
(28 October 1909 – 28 April 1992)
Man with a dog

Ch ch ch Changees.

Radio City Music Hall
New York, 28.October 1974

 

Eros

meditacija / obavezni deo radnog dana

Good morning Atlantis

Grimes - "Halfaxa" (2010)

Sedeli su na žutom lišću ispod debelog stabla kestena. Nakon niza kišnih dana sunce je konačno osušilo jesenju vlagu. Mokra crna njuška je gurala ruku u kojoj je bila loptica. Gužva se čula u daljini u vidu muljavog fidbeka.Dan je bio na svom vrhuncu. Minuti su tekli zlatnim kvalitetom polako crpeći stvoreni vakum mira unutar turbina gradskog života.

Čini mi se da će muzička 2010-ta da bude prilično slaba u odnosu na 2009-tu. Kad pogledam unazad jedino izdanje koje me je podstaklo da napišem nešto o njemu je "Hidden" - These New Puritans. Repeticija je postala osnovno muzičko sredstvo. Savremena kultura počinje da liči na recycle bin koji samostalno kombinuje kvalitetne otpatke prošlosti ne bi li ih vratio nazad u nekoj varijanti oživljenih leševa.

Claire Boucher je uspela da me uvuče u svoj "recycle" osećaj. Njen lo-fi Grimes projekat iznedrio je niz ugodnih asocijacija na velikane prošlosti (Kate Bush, New Order, Dead Can Dance, Cocteau Twins, Kraftwerk, The Knife, Joy Division...) koji su prisutni u vidu detalja koje Claire kombinuje u maniru boljih kustosa savremene umetnosti. Nalik konceptualnoj Laurie Anderson samo okrenutoj ka dream popu.

Halfaxa je "pure pleasure". Elektronski minimalne matrice pulsiraju u vidu jednostavnih meditativnih ritmova ostavljajući prostor ambijentalnim sint temama da plutaju u nedefinisanoj pozadini rasprostirući mistični tepih za neodoljive glasove. Kate Bush je dobila muzičku ćeru koja zna da efektno manipuliše glasom/glasovima stvarajući predivne vokalne slojeve nalik žuto-narančasto-crvenim jesenjim prelivima lišća naslaganih ispod stabala. Za razliku od "mame" Kate koja je oduvek težila kompleksnoj muzičkoj strukturi (bogati aranžmani, niz različitih instrumenata, perfekcija izvođenja) Claire je nalik usamljenoj i neshvaćenoj ćerci koja je popadala par razreda u srednjoj školi jer joj je bilo draže da svoje vreme provodi za jeftinim casio sintom u pokušaju stvaranja sopstvene/introvertne muzičke bajke.

Nalik muzičkom kolekcionaru koji je zaljubljen u svoje ploče (overite majicu koju nosi na fotografiji) ona brižljivo neguje svoje uzore: plesni ritmovi pripadaju New Orderovskoj soft pop filozofiji; bas motivi veoma često skreću u pravcu Joy Divison jednostavne nadrndane ritam škole; plutajući tepisi iz pozadine harmonijski vuku na Cocteau Twins/Dead Can Dance pasaže; vokalne stilske figure neodoljivo podsećaju na Kate Bush, uz daleke odjeke Bjork ili Elizabeth Frazer; progresivniji elektronski detalji u vidu minijaturnih sint tema i ritmičkih ukrasa asociraju na The Knife,Burial, Depeche Mode...

Lepota ove ploče dolazi iz osećaja svežine kojom se kombinuju svi ovi elementi da bi na kraju stvorili intimnu atmosferu koja vas obgrljuje Clairenim pozivom na daydreaming. Muzička forma (strofa, refren, solo delovi) je razbijena zarad intenzivnijeg doživljaja atmosfere, ali za razliku od mnogobrojnih konceptualnih umetnika Claire ima osećaj i ljubav prema pop izrazu te su sva aranžmanska "gubljena" melodična i zavodljiva. Ovo je jedan od "repeat" albuma koji se tečno preliva iz pesme u pesmu, stvarajući iluziju kontinuirane melodije koja spontano pluta prostorom istražujući niz sopstveno proizvedenih fidbekova.



Slušajući ovaj album setićete se popodnevnih bežanja iz škole, usamljenih lutanja po zabačenim dvorištima, prvih uzbudljivih filmova i prvih krš cigara koje ste popušili. "Halfaxa" je obojila ovu jesen.

Hund Menschen XLVI

split, hrvatska

meditacija / obavezni deo radnog dana

Last waltz

The Killer Inside Me (2010)

Par surovih realističnih scena nasilja nad ženama nije dovoljno da bi se nadomestio osećaj nedorečenosti koji provejava u poslednjem Winterbottomovom žanrovskom izletu koje tako često voli da pravi.

Odlučivši se na ekranizaciju pulp/noir romana od američkog pisca Jima Thompsona koji je svoj kultni literalni status zadobio mračnim i morbidnim jezikom fetišiziranog nasilja, a svoj renome u filmskoj industriji definitivno učvrstio saradnjom na scenarijima Stanleya Kubricka ("The Killing", 1956; "Paths of Glory", 1957) Michael Winterbottom je, ovaj put, zagrizao u jabuku koju nije mogao da pojede do kraja. Poznat po svojim nepredvidljivim potezima koji govore o njegovoj potrebi da istražuje mogućnosti filmskog jezika on se nakon prilično interesantne atmosferične "Genova"-e, 2008 koju stilizuje dokumentarnim kvazi-dogma pristupom (pisaću o tom filmu uskoro) upustio u realizaciju klasičnog holivudskog noir filma.

Pokušavajući da ostvari specifičnu atmosferu koja se vezuje za ovaj žanr (nepostojanje dobrih/loših likova, melanholična atmosfera, svet sa margina društva, naglašavanje ljudske poročnosti, mračne zakulisne radnje i depresivan osećaj luzerskog karaktera) Winterbottom je izgubio onaj dodir autentičnosti po kojem je bio prepoznatljiv u skoro svakom svom filmskom ostvarenju i lišio ovaj film neophodne svežine koja je 2010-te itekako potrebna da bi se stari/poznati žanr osvetlio novim svetlom.

Trudeći se da nas "neutralnim" jezikom pripovedanja postavi na distanciranu/bezbednu poziciju iz koje pratimo razotkrivanje sociopatske ličnosti šerifovog zamenika Lou Forda u klasičnom ušuškanom ambijentu malog teksaškog gradića on, zapravo, (osim efekta iznenađenja kada nastupe scene nasilja) pravi grešku koja se manifestuje kroz osećaj dosade i nesaživljavanja sa likovima koje pratimo. Naglasak na triler razradi u kojoj Lou manipuliše sa ucenjivanjima i ubistvima koja uključuju lokalnog moćnika, njegovog sina i zajedničku ljubavnicu je nepotrebno odvukao film u bledu i neinteresantnu klasičnu "muljatorsku" kombinatoriku umesto fokusiranja na mračan i intrigantan subjektivni svet sociopate u koži uglađenog, staromodnog teksaškog džentlmena.

Najbolji delovi filma su upravo oni u kojima imamo prilike da vidimo sposobnost Fordovog balansiranja između dualiteta sopstvene ličnosti: kao suptilnog/romantičnog verenika omiljene devojke u gradu i sadistički nastrojenog ljubavnika prostitutke sklone S-M igrama; kao momka sa osećajem za sprovođenje pravde i makijevalistički nastrojenog zločinca; kao nežnog i blagog prijatelja i brutalnog nasilnika. Dok je Thompson svoj roman pisao u prvom licu stvarajući tako uverljiv osećaj mraka koji leži unutar mnogih od nas Winterbottom se povukao u pozadinu pružajući jedino meso i krv tamo gde se i očekivalo - u brutalnim i temeljnim snimcima fizičkog nasilja (prvo nad erotizovanom ljubavnicom, a onda i nad verenicom). Iako su same scene nasilja izrazito efektne i to baš upravo zbog bledog, bensedinskog tona kojim se prati razvoj priče do samih scena ono što se, zapravo, očekivalo je da nas celokupna priča odvuče u intrigantnu spiralu višeslojnosti ljudske ličnosti.

Glavni promašaj se nalazi unutar pristupa glavnom junaku tj. nesposobnosti da se postigne nivo emotivne uverljivosti koje npr. Lynch uspeva da tako lako postigne sa svojim sadistički nastrojenim negativcima - da im usadi ubedljiv osećaj personalizovanosti koja se manifestuje kroz isprepletanost mračnih fantazija i postupaka sa intimnim/emotivnim potrebama koje su bliske svima nama i omogućavaju nam (kroz empatiju) saživljavanje sa kompleksnom ljudskom strukturom ličnosti i njenim unutrašnjim haosom reprezentovanim kroz niz frustriranih aktivnosti.

Ford ( u solidnom tumačenju Casey Afflecka) je jednostavno dvodimenzionalan karakter, obrađen kao crtani lik koji na isti način i istim intenzitetom i mazi i šamara, pije kafu i nabija pesnicu u smrvljene kosti ili sa istom energijom prilazi strategiji brzog bogaćenja preko ucene i prihvatanju sopstvenog poraza/kraha.
Možda je Winterbottom želeo da nam prikaže kako se takvi, naizgled, normalni ljudi nalaze tu - pored nas i da su sociopate nesvesna bića pod isključivom kontrolom sopstvenih mračnih nagona, ali je sveukupan efekat upravo suprotan - vi ste sve vreme svesni da gledate film sa glumcima umesto da zaboravite na tu činjenicu. Osim kada eksplozivno nasilje u svom namerno dugotrajnom scenskom prikazu ne donose osećaj straha - straha od shvatanja da je to deo sveta koji nas okružuje.

Eksternalizujući nasilje kao jasan vid mentalne poremećenosti glavnog junaka nabadajući nas sa njim direktno u oči i stomak Winterbottom nije uspeo to da uradi na mnogo bitnijem dramskom planu - na planu unutrašnjeg sveta našeg sado džentlmena koji nam na kraju filma više deluje kao tabula rasa nego kao psiha odraslog (i poremećenog) čoveka.

Ipak, bez obzira na očigledan problem koji nije adekvatno razrešio, Winterbottom nudi niz kvalitetnih elemenata zbog kojih vredi gledati "The Killer Inside Me": scene seksa odišu vrhunskim erotizovanim nabojem, scene nasilja su ubedljive i realistične u svom hororu, a priča (iako ne nudi ništa novo) teče relativno fluentno oslanjajući se na okvire knjige po kojoj je i snimljena. Glumci su zanatski korektni, ali ne daju svoj maksimum koji bi skrenuo pažnju na izvanrednost u igranju, a fotografija i atmosfera odgovaraju noir žanru.

Umesto razotkrivanja ubice u nama, bezbedno smo zaključili da je ubica ipak - skoro uvek - u nekom drugom. Winterbottomu ostaje da sledeći put ponudi nešto više od prosečnog triler/noir filma sa par sjajnih momenata.

meditacija / obavezni deo radnog dana

Hund Menschen XLV

beograd, srbija

"Paradise is too perfect for humanity"

Dario Argento

Obzirom na zajebanu energiju koja je počela da preplavljuje ovu našu duboko istraumiranu sredinu i koja počinje da mi liči na početak ozbiljnog sranja (još jednog u dvodecenijskom nizanju haosa) koje bi veoma lako moglo da se otrgne bilo kakvoj razumnoj kontroli preporučujem mini hard kor brutal filmski kućni festival pod parolom

"BOLJE KRV NA EKRANU NEGO ORGANI NA ULICAMA".
Gledanje ovih filmova ne preporučujem trudnicama,srčanim bolesnicima, deci i osobama sa osetljivim stomakom. (obavezno obaveštenje po čl.zak.br.666 Odbora za porodične vrednosti )
Profondo Rosso / Deep Red (1975)
Remek delo "giallo" italijanske škole. Dario Argento na vrhuncu svoje kreativnosti podiže estetski nivo žanra miksujući na jedinstven način eksplicitne/šokantne scene ubistava sa art stilizacijom triler scenarija. David Hemings sa lakoćom i šarmom nosi centralnu ulogu američkog pijaniste koji pokušava da pronađe poremećenog serijskog ubicu na ulicama Rima. Fotografija, kamera i montaža su na vrhunskom nivou, a kreativno snimljene scene nasilja su oduvek predstavljale Argentov adut iz rukava. Pored izrazito upečatljive (i zauvek urezane) scene "šurenja" u kupatilu, Dario nas je počastio sa još par neizbrisivih brutal scena u kojima sekirica igra glavnu ulogu uz izuzetno mučan organski efekat vezan za prizore u kojoj ćete jezikom opipavati vlastite zube kao i dobro razmisliti o potencijalnim opasnostima/mogućnostima upotrebe lifta. Lepše i atmosferičnije od ovoga ne može - ako govorimo u kontekstu brutal filma i vizuelnog izgleda. Najverovatnije moj no.1 od Darija.

Cannibal Holocaust (1980)
Ruggero Deodato je bio uhapšen zbog tužbi za opscenost nakon premijere ovog i dan danas izuzetno uznemirujućeg ostvarenja. Javnost ga je optuživala da je koristio "snuff" snimke jer su dokumentarni segmenti toliko šokantno uverljivi da je dosta ljudi poverovalo u njihovu autentičnost. Uznemirujuće (arhetipske) scene nasilja koje uključuju silovanja, nasilan porođaj, kastraciju i naravno kanibalizam su ubedljive zbog svoje naturalnosti i uverljivog osećaja straha/horora koji proživljavaju nesrećni članovi filmske ekipe u sukobu sa kanibalističkim plemenom u srcu Amazonske džungle. Primitivna brutalnost u svom najvećem hororu - čovek kao plen, kao životinja, kao bespomoćna tuđa igračka. Iako je Deodato naknadno oslobođen optužbi ovaj film je bio zabranjen za emitovanje u većini zemalja zbog eksplicitnih scena nasilja i seksa. Jedan od najvećih vrhunaca eksploatacijskog žanra. Ja lično Deodatu ne mogu da oprostim ubijanje pravih šest životinja zarad efekta uverljivosti. Ovaj film je samo za one sa čvrstim trbušnim mišićima.

Yi boh lai beng duk / Ebola Syndrome (1996)

Jedan od najbolesnijih i najuvrnutijih filmova koje sam gledao. Herman Yau je vizuelno materijalizovao eksploziju ludila na izrazito eksplicitan i brutalan način uz neverovatnu dozu morbidnog humora. Iako se ovo ostvarenje tretira kao tresh film B produkcije ja bih pre rekao da je Herman Yau stvorio žanr za sebe prerađujući najmračnije fantazije kroz groteskne/bolesne prizore koji u isto vreme izazivaju i šok (zbog neverovanja u viđeno) i debilan smeh. Restoranski radnik beži iz Hong Konga u Južnu Afriku nakon što je ubio svog gazdu i iskasapio njegovu ženu da bi tamo silovao Zulu devojku koja mu prenosi Ebola virus. Nakon ubistva i silovanja novog gazde i njegove žene on ih kasapi i pretvara u hamburgere koje prodaje u restoranu šireći na taj način dalje virus. Koliko li je ingeniozan ovaj scenario?! Sve to je propraćeno neopisivo lucidno-idiotskom realizacijom scena nasilja i prelaženja svih (ne) očekivanih moralnih granica. Ovaj film je zaista "specijalno unikatan" i pritom neverovatno zabavan u svom krajnje pomerenom izrazu i estetskom ukusu (ukoliko imate stomak za gledanje/preživljavanje šokantno brutalno - animalnih scena kojima obiluje ovo ostvarenje). Kinezi ne jedu samo pse!

Ichi the Killer (2001)

Takashi Miike u svom najbizarnijem art izdanju. Neverovatna lakoća režije kojom se ne poštuju kodeksi main streem snimanja i briljantan Takashijev um kojim postiže krajnje shizofrenu dramsku konstrukciju anksiozno/uzbudljivog sadržaja su zaista "one of the kind". Najbolji savremeni video radovi se ne nalaze na Venecijanskom bijenalu već su delovi njegovih filmova. Japanac koji zasluženo nosi titulu "najprogresivnijeg režisera sadašnjice" uspeva da uspešno kombinuje neverovatan niz brutalnosti (metalna konstrukcija zakačena za kožu, prolivanje ulja po koži, rasecanje tela na pola, odsecanje jezika, ruku, nogu, gutanje cele pesnice pri pokušaju udarca?!...) sa morbidnim/crnim humorom. Isfrustrirani tinejdžer Ichi ubija sve što mu je na putu kad bes preuzme kontrolu nad njim, a jakuze su njegove glavne žrtve. Nezaboravni (harizmatični) ofarbani plavušan mazohista Kahihara (Tadanobu Asano) je u potrazi za njim zbog traženja vrhunskog osećaja bola. Ljudska izopačenost pod okriljem psihoanalitičkih mehanizama u spektakularnom vizuelnom izrazu. Tobogan filmskog ludila.

Srpski film (2010)


I mi konja za trku imamo u ovogodišnjem svetskom hit hard kor filmu pod autorskom palicom scenariste Aleksandra Radivojevića i režisera/koscenariste Srđana Spasojevića. 1981. je Miša Radivojević sablažnjavao SFRJ malograđanštinu sa kultnim "Dečko koji obećava", a 30 godina kasnije njegov sin to radi u Srbiji sa Srpskim filmom. Ponekad zaista "iver ne pada daleko od klade". Koristeći naš aktuelni mučni političko/socijalni kontekst kao podlogu za razvijanje filmskog horora autori Srpskog filma realizuju krajnje uznemirujuće scene nasilja ("new born porn", nabijanje kurca u oko, dekapitacija mačetom, homoX incest...). Mučan utisak je pojačan osećanjem beznađa i obesmišljavanjem vrednosti individualnih života u naglašavanju popularne svetske tendencije "zabave ispred svega". Ovaj film definitivno nudi "zabavu" svima koji su ogrezli u kolotečini sopstveno indukovane dosade. I stvara osećaj grča u stomaku jer je ubedljivost šokantnih scena realizovana na zavidnom zanatskom nivou.

meditacija / obavezni deo radnog dana

Nepodnošljiva lakoća postojanja

Nedelja malo posle podneva. Lokalna prodavnica u centru grada. Mala i nabijena neraspakovanim paketima koji onemogućavaju normalan prolaz između rafova. Miris truleži iz ubuđalih parizera štipa za oči. Mladi džiber stoji za kasom. Glava kao tiganj, gel natrljan da bi kratka kosa u obliku šiljaka stremila ka nebeskom carstvu. Pored gajbica sa povrćem čuči stari džiber u proliv jesenjem subnor odelu i čeprka po glavicama crnog luka. Iza njega, džiber u srednjim godinama zadriglog podvaljka i bojler stomačine iz staklenog frižidera vadi 4 flaše jelen piva. Prodavačica cirka 3. Za kasom rumena, mlada, plava nalik uljem namazanom prasetu. Po rafovima kombinuje proizvode još mlađa, braon,ustondirana sa manirima jednog krompira. O otužnim mesnim proizvodima stara se plava baba koja igleda kao proizvod čistilišta.

Mladi džiber (sa razigranim osmehom): U, mamu im jebem pedersku, kako su ih razbucali. Kako mi je žao što nisam mogao da idem da ih bijem, mamicu im jebem pedersku!
SVI (osim mene): HAHAHAHAHAHA
Stari džiber: Neka. Tako im treba. Tu bolest treba iskoreniti.
Džiber srednjih godina: Šta bre više oće?! Nemamo šta da jedemo a oni se pederišu po celom gradu. I treba im jebati mater!
SVI (osim mene): HAHAHAHHAHA
Mladi džiber (ostrašćeno): Uh, juče sam se čuo sam ortakom koji radi u urgentnom. Zajedno smo teli da danas idemo da ih bijemo, mamicu im pedersku ali on je morao da radi. E, jebiga gde baš danas, u pičku materinu!!
Mlada, plava, rumena (otkucava račun na kasi): Joj, ajde što njih biju nego što su ove silne policajce pretukli, nisu oni ništa krivi.
Džiber srednjih godina (sa flašama piva u rukama): Ko im jebe mater! I treba da dobiju batine jer štite ta govna. Umesto lepo da ih sve redom biju sa nama normalnima. Ovako, kada štite te pederčine i treba da dobiju po leđima!
Stari džiber (sa providnom najlon kurton kesicom u koju je stavio 3 glavice crnog luka): Ceo svet je postao bolestan. Nekada bi te nakaze ležale po zatvorima a ne izlazile na ulicu da nam sramote zemlju. Sve manje dece se rađa a mi još i da gledamo ovu sramotu. I umesto da ćute oni se još i hvale! A policija ih još i štiti! Sramota!
Plava baba iz čistilišta (mrmlja u bradu): Da, da....sve se izopačilo...
Mladi džiber (uzima kusur uz smeh): 49 pandura je povređeno! Tako im i treba! Jebem ti, idem da vidim sa ortakom da stignemo bar na kraj...uf, jedva čekam da ih napucam, pederčine odvratne!
SVI(osim mene): HAHAHAAHA
Džiber srednjih godina (sa vibrirajućim podvaljkom): Ma treba ih jednom sve potamaniti i kraj! Ko, bre, uopšte normalan može da podržava tu stoku?! Jebem ti ovu državu koja ih štiti!
Stari džiber (pogrbljen u redu): Sve je to došlo sa zapada. Nekada se ovde znao red. Pederi u zatvorima, a policajci jure lopove!
Plava baba iz čistilišta (mrmlja u bradu): Jeste, jeste...znao se red. Mlada,plava, rumena (vraća kusur mladom džiberu uz flert osmeh): Čujem da je baš mnogo policije na ulicama. Bolje se pazi...vidiš da hapse!
Mladi džiber (veselo i poletno): Ma ima oni da se paze nas! Štite ove bolesnike, jebem im mater pandursku! Sve su to govna! Uff...kako ću im da jebem svima mater! Ti što se guze ima da dobiju šta im sleduje!
SVI(osim mene): HAHAHHAAAA
Džiber srednjih godina (dok čačka pupak kroz raskopčanu dugmad na košulji): Bar nas ima još normalnih! Koliko dugo prave budale od svih nas čudo da svi nismo postali pederi! HAHAA
SVI (osim mene): HAHAHAHAHA
Mladi džiber (odlazi uz smeh): Ajde, vidimo se! Žurim!

SVI (osim mene) ga gledaju sa simpatijama u očima. Plava baba iz čistilišta krije sentimentalne suze. Plava prasica za kasom mašta o pendreku mladog džibera. Ustondirana braon krompiruša je i dalje ustondirana. Matori džiber se setno priseća partijske discipline.Džiber srednjih godina požudno gleda mladu plavu prasicu za kasom.

Svi likovi i dijalozi nisu proizvod mašte. Iako bih jako voleo da jesu.

Ljubav čista a njih više od 300

Apelujem na sve vas koji gajite ljubav prema životinjama da pomognete našim sugrađanima koji se već godinama brinu o životinjama koje su prepuštene same sebi i ulici. Čak iako niste ljubitelji životinja sigurno vam znači da postoji neka organizacija (u ovom slučaju Udruženje građana "Help animals") koja sklanja nesrećne životinje sa ulice i time sprečava niz problema koji proističu iz takve situacije : širenje zaraza, formiranje agresivnih čopora i smanjenje (putem sterilizacije) broja lutalica širom našeg grada. Obzirom da sam bio u azilu "Riska" i upoznao se sa ljudima koji se iskreno i iz petnih žila trude da održe minimalan nivo adekvatnih uslova za 400!!! životinja o kojima se brinu, garantujem vam da će vaša pomoć otići u prave ruke. Najmanji (ali ne i beznačajni) vid pomoći koju možete pružiti ovim ljudima sastoji se u okretanju humanitarnog broja 0900-500-504

Cena poziva sa fiksnog broja je 50 dinara + PDV
(Udruženju se uplaćuje za svaki poziv svih 50 din.)

Cena poziva sa mobilnog broja je 150 dinara + PDV
(Udruženju se uplaćuje za svaki poziv 112,5 din.)




Prenosim apel objavljen na sajtu "Help animals":

4.09.2010.

Dragi prijatelji,
stigao je izveštaj za avgust o pozivima na “humanitarni broj”. Imali smo drastičan pad! 177 poziva sa fiksne i svega 16 sa MTS mreže. Ukupno je prikupljeno – 10650 dinara. To još i ne bi bilo toliko strašno da isti mesec nije bio i veliki pad uplata. I to bi se nekako preživelo samo da nema strašnog pritiska od strane građana da azil “Riska” primi nove životinje. BUKVALNO skoro da ne prođe dan da neko ne ostavi štence. Danas 5, prekjuče 2, pre sedam dana 3. A mi već imamo 400 životinja! Shvatite, svaka nova životinja predstavlja: pregled, čišćenje, vakcinaciju, sterilizaciju, eventualna lečenja, nova usta za ishranu, na kraju krajeva zahteva i prostor!!! Mi ne smemo i NEĆEMO dozvoliti da se desi “hordašenje” i da se na jednom mestu nađe preveliki broj životinja koji bi značili mogućnost širenja zaraze, glad, međusobno ubijanje... što smo već imali prilike da vidimo na raznim mestima. Ljudi koji rade direktno u azilu su u depresiji, ne vide izlaz. Skoro niko ne udomljava životinje, mesta nema, ljudi koji bi radili takođe, pad donacija je veliki, a novi i novi pristižu. Možemo razglabati do sutra da je sve to rezultat toga što grad Beograd ne vodi strategiju adekvatno i pre svega što se ne sterilišu vlasničke životinje, ali mi se sada borimo sa svakodnevnim opstankom životinja u azilu. Molimo Vas za podršku, nemojte odmagati. Ovde imate i broj računa i humanitarni telefon: 0900-500-504, a i druge vidove pomoći! Hvala na razumevanju!


ZAMOLIO BIH SVE VAS KOJI POSEDUJETE VLASTITE INTERNET KUĆE DA SE PRIKLJUČITE OVOJ AKCIJI. POKAŽIMO SOLIDARNOST!

Hund Menschen XLIV

beograd, srbija

Srpski film (2010)

Udarac u stomak je blag opis organskog efekta koji prouzrokuje gledanje ovog krika pobune protiv licemerja i lažne malograđanštine u kojoj živimo godinama.

Srpski film je opravdano izazvao enormno veliku pažnju (uz enormno veliku polarizaciju mišljenja) kako svetske tako i domaće javnosti. Potrudiću se da se ne zapetljavam u preterane intelektualizacije već ću pisati iz utrobe - jer to je upravo mesto na kojem se smešta post efekat ovog dela. Prvo ću da (lokalpatriotski) objasnim zbog čega je ovaj film izuzetno značajan:
Činjenica da je ovo prvi?! srpski film koji je potpuno finansiran privatnim novcem (pretpostavljam novcem samih autora i njihovih prijatelja) ukazuje na odlučnost i beskompromisnost njegovih tvoraca da isteraju svoju priču do kraja. Bez kukanja na srceparajuće okolnosti, nerazumevanje kulturnih (državnih) fondova i jurenja za menadžerima banaka, osiguravajućih društava i hiper marketa. Radivojević (scenarista) i Spasojević (režiser/ko-scenarista) su stali potpuno iza svog rada - intelektualno, emotivno i materijalno. U zemlji Srbiji 2010. godine već sama ta činjenica deluje kao čudo. I uliva nadu mnogobrojnim kreativnim ljudima (ne samo filmadžijama) da je, bez obzira na negativne okolnosti, moguće uraditi sličnu stvar. Ukoliko dovoljno verujete u istu. Jedino na taj način (kada nikom ništa ne dugujete i kada ste sami vlasnici sopstvenih ideja) imate apsolutnu kontrolu nad svojim radom - bez potrebe pravljenja kompromisa.

Upravo je nepostojanje kompromisa druga značajna stvar koja čini ovaj film vrednim. Za sve one koji su upućeni u rad Aleksandra Radivojevića potpuno je jasno da je on u ovaj film ugradio sopstveni kodeks (filmskih) vrednosti koji je godinama prezentovao u sada već kultnoj opskurnoj TV emisiji - Šok koridor. Štaviše, ukoliko niste do sada imali prilike da gledate njegovu odličnu pozorišnu predstavu "Samoudica" u Ateljeu 212 možda bi ste mogli da je gledate u skorije vreme. Seme iz kojeg je iznikla ova predstava je isto seme iz kojeg je iznikao i Sprski film. Radivojević već godinama veoma jasno demonstrira svoj (opravdani) bes prema malograđanskoj i ulizivačkoj kulturi koja je preplavila našu sredinu. Veliki ljubitelj i poznavalac hard kor žanrova napisao je scenario koji nedvosmisleno ukazuje na njegov potpis u skoro svakoj sceni (Radivojević nije puki plagijator eksploatacijskog žanra već je dovoljno originalan autor koji uspeva da nametne svoj hard kor stil).

Pitanje žanra je treća značajna stvar. Unutar brutalnog i eksplicitnog filmskog stila koji se od "giallo" italijanske stilizovane vizuelne estetike 70-tih transformisao u prljavi japanski brutal tokom 80-tih (serijal "Guinea pig") pa sve do savremenih eksplicitnih "organskih" horora, kako evropskih tako i američkih i azijskih ( od kojih je T.Miike definitivno najradikalnije otišao u smislu realizacije noćnih košmara na platnu) Radivojević i Spasojević uspevaju da pomere dostignute svetske granice zamišljenog/realizovanog. I to rade iz Srbije. Rekao bih opravdano jer jedan od najvećih realnih horora savremene civilizacije se upravo odigrao na ovim prostorima tokom 90-tih. Samim tim, potpuno je legitimno da Srbi budu upravo ti koji će učestvovati u kreiranju novih filmskih granica brutalnosti realizovanih na celuloidnoj traci. Pa zar nismo temeljno godinama bili indoktrinirani iz pravca državnih medija snimcima odsečenih ušiju, udova, spaljenih leševa, otkinutih sisa, ljudskih ražnjeva i svih ostalih nepojmljivih stvari koje predstavljaju istinski inferno na zemlji? Kad bih želeo da omalovažavam Radivojevića (što mi nije namera) rekao bih da je on samo upijao slike iz naše stvarnosti i bukvalno ih transformisao u filmski medij. Čudna stvar je kako se teror koji stiže uz javnu podršku (zarad viših - nacionalnih interesa) lako guta za razliku od imaginarnog - filmskog.

Srpski film je najjači tamo gde i treba da bude - na organskom nivou. On uspeva da uradi izuzetno tešku stvar - da u filmskoj formi "uhvati" osećaj nakupljenog besa i frustracija koje nam je vlastita zemlja nanela. Za razliku od većine jalovih socijalno/kulturno/političkih analiza koje umesto da donesu približavanje neophodnog katarzičnog efekta samo povećavaju distancu od srži problema koji nam je svima (pre) oblikovao živote Srpski film steže direktno za mOOa svojim ogoljenim rečnikom nasilja. Svaka brutalno snimljena scena u filmu ima jasnu ulogu u građenju atmosfera užasa koji nas natkriljuje već godinama. Realnost je daleko mračnija u svome svakodnevnom hororu od stilizacije viđenog nasilja na filmu (ne želim da navodim niz porodičnih i ratnih užasa vezanih za žrtve nasilja sa kojima sam radio). Srpski film ne nudi katarzu - on nudi razotkrivanje horora kao osnovnog preduslova za katarzu. Nije mi jasna nategnuta priča oko "simbolike" filma i "metaforičnih" značenja. Sve je potpuno jasno i očigledno: od eksploatacije porno žanra kao opisa naše realnosti do raščlanjivanja svake brutalne scene kao vizuelnog opisa svih naših jezivih psovki. Pa čak su i kroz dijaloge i monologe u filmu potpuno nedvosmisleno izrečena osnovna uviđanja našeg celokupnog s(r)tanja od strane scenarista.

Suštinski okidač horora unutar Srpskog filma ne leži u pukom fizičkom maltretiranju već u veštom manipulisanju sa porodičnom strukturom kao ultimativnom žrtvom naše društvene izopačenosti. Proživljavajući užas glavnog junaka koji doveden u situaciju egzekutora nasilja otkriva da je izmanipulisan na činjenje porodičnog "genocida" mi smo dovedeni u bezizlaznu šok situaciju u kojoj je veličina žrtve/horora tolika da spas više ne postoji kao opcija. Na taj način Srpski film efektno stavlja tačku na postojanje iluzije poslednje šanse koja bi samo donela lažan katarzični efekat. Akumulacija užasa/frustracije/besa je sačuvana tj. nerasterećena lažnim spasom. Prave promene se dešavaju onda kada više ne vidimo izlaz u naučenim odbrambenim mehanizama. A želim da verujem da autori Srpskog filma upravo na tome insistiraju. Na pravim promenama. Kako na kulturnoj sceni tako i u percepciji stvarnosti koja nas okružuje.

Spasojević (kao debitant) pokazuje priličnu samouverenost i sigurnost u kreiranju filmskih setova, postavci kamera kao i u doslednom insistiranju na monolitnoj bezizlaznoj/nihilističkoj atmosferi od početka do kraja. Montaža je prilično usklađena sa ritmom same priče, a korišćenje "snuff" video opreme doprinosi realnosti i autentičnosti viđenog. Srđan Todorović izgleda i glumi kao ispušena muštikla, kao čovek koji je umoran od svoje prošlosti i konstantne brige oko svakodnevnog preživljavanja . Suzdržan u verbalnom on eksplodira u fizičkom/telesnom izrazu tako da njegova naizgled odsutna gluma u prvom delu filma zapravo služi pripremanju terena za ludilo koje sledi. Pas koji laje ne ujeda. I obrnuto. Sergej Trifunović je ostvario jednu od svojih najuverljivijih uloga kao Vukmir - ekscentrični i beskrupolozni režiser uveren u filozofsko/psihološku pozadinu priče "veće od nas samih". Katarina Žutić glumi kao porno glumica što u filmu i jeste, ali joj se oprašta nategnuta gluma zbog seksipila i entuzijazma kojim zrači sa ekrana.Prilično dobru ulogu je ostvario Slobodan Beštić kao Marko - ljigavi i mračni pripadnik policije, a Jelena Gavrilović u ulozi žene (Marije) predstavlja prijatno iznenađenje - njena kontrolisana i smirena mimika i gestikulacija doprinose kvalitetu filma. Moram odati priznanje i odabiru glumaca za uloge militantnih pripadnika DB-a. Njihove fizionomije su adekvatno pogođene.

Nemam nameru da zameram na sitnim dramaturškim propustima u prvom delu filma jer mislim da je neudubljivanje u kompleksnost/dubinu glavnih likova posledica postizanja efekta "neutralnosti" tj. postizanja blage distanciranosti naspram konkretne porodice koja služi lakom "transferu" ka bilo kojoj porodici u ovoj zemlji. Nisu likovi oni koji su suštinski bitni u celoj priči već mehanizam izopačenosti/ludila koji se poigrava sa njima. Scena za koju mislim da je izuzetna je scena vožnje Srđana Todorovića kroz polumračne beogradske sokake u potrazi za razrešenjem potisnutih događaja. Atmosfera zamandaljenih dvorišta i senki iza jeftinih zavesa na jeziv način dočarava potencijalni "privatni pakao" koji se uvek odigrava tu negde oko nas. Šta se sve krije iza tih vrata i prozora? Nalik onoj poznatoj komšijskoj rečenici serijskih ubica: "Bio je tako fin i pristojan čovek".

Dinamika dešavanja vas drži napetim sve do brižljivo izgrađene kulminacije na samom kraju uz efektnu poruku završne scene - u ovoj zemlji čak i smrt ne znači prestanak eksploatisanja. Idejno razrešenje raspleta događaja koje glavni junak razotkriva preko snimljenih kaseta je prilično domišljato (iako ne i krajnje originalno) scenarističko rešenje jer je slično razotkrivanju uzroka traume u kojoj se nalazimo svi zajedno. Nedela su učinjena, zločini su bili monstruozni, a mi i dalje razokrivamo deo po deo prošlosti ne bi li ustanovili kako nam se desila trauma u kojoj smo svi učestvovali. Ideja drogiranja glavnog junaka, kao i njegove porodice dok se dešava kulminacija terora zarad zabave je podjednako efektna jer upućuje na opijenost/nadrogiranost naroda nacionalnim zanosom dirigovanim iz udobnih političkih fotelja koji je rezultovao sveopštim masakriranjem.


Pošto smo prisustvovali projekciji filma u bioskopu Kolosej rekao bih i par reči o efektu koji Srpski film izaziva na "prosečnog" srpskog gledaoca jer većina takvih je bila u sali. Ovo je prva projekcija u tom bioskopu tokom koje je vladala apsolutna (napeta) tišina. Iako su kokice u velikoj količini bile prisutne u sali nismo ih čuli. Par ljudi je demonstrativno i besno (uz psovke) napustilo projekciju, a pri izlasku videli smo devojku koja je plakala dok je njen dečko pokušavao da je smiri rečima kako je to sve samo izmišljotina. Mislim da je efekat koji ovaj film proizvodi zaista značajan kad uzmemo u obzir koliko je danas teško postići bilo koju vrstu (umetničkog) iznenađenja.

Srpski film nije za svakoga. Njegovi autori su dosledno pratili svoju viziju bez razmišljanja o povlađivanju opštem ukusu. Obzirom da je od početka ovaj film i reklamiran kao izrazito brutalan i eksplicitan nije mi jasno šta su mislili ljudi koji su se "zatekli" viđenim? Ukoliko nemate stomak za takvu vrstu filma onda ga i ne gledajte.

Moram da napomenem da sam izuzetno razočaran (po ko zna koji put) reagovanjima šire "kulturne javnosti". Izgleda da je sveprisutna tendencija da se bilo koja vrsta uspeha u ovoj sredini omalovažava na sve moguće načine. Svako ima legitimno pravo da mu se film i njegova estetika ne dopadne, ali nepravedno je neuočiti jasne kvalitete Srpskog filma i tvrditi kako je to neopevano smeće. Meni je apsolutno jasno da je to film (da ne zaboravimo - debitantski film!!) u koji je uložena ogromna ljubav i enormno veliki entuzijazam. Pritom, uzimajući u obzir našu zemlju sa svim njenim bezbrojnim preprekama pravo je čudo ovde snimiti ovakav film - film svetskog formata. Umesto da guramo hrabre pokušaje koji teže radikalnijim umetničkim vizijama i pravoj slobodi realizovanja sopstvenih ideja mi ćemo uvek da tražimo dlaku u jajetu zašto to ne valja. Na kraju krajeva pravi uspeh Srpskog filma ionako ne zavisi od bednog domaćeg tržišta već od inostranog interesovanja na području nezavisnog filma, a deluje da je njegova pozicija unutar te sfere već zadobila kultni status. Meni ostaje samo da čestitam na pokazanoj hrabrosti i doslednosti celoj ekipi Srpskog filma. Bravo!

Caro Diario (1993)

Pun lepršavog humora, intimni "vespa-movie" dnevnik Nanni Moretti-ja je delikatan kaleidoskop svakodnevnih sitnica koji nakon 100 minuta "rotiranja" razotkriva punu sliku ljubavi prema radosti življenja.

Ako ste tražili film koji bi vam popravio trenutno raspoloženje i ostavio vas sa zadovoljnim osmehom na usnama dok iščekujete sledeću radnu nedelju vaše lutanje je završeno. Nanni Moretti je one man show, blago anksiozni levičar koji je postao poznat po svom kvazi - dokumentarnom stilu snimanja u kojem neosetno prepliće svoj privatni život sa filmskom imaginacijom. Intimni dnevnik ne poseduje strukturu konvencionalnog filma već se više oslanja na fascinantan (ludački) tok misli samog autora koji u stilu glagoljivog/anksioznog Woody Allen-a izlaže svoje impresije o raznim malim i velikim životnim stvarima dok ga pratimo (u stilu road movie-ja) na proputovanju kroz Italiju.

Film je strukturalno podeljen na 3 dela, 3 poglavlja dnevnika:

"In vespa" je prvi deo Nanijevog dnevnika u kome kruži vespom po Rimu izlažući svoja mišljenja o arhitekturi, filmovima i promenama koje se dešavaju tokom vremena. Izuzetno šarmantan i duhovit, on vas od prve minute relaksira svojim neposrednim pristupom, a lakoća kamere koja ga prati ulicama Rima izaziva "turistički" efekat. Izbor muzike je odličan te imamo priliku da uživamo u arapskom dens hitu "Didi" od Cheb Kaleb-a dok nam u kadru Nani đuska na svojoj vespi uživajući u lepoti vožnje kroz voljeni grad po sunčanom danu. Priznajući da mu je "Fleshdance" omiljeni film i da je inficiran plesom on slučajno?! naleće na Jennifer Beals (glavnu glumicu iz tog filma) koja se šeta Rimom. Dijalog sa njom je jedna od dve neočekivano otkačene scene u ovom delu. Druga je maltretiranje kritičara koji je napisao odličnu kritiku za očajno loš film koji je Nani gledao - "Henry: Portrait of a Serial Killer." Jedna od najlepših scena se takođe nalazi u prvom delu dnevnika kada Moretti odaje počast Pasolini-ju vozeći se vespom do mesta njegovog ubistva. Snimljena elegantno i bez teksta, uz efektnu muzičku podlogu (Keith Jarett - "The Koln Concert") ova scena na dirljiv, sentimentalno/nostalgični način zaokružuje prvi deo dnevnika.

"Isole" je vizuelno najlepši deo filma. Ne uspevajući da u kući svog dobrog prijatelja profesora Gerardo-a (koji se godinama posvetio izučavanju "Uliks"-a) sredi dokumentaciju za svoj film zbog konstante buke sa ulica on odlučuje da zajedno nađu mirnije mesto za rad. Putujući po Eolskim ostrvima, oni ne uspevaju da ga nađu zbog raznih ometajućih fakora: mnogobrojni turisti na Liparima, razmažena deca koja terorišu roditelje na Salini (smeh je neizostavan pratilac ovih scena) ili grandomanski nastrojen gradonačelnik Strombolija koji želi da ih uključi u svoje somnabulne projekte. Atmosfera drugog dela je za nijansu napetija zbog sveprisutne nervoze samog Moretti-ja koji ne uspeva da sredi svoje papire za filmski projekat, ali mirni pasaži sa predivno snimljenim pejzažnim scenama prave balans nervozno/duhovitim situacijama sa kojima se naša dva junaka susreću. Genijalan momenat u ovom delu je praćenje razvoja "sapunsko-operske" zavisnosti kod Gerardo-a koji godinama (sve do odlaska na ostrva) nije gledao televiziju. Moretti uspeva na potpuno nepredvidljiv način, kombinujući scene sa ljudima i scene bez njih ili scene u kojima sam šeta uz muzičku pratnju, da sugeriše da je ona prava buka i nervoza uvek unutar nas, a ne van nas.

"Medici" je veoma čudan treći deo dnevnika u kojem se Nani ironično poigrava sa pogrešnim dijagnostifikovanjima njegove prave bolesti (od koje se izlečio) - raka limfnih žlezda. Ne znajući zbog čega ima konstantan svrab i insomniju kreće na niz pregleda susrećući se sa dosta različitih lekara (što specijalista što alternativaca) koji mu daju potpuno pogrešne dijagnoze. Niz komičnih dijaloga, kao i Nanijevi monolozi daju vedru notu inače neveseloj temi pokazujući kako preozbiljno shvatamo život u kome se većina stvari (zaista) ne zna.

Caro Diario je specifično ostvarenje teško definišuće lepote života i svih onih "sporednih" stvari koje su naizgled sitne i nebitne. Ceo teret filma leži na leđima kompletnog autora Moretti-ja i njegovog istančanog (filmskog) senzibiliteta koji se najbolje pokazuje u savršenom ritmu filma i njegovim blagim prelazima iz stanja blesavih scena i brbljive naracije (u kojima Nani ne štedi pokazivanje svog celokupnog "personality" arsenala) u stanja meditativne kontemplacije i sentimentalnih introspektivnih putovanja.

Kolaž šarma, duhovitosti i očaravajuće prisnosti, kao i prefinjeni osećaj za nestandardnu filmsku naraciju čine ovaj film apsolutnim biserom filmske umetnosti. U mom intimnom dnevniku uvek bi se našao na top1o listi.

Hund Menschen XLIII

beograd,srbija / photo by blurred