Šta radi pobožna nemačka enklava (Menoniti) kada ih pogode pitanja podeljenog srca? Isto što i svi ostali kad je u pitanju ljubav. Pate, umiru i vaskrsavaju kroz mali "mirakul" za koji je zaslužan Carlos Reygadas - najbolji rusko/skandinavski režiser meksičkog porekla.
Stellet licht počinje spektakularnim kadrovima zvezdanog neba koje se transformiše u zoru. Završava se spektakularnim kadrovima sumraka koji se transformiše u zvezdano nebo. Carlos nam šekspirovski poručuje da se ljubavna trougao patnja između početnog i završnog kadra odvija u mikrokosmosu (i to zaista specijalnom mikrokosmosu religiozne nemačke enklave unutar Meksika) za koji je makrokosmos nezainteresovan. Zvezde sjaje svake noći. Neovisno o ljudskoj ljubavi, patnji, životu i smrti. Ali naše je da živimo. Neovisno o zvezdama. Često mislimo da smo mi centar univerzuma i gubimo širu sliku iz vida. Ovo je priča upravo o tome. Kako se lako izgubimo unutar sebe i unutar života. Zaboravljajući na univerzum izvan sebe gubimo se u onome unutar nas.
Šta reći ,osim da je genijalan, za film u kojem dvoje preljubnika leže nakon seksa izmučeni patnjama ljubavi i krivice i ona kaže (odlučujući da prekine iscrpljujući odnos) "Mir je jači od ljubavi".
Mir je jači od ljubavi.
Ja odavno nisam čuo tako savršeno jednostavnu istinu/rečenicu.
Ljubavni trougao koji se odvija između Johana, pobožnog i savesnog člana zajednice, njegove takođe pobožne i dobre žene Esther i ljubavnice Marianne je zajebano težak. Zajebano zato što su svi dobri ljudi. Pitanje Johanove ljubavi je teško za sve koji su uključeni u nju jer on zaista voli svoju porodicu i svoju ženu i svoju ljubavnicu. One obe takođe vole njega. Svi se vole. I svi beskrajno pate.
Svaki kadar u ovom filmu je malo umetničko delo. Svaka pauza smisleno doprinosi građenju emotivne tenzije. Svaki lik u ovom filmu (a skoro svi su naturščici) deluje bolno istinito i uverljivo. Pozicioniranje kadrova koji strpljivo "čekaju"na pojavljivanje radnje u njima koja se onda dodatno amplificira pokretima kamere usmerenim prema akterima radnje neodoljivo podseća na Tarkovskog. Kao što i statični kadrovi profila glavnih junaka koji služe dramatizaciji jednostavnih i upečatljivih rečenica podsećaju na Bergmana.
Scena na kiši kada Esther (Johanova žena) izlazi iz kola da bi plakala naslonjena na drvo izgubljena u osećaju gubitka srećne ljubavi koju je delila sa svojim mužem je jedna od emotivno najpotresnijih koje sam gledao u poslednje vreme. Religiozne konotacije usmerene prema malom čudu koje se dešava u filmu su usmerene ka pitanjima žrtvovanja zarad ljubavi. Ako je Hrist umro na krstu zbog ljubavi prema nama, da li to znači da je vrhunski pokazatelj ljubavi kada smo spremni da umremo zbog drugog/drugih?
Jasno je da su Menoniti izabrani zbog njihove uniformnosti koja se ogleda u arhetipski postavljenim ulogama oca, majke, babe, dede, dece...Svi izgledaju slično i svi se ponašaju prema istim kodovima. Samim tim pojavljivanje ovakve ljubavne priče u takvom okruženju samo dodatno stavlja akcenat na postavljenu dramu.
Stellet licht je perfektan film. Carlos Reygadas poseduje sve što je neophodno za jednog vrhunskog režisera: osećaj za priču i likove u njoj, precizan tajming kojim inteligentno raspoređuje protok vremena unutar filma, istančan vizuelan osećaj lako uočljiv u briljantoj postavci kamere i fotografije i sopstveni stil kojim boji celokupnu atmosferu filma. Zaista sam dirnut ovim filmom. Na jednostavan način Carlos uspeva da nam prikaže toliko mnogo o ljudskoj duši koja je izmučena pitanjima ljubavi, morala i karaktera. Čista 10-ka. Ovaj film ne poseduje manu.
Zašto volim pijacu? 
