Toliko o smradini zvanoj Mahmoud Ahmadinejad i njegovoj "borbi protiv zapadnih vrednosti". I dalje ološ nesmetano gazi po neizmerno talentovanim i inspirativnim ljudima. Povodom ove ogavne vesti repriziram recenziju za Panahijev film koji bi trebalo da pogledate jer je u pitanju vrhunsko ostvarenje savremene filmske umetnosti. Nadam se da će ološ da dobije šta zaslužuje mnogo pre isteka kazne koju su mu propisali.
Da vas podsetim - naš domaći ološ je podržao ove smradine kad su 21. novembra 2008. glasali u UN protiv Rezolucije o stanju ljudskih prava u Iranu.
Crimson Gold (2003)
ih socijalno/političkih nemira koji se dešavaju u Iranu (nadam se da pratite događaje u "svetu oko nas") priložiću mali doprinos razumevanju dešavanjima u Persiji kroz prikaz izuzetnog filma iranskog režisera Jafar Panahi-ja iz 2003.godine "Crimson Gold". Situacija koja se odvija na ulicama Teherana neodoljivo podseća na našu blisku prošlost. Ostajanje na vlasti putem lažiranja izbornih rezultata je izgleda omiljena tehnika svih novih "demokratski" izabranih predsednika (inače, sećate li se neverovatne triler epizode sa izborom Buša za predsednika kad se u "najdemokratskijoj" zemlji na svetu mesec dana čekalo na prebrojavanje spornih glasova sa Floride? Ko veruje da je Buš tada legitimno pobedio, nedostaje mu dobar deo moždane kore). Haotični neredi koji,uglavnom, nastaju zbog nagomilanih dugotrajnih frustracija uz konfuznu medijsku sliku i analiziranje putem političkih mislioca često ne razotkrivaju suštinske razloge pokazanog nezadovoljstva. Nisu u pitanju ni političke slobode, niti religijski fanatizam, a ni filozofske utopije. Jasan odgovor daje Jafar Panahi u svom neverovatno svežem urbanom filmu "Crimson Gold". Si, claro...uvek je u pitanju zlato. I sve one stvari koje ono obezbeđuje. Nesrazmerno bogaćenje jednih na grbači drugih uz oduzimanje dostojanstva i niz poniženja usled toga dovodi polako do tačke ključanja. Prvo kod pojedinca, a potom i kod mase. Pre par meseci šetao sam se ulicom i na jednoj od trafika ugledao primamljiv DVD omot naziva "Krvavo zlato" i obzirom da sam provalio da je iranski film fotografija na omotu mi je delovala prilično neočekivano. Setio sam se režisera jer sam već gledao njegova dva prethodna filma od kojih me je jedan oduševio, a drugi smorio. Prvi sam gledao na TV-u i zove se "The White Balloon" (izuzetno emotivna priča o dvoje klinaca koji gube pare za kupovinu zlatne ribice i tokom celog filma pokušavaju da se dokopaju te crkavice od novca), a drugi sam gledao na festivalu autorskog filma i zove se "Krug" (dobio je Zlatnog lava u Veneciji) i moram priznati da me je poprilično smorila priča o iranskim ženama koje su pod neviđenom represijom društva. Jednostavno, u filmskom izrazu mi film uopšte nije bio interesantan jer je jasno bio fokusiran samo na socijalnu problematiku. Ostavio mi je samo osećaj napora, nepotrebne razvučenosti i mučnine zbog iranskih mučenica.
Želim vam reći da za samo 99 dinara u našim prodajnim lancima možete kupiti fantastičan film koji zasigurno ostavlja trag u sećanju. Fotografija na omotu se pokazala potpuno adekvatnom za predstavljanje filma. "Crimson Gold" je jedan savremeni film koji se dešava sada i ovde na ulicama prave istočne metropole - Teherana i bavi se univerzalnom temom kroz prizmu iranskih specifičnosti. Kombinacija Abbas Kiarostami-ja kao pisca scenarija (zasnovanog na autentičnom događaju raznosača pice koji je probao da opljačka zlataru i pritom ubio vlasnika pa potom izvršio samoubistvo) i Jafar Panahi-ja kao režisera je očigledno dobitna. Abbas je najpriznatiji iranski režiser (i to sa pokrićem) i bio je mentor mlađem Jafar-u koji je svoju filmsku karijeru započeo upravo kod njega u ulozi pomoćnika režisera. Radeći zajedno na ovom filmu pokazali su šta se dešava kad se preklope dva izuzetna talenta - napravi se korak napred. Da je Jafar pisao scenario mislim da bi film skliznuo u šine socijalno-mučne drame, a da je Abbas režirao verovatno bi se izvitoperio u apstraktnostima. Ovako, i jedan i drugi su svojim uplivima postigli značajan pomak u okvirima iranske filmografije koja je počinjala da se vrti u okvirima sopstveno nametnute tematike i estetike.
Film počinje kao suvo zlato, sa izvrsno preciznom i filmski upečatljivom scenom iz jednog kadra u kojoj se odigrava pokušaj pljačke zlatare, ubistvo vlasnika i samoubistvo pljačkaša. Nakon što dobijamo finale drame na početku filma, kreće proučavanje uzroka koji su doveli do tragičnih posledica. Glavni junak filma je Hussein, raznosač pice po Teheranskim raznolikim kvartovima, debeljuškast, depresivan i naizgled pasivno odsutan iz svog okruženja. Hossain Emadeddin koji glumi glavnu ulogu je u realnom životu zaista raznosač pice i ima mentalne probleme u vidu paranoidne shizofrenije - kakva trivia! Od ovakvog podatka Hollywood bi napravio zlatnu koku nosilju, ali čini mi se da tamo ima malo režisera koji bi se usudili na ovakav rizičan i genijalan potez. Ja sam bio fasciniran sa neverovatno uverljivom glumom Hossain-a, da bi tek naknadno shvatio da je 90 % glume ustvari njegova prirodna reakcija. Hussein, bivši i zaboravljeni ratnik/heroj legendarno dugačkog iransko-iračkog sukoba, treba da se uskoro oženi sestrom svog najboljeg prijatelja Alija koji krade žensku torbu u kojoj nalazi oštećeni zlatni prsten i potvrdu za preuzimanjem skupe ogrlice. Na nagovor Alija voze se do zlatare iz koje potiče potvrda, ali buržujski/snobovski vlasnik im bukvalno zatvara vrata ispred nosa jer su obučeni kao pripadnici nižeg sloja. Nakon tog događaja, pratimo Hussein-a na vespi koji obilazi ceo Teheran raznoseći picu raznoraznim mušterijama. Epizoda sa zajedničkim čekanjem sa pandurima na ulici na završetak neprimerene zapadnjačke žurke (gde panduri čekaju goste da bi ih priveli na maltretiranje) uz Hussein-ovo deljenje pice pandurima jer shvata da je gostima neće isporučiti je zaista brilijantna.
Sledeće jutro Hussein odlučuje da povede svoju buduću ženu u istu zlataru, ovog puta oblačeći odelo i drugi put doživljava poniženje od zlatara koji im preporučuje da odu po prstenje na buvljak jer očigledno nemaju pare za njegov skupoceni nakit, uz odvratno aludiranje na njihov socijalni status - zlatar im napominje da u slučaju nužde ta vrsta nakita može lako da se istopi i preproda. Hussein vidno iziritiran napušta zlataru, a mi polako postajemo svesni tempirane bombe koja se aktivirala unutar njega, prouzrokujući spori, ali intenzivno jak proces nagomilavanja besa.
Tokom naredne večeri pratimo Hussein-a koji završava sa picom u stanu mladog iranskog buržuja koji nesrećan svojim povratkom iz Amerike i ogorčen Teheranskim ograničenjima, davi Hussein-a svojom pričom o skorom raskidu sa devojkom. Hussein pasivno-fascinirano isprobava sve blagodeti luksuznog stana kupajući se i u bazenu. Veče završava na terasi stana gledajući Teheran iz pozicije koju samo elita može da priušti. Film se završava tamo gde je i počeo, sa Hussein-om u zlatari koju pokušava da opljačka. Sa sve zlatarom koji po treći put ne prepoznaje Hussein-a. Naslanjajući se na okvire italijanskog neorealizma, Jafar iskače iz svog prethodnog opusa nadograđujući svoj stil jednim post-modernim pristupom koji je uočljiv u načinu upotrebe kamere, sa kadrovima koji iz potpune smirenosti prelaze u dinamične-iz-ruke snimane slike koje se slažu u maniru visoko stilizovane dokumentarne forme. Ne znam da li je Felini-jev "Dolce Vita" uticao na Jafar-a, ali meni njegov film deluje kao neka vrsta suptilnog omaža tom remek delu. Naravno, Abbas-ov scenario je neverovatno ubedljiv, promišljen, višeslojan i autentičan, te omaž treba shvatiti u širem smislu od pukog kopiranja.
"Crimson Gold" na uspešan način razotkriva goruće probleme ne samo iranskog, već i celokupnog društva i to radi apsolutnim filmskim jezikom. Naznake su prisutne u svakoj sceni filma, ali nama je ostavljeno da ih uočavamo kroz naizgled realistične prizore Hussein-ovih poslednjih dana.
Teheran nam se
razotkriva kao prava svetska metropola koja diše punim plućima sa svim svojim socijalno/kulturnim raznolikostima dok Hussein simbolično predstavlja malog čoveka koji iskorišten od strane države (angažovanjem u ratu) luta ulicama u obliku ljušture nemoćne da povrati svoj sadržaj koji je nepovratno iscureo zarad interesa elite. Kad vam neko ukrade život i mogućnost za novi početak, jedino što vam ostaje je potpuna apatija ili bes ili kombinacija obe emocije. Jafar savršeno barata ovom činjenicom ne upličući se u nepotrebno emocionalno empatisanje, već hirurški precizno secira elemente koji dovode do tragičnih naslovnica u novinama, dozirajući na pravi način realnost okruženja (kroz neutralan /dokumentaristički pristup) i subjektivnost/intimnost jednog bića (kroz introspektivni razvoj besa proisteklog iz nemoći i poniženja). Tempo filma je odličan i ujednačen, daleko od dosadnog ili razvučenog sa pravilnim osećajem za dužinu kadrova u odnosu na scene. Jafar vam daje taman onoliko vremena koliko vam je potrebno da lagano svarite ključne događaje kroz mini neverbalne pasaže koji me zbog prisustva vespe i urbanih pejzaža Teherana (koje on fantastično slika stvarajući atmosferičan osećaj grada), podsećaju na još jedan italijanski film - "Caro Diario" Nani Moretti-ja.
Toplo preporučujem ovaj film...za mene je bio potpuno iznenađenje. Ne bi me čudilo da doživi neki glupi američki rimejk. Doduše, sumnjam da bi Jafar to dozvolio nakon maltretiranja američkih službenika na aerodromu zbog kojih nije ni ušao u tu zemlju. Sjeban u Iranu zbog svojih filmova koji na neprijatan način razotkrivaju laž religijske države gde je religija samo još jedan od načina manipulacije elite zarad sopstvene koristi, privilegija i bogaćenja (da li vam je sad jasniji uzrok trenutnih protesta u Iranu?) - sjeban u Americi zbog Iranskog pasoša, Jafar svima zadaje najbolji mogući šamar koji će odzvanjati mnogo nakon silaska sa vlasti i jednih i drugih. Političari i monopolisti prolaze ostavljajući gorak ukus svima u ustima, dok Jafar svojim filmom ostavlja nešto mnogo plemenitije i značajnije. Navijajmo za Irance da bar malo dođu do zasluženih sloboda. Ako niste znali, oni su veoma slični nama. Kad odgledate ovaj film biće vam jasno i zašto.
Tužno i strašno su jedine dve reči koje imam.
ReplyDeleteI da se podsetimo činjenice da je pocetkom godine jedan kineski film skinut sa repertoara festivala u DKC-u zato sto nije politicki podoban, po misljenju kineske ambasade...
Evo i cele price:
http://news.yahoo.com/s/afp/20101220/en_afp/iranpoliticsoppositiontrialentertainment
dakle, osudili su na 6 godina zatvora i njegovog mlađeg kolegu - mohammad rasoulofa...katastrofa.
ReplyDeletejedino što je donekle utešno u ovoj odvratnoj priči je da vlastodršci i dalje smatraju da je umetnost subverzivni akt. prava moć je i dalje u rukama onih koji stvaraju lepotu i gledaju istini u oči. galileja se svi sećamo, ali niko ne pamti crkvene jebače koji su mu sudili. tako će i svi ovi slepci da završe svoje karijere - u mračnom slepom crevu istorije.
Iskreno mi je žao ovog čoveka i njegovog mlađeg kolege. Svi koji vrede najebu i najebavaju, zbog svojih dela. Šizma između stvaralaca i vlastodržaca tj. mozgojebača je uvek u korist ovih drugih, jer oni, jebote, "drže" živote ljudi u svojim rukama. Hej, muka mi je više od svih tih siledžijskih penetracija, ali od kada je sveta i veka, nije bilo drugačije, pa me to i dalje nikako ne teši. Sutra ću da potražim Panahijev film u beogradskim "lancima". Zaista, ima puno dobrih filmskih naslova za tih simboličnih 99 dinara.
ReplyDelete@Bojša, hvala za link. I da dodam, po tvojoj preporuci sam gledala na Slobodnoj zoni Niko ne zna za persijske mačke. Bila sam oduševljena njihovom upornošću i sablažnjena njihovom nemoći da bilo šta urade. Tada su mi postala jasnija dešavanja na muzičkoj sceni Teherana, i uopšte umetnički status.
"Da vas podsetim - naš domaći ološ je podržao ove smradine kad su 21. novembra 2008. glasali u UN protiv Rezolucije o stanju ljudskih prava u Iranu."
ReplyDeleteJel ti to načelno protiv kršenja ljudskih prava ili ti je baš Iran zapao za oko.
Ne sećam se neke rezolucije o kršenju ljudskih prava u Saudijskoj Arabiji na primer. Da to nema možda neke veze sa interesima tog vrlog zapada, a, šta misliš?
A nije da nema razloga za jednu prigodnu rezoluciju:
http://en.wikipedia.org/wiki/Human_rights_in_Saudi_Arabia
A kažu ljudi (npr. moj ćale je više puta bio u obe zemlje) da stvari u Iranu ipak mnogo bolje stoje. Što naravno ne znači da je u Iranu dobro, kao što ovaj primer pokazuje.
Tužno je kada neko robija zbog svojih političkih uverenja, eto meni je na primer mnogo žao ovih ljudi:
http://www.foxnews.com/politics/2009/03/19/ex-bush-official-guantanamo-bay-innocent/
Mnogi od njih nisu zatvoreni čak ni zbog političkih uverenja a neki su samo verbalno bili protiv "oslobodioca" svoje zemlje. Kud li nam se zaturi i jedna prigodna rezolucija i o tome?
pazi ovo:
http://www.guardian.co.uk/world/2007/jan/03/guantanamo.usa
@vrabac
ReplyDeletekucaš na otvorena vrata. ljudska prava se krše širom sveta, kao što si i sam dopunio sa primerima guantanama i saudijske arabije, a ima još nebrojeno mnogo primera.
ali, da li to znači kada imamo ovako konkretan primer jednog režisera koji dobija 6 godina zatvora i 20 godina zabrane bavljenja svojim poslom samo zbog svojih filmova od strane konkretne države zvane iran da ne treba da se uzbuđujemo jer se takve iste stvari dešavaju i u saudijskoj arabiji?
ukoliko je postojala bilo kakva rezolucija kojom se jasno ukazuje na baš ovakav način kršenja ljudskih prava da li treba da se razmišljamo da li da glasamo protiv nje?
kada bude predložena rezolucija protiv amerike ili saudijske arabije zalagaću se podjednako za njeno donošenje. što više priče o tome veći je pritisak za one koji ta prava ne poštuju.
sa druge strane, michael winterbottom nije završio u zatvoru zato što je snimio "the road to guantanamo", zar ne? a taj film je npr. dosta doprineo pojačavanju pritiska na američku administraciju.
i na kraju, zaista me interesuje, da li ti smatraš da smo mi kao država trebali da glasamo protiv te rezolucije ? mene je užasna sramota zbog toga jer smo indirektno podržali baš ovakve stvari - kao što je osuđivanje jafar panahija.
inače, ja imam mnogo autentičnije informacije o stanju u iranu (od tvog ćaleta koji je ipak tamo bio stranac) jer znam dizajnera iz teherana. ne znam kako je u saudijskoj arabiji, ali znam da je on sjeban do jaja u iranu i da stalno razmišlja kako da pobegne odande sa svojom kompletnom porodicom.
i ne znam odakle potreba za umanjivanjem određenog problema ukazivanjem na sličan problem negde drugde? kada si npr. pisao ili pričao o guantanamu da li si onda isto pisao da je to sve relativno jer se isto tako i u iranu ne poštuju ljudska prava, a o humanom tretiranju zatvorenika da i ne govorimo?
čini mi se da nisi.
sada sam pisao o konkretnom primeru u konkretnoj zemlji - u ovom slučaju nije američki sud osudio panahija već iranski.
jedno zlo ne opravdava drugo.
Naravno da nije trebalo da glasamo za tu licemernu rezoluciju, zato što je ona bila u službi političkog pritiska na Iran od strane kolonijalnih satrapa i to nema blage veze sa ljudskim pravima pošto bi oni žmurili na oba oka da je na vlasti neki diktator koji se mnogo gore ponaša.
ReplyDelete"inače, ja imam mnogo autentičnije informacije o stanju u iranu..."
Hahaha, de me nađe baš sa Iranom, pričaš napamet
Ako te baš zanima, ja sa Irancima imam kontakt još negde od 12 godine, dolazili su nam i na gajbu kad bi bili u Beogradu. Sećam se da sam maltene napravio scenu za jednom večerom kada sam imao 16 godina, kada sam se raspravljao sa tetka Nazi, inače jednom izuzetno obrazovanom i emancipovanom ženom u vezi zapada. Tada sam forsirao tvoje stavove (mladost ludost, šta ću) dok je ona iako je bila vrlo kritična prema režimu mula u svojoj zemlji isticala da oni moraju da slede svoj put i da će im teško bilo šta dobro doći od Amerike. Dosta godina kasnije sam joj se izvinio, žena se samo nasmejala.
Nezavisno od tih porodičnih prijatelja, pre nekoliko godina sam neke kontakte sa Mountaineering & Sport Climbing Federation of Iran, trebalo je čak da idemo tamo na neke glečere, na žalost izjalovilo se (našom ne njihovom krivicom, njima bilo krivo što nismo došli), ali ljudi koji su bili nešto ranije su se vratili prilično iznenađeni npr. statusom žena u Iranu, očekivali su mnogo gore. Naravno stvari su daleko od idealnih ali bih spomenuo samo neke činjenice:
- prve dve muslimanke na Everestu su bile Iranke 2005.
- idi ovde:
http://www.mountainzone.ir/News/newsarchive25.htm
pa uz CTRL+F traži `wom`
videćeš neke začuđujuće rezultate
- da spomenem i fantastičnu Leilu Esfandiari
http://irannegah.com/Video.aspx?id=954
Da ne spominjem da je u Teherenu sasvim normalno npr. videti ženu taksistu itd.
E vidiš, kada se gospoda Amerikanci i njihovi prilepci, uključujući i srpske, budu izborili kod svojih bliskoistočnih diktatorčića za bar približan tretman žena kao što je u Iranu (a ponavljam i tamo je daleko od dobrog) onda ću im priznati moralno pravo da donose rezolucije o Iranu. Dotle je to sve samo kolonijalna propaganda i čisto baljezganje.
Neka se iranski narod sam izbori za svoje slobode, stara je to civilizacija snaći će se oni, a meni je drago što nismo učestvovali u toj rašomonijadi.
I još, šta znaš o puču protiv Mosadeka 1953. (regularno izabranog demokratskog premijera) koji su organizovali Ameri i Englezi?
ReplyDeleteŠta znaš o totalitarnoj vladavini Šaha Reze Pahlavija kojeg su posle instalirali na vlast?
Da li si svestan da je Iranska revolucija 1979. imala između ostalog i antikolonijalni karakter?
Mislim stvarno, de me nađe sa Iranom...
znam celokupan istorijat promena režima u iranu - od puča pa sve preko islamske revolucije sa homeinijim na čelu itd...što ne menja činjenicu da će jafar panahi da izgubi 6 godina svog života - regularnom presudom regularnog državnog suda.
ReplyDeletevidiš, za razliku od tebe ja ne vidim kako smo mi to ispali veliki zato što smo glasali protiv nečega što je krajnje pozitivna stvar - bez obzira što su je kolonijalne sile potegle. pritom, ako pričamo o licemerstvu koji smo mi tek licemeri ispali što nismo glasali. samo ovaj put smo odabrali da se nekom drugom malo uvlačimo u bulju, a ne americi.
za mene je ološ - ološ - bilo gde da se nalazi.
individualni primeri koje ti navodiš su dokaz individualne hrabrosti a ne dokaz da je država iz koje potiču ti ljudi zaslužna za njihove uspehe. sa druge strane, na ovom primeru vidimo kako izgleda kada je država zaslužna za uništavanje individualnih života.
Jezivo...šta reći...podrška za čoveka.
ReplyDeleteA ne, nisu to samo individualni primeri.
ReplyDeleteAko malo bolje pogledaš prvi link videčeš da je stvar sistemska i da se tamo održavaju razna takmičenja i obavezno imaju i žensku kategoriju. O tome žene u SA mogu samo da sanjaju. A penjanje je samo ilustracija, vrlo je lako pokazati da žene u Iranu imaju mnogo više prava nego u SA. A tako je po pitanju i mnogih drugih sloboda ako se porede te dve zemlje.
Dakle, moje prvo pitanje je:
Zašto nema rezolucije o Saudijskoj Arabiji a ima o Iranu iako je očigledno da je situacija sa tim famoznim ljudskim pravima mnogo gora u SA?
Dalje, nigde nisam rekao da smo time što nismo glasali za rezoluciju ispali veliki (rekoh samo da je MENI drago), ali mislim da nismo ispali ni licemeri. Jednostavno, samo smo se surovo realpolitički ponašali u skladu sa svojim državnim interesima. A to nažalost rade sve zemlje od Irana do Amerike (Švedi nikako da mi objasne da li je onom šarlatanu Asanžu pukao taj kurton ili nije). Međutim, ono što zaista jeste licemerno je zloupotreba priče o ljudskim pravima i njena tolika profanizacija a sve zarad najnižih i najbednijih motiva (beše li ono Mosadek uklonjen zbog toga što je naconalizovao naftnu industriju i ostavio Engleze kratkih rukava). Da baš, valjalo bi razmisliti o "ološu i njihovom krvavom zlatu".
Moje drugo pitanje je:
Kakva je korist od te rezolucije i koliko je ona pomogla povečanju stepena sloboda u samom Iranu?
Ok, možda je nekima dala tu moralnu podršku, možda se taj tvoj Iranac, koji verujem iskreno želi više sloboda za svoj narod, zbog toga osetio malo bolje, ali eto ja znam neke Irance koji istio tako sanjaju o slobodnijem Iranu ali im je ta rezolucija ostavila samo gorak ukus u ustima i koji sa predlagačima iste ne bi da imaju ništa zajedničko, prosto, što bi mi rekli, "znaju ih ko zlu paru".
p.s.
stvarno me smara sad da kuckam do večnosti ali bi bilo zanimljivo malo pročešljati o tzv. "liberalnoj" opoziciji nesretnom Ahmedinedžadu, mislim, kada se veš "ološ i njegovo krvavo zlato" nametnuo kao tema.
p.p.s.
ovo sve što pišem nema veze sa utamničenjem Panahija, u vezi toga ćemo se složiti da je teška svinjarija nadam se da je jasno. Da nije bilo ovog što sam citirao u prvom komentaru iz tvog posta je:
"Da vas podsetim - naš domaći ološ je podržao ove smradine kad su 21. novembra 2008. glasali u UN protiv Rezolucije o stanju ljudskih prava u Iranu."
verovatno bih ostavio isti komentar kao Bata.
vrabac, razumem o ćemu pričaš i svima je jasna geopolitička podela sveta kojom dominira USA spoljna politika. i slažem se da je saudijska arabija njihov štićenik itd (sve dalje si već i sam obrazložio sa čim se potpuno slažem).
ReplyDeleteali, nikako se nećemo složiti oko glasanja za tu rezuluciju. ja smatram da je to sramota, a ti da je to pametan realno-politički potez. birali smo strane i stali smo na pogrešnu (etičku i moralnu, možda ne i pogrešnu gledano iz uskih državnih interesa) i očigledno je da nećemo promeniti svoje stavove što je isto skroz okej jer to su principi otvorenog ispoljavanja suprotstavljenih mišljenja zbog kojih nijedan od nas neće završiti u zatvoru.
što se mene tiče, za svoje mesto prebivališta uvek bi pre izabrao ubuđalu i korumpiranu demokratsku zemlju nego religijsko-diktatorsku.
a koliko su prava žena u iranu na "zavidnom" nivou upravo je jafar panahi prikazao u najmanje svoja 2 filma:"ofsajd" i "krug". a i žena od mog prijatelja alija iz teherana bi mogla svašta da ti kaže o svom "slobodnom" kretanju. u poslednje vreme se stvari polako menjaju na bolje zbog sve aktivnijeg angažovanja ženskog aktivističkog pokreta i upravo zbog konstantnog medijskog i političkog pritiska na iran.
siguran sam da bi ona, kao i jafar - na iranskoj političkoj sceni - bila deklarisana kao "domaći izdajnik".
a svi znamo - ovde - koliko se lako lepi ta etiketa i to upravo ljudima koji najviše vole svoju zemlju i samim tim ne mogu da podnesu ološ koji je uništava.
Ih bre Vrabac, ala si ti neki komplikovan čovek!?:) Ja se ovde u potpunosti slažem sa Kerovođom, jer čak i da je lažna ta rezolucija, normalno bi bilo glasati za nju čisto radi neke moralne podrđke koja dobro zvuči. Mislim, kako smo mi uvek ti koji smo najpametniji i znamo kada je nešto lažno, kada nije lažno i zašto tu, nešto kao, ispravljamo krive drine svetskih zavera? To je onaj deo našeg mentaliteta koji bi razbio u paramparčad!Ne treba nam to...
ReplyDeleteSamo da prijavim da sam kupila danas Panahijev film u knjižari Delfi u SKC-u, tako da zainteresovani znaju da mogu tamo da ga pronađu.
ReplyDelete@retka zverka
ReplyDeletesuper što je još uvek u prodaji - siguran sam da će ova informacija obradovati neke filmofile.
javi kad odgledaš film da prokomentariš kako ti se dopao.
@đorđe kalijadis
vrabac me uvek natera da se maksimalno skoncentrišem u polemici - čovek je penjač - trenira me, a i voli izazove :)
ko ovde nije komplikovan. čudi me da uopšte komuniciramo nakon svega što smo preturili preko glave u poslednjih 20 godina.
Ma znam da je Vrabac penjač i gotivim njegov fazon, ali kad je politika u pitanju mnogo je zadrt.:)Pozdrav za Vrapca i bez ljutnje molim...
ReplyDeleteMa kakva ljutnja, ćaskamo uz rakijicu (kuvanu naravno, kako je i red zimi) :)
ReplyDeleteĐorđe, ja nemam utisak da je država ispravljala krive Drine, prosto je bila u pitanju trgovina, vi nas podržite u vezi Kosova a mi ne glasamo za rezoluciju. Nema tu nikakvog moralisanja, naprotiv, krajnji politički pragmatizam. Ali nema morala ni u toj rezoluciji, tako da smatram da je svaki prigovor na naše (ne)glasanje sa moralne strane besmislen. Ta odluka se može kritikovati sa stanovišta pragmatičnosti, npr. ako neko misli da bi nam glasanje donelo više koristi, o tome se može pričati ali nikako ne prihvatam kritiku sa moralne strane, pošto u celoj priči nema ni M od morala.
E da, da dodam. Potpuno se slažem da je zabrana prikazivanja onog kineskog filma skandalozna, pošto je tu u pitanju cenzura (dakle, uskračivanje sloboda) pod pritiskom jedne strane sile, a to je nedopustivo bilo da se radi o Kinezima, Amerima, Rusima ili Marsovcima.
Danas sam procitao ovo:
ReplyDeletehttp://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=268?yyyy=2011&mm=01&dd=03&nav_id=483370