Hund Menschen Novogodišnji Specijal !

Ljubav čeka na vas sakrivena na smetlištima, sklupčana u haustorima, smrznuta na gradilištima i nestrpljiva da vas iznenadi u azilima.

Želim vam svima da vas nađe i da je nađete!

Svaki od narednih 365 dana je prilika da dobijete mnogo za uloženo malo.

Jesus knows!

George Armstrong Custer

Mark Twain
Charlie Chaplin

Groucho & Harpo Marx

Jack London

Isadora Duncan

Ernest Hemingway
Marcel Duchamp
Pablo Picasso
Glenn Gould
John Lennon
Lauren Bacall & Humphrey Bogart

Marlon Brando
Alfred Hitchock
John Kennedy
Elvis Presley
Marilyn Monroe

Audrey Hepburn Elizabeth Taylor
Paul McCartney

Joe Frazier
Laurie Anderson
Neil Young
Richard Wright
The Beatles
Liza Minnelli

Steven Patrick Morrissey
Stephen King
Robert Smith
Moby
Arthur Clarke
Aleksandra Kovač
Julian Casablancas
Neil Tennant
Mickey Rourke
(Izvinjavam se svim nepotpisanim autorima fotografija zato što nisam uspeo da nađem podatke o njima)

Hund Menschen LVI

meditacija / OdRd

Glory past

vrata / puerta / tür / door / porte 2

 





































IZA VRATA

scenario no.1

(4 muškarca sede za velikim drvenim stolom. Neobrijani, crvenih očiju od nespavanja, prigušeno pričaju sa napetim izrazima lica )

muškarac 1: Možemo da se danima vrtimo ovako u krug. Mora da se preseče...Ko će to da uradi?
muškarac 2: Najbolje da izvlačimo šibice...najkraća dobija zadatak.
muškarac 3: Zar ćemo ovako važnu stvar da prepustimo slučajnosti? Nikad nisam voleo ta izvlačenja. Mislim da treba da se dogovorimo kao odrasli ljudi...Da procenimo ko je najstabilniji i sa najboljim živcima.
muškarac 4: Obzirom da do sada nijedan od nas nije povlačio okidač ne znam kako ćemo to da procenimo? Ja sam za šibice.
muškarac 1: Šibice su na stolu. Pre nego što sudbina pokaže na jednog od nas želim da kažem da će ovo biti herojski čin. Narod će da nas slavi kao junake i spasioce! Braćo, izvlačite!

scenario no.2

(Mlada sluškinja riba kameni pod. Sitne graške znoja joj se slivaju niz čelo ispod zelene marame kojom je vezala kosu. Napregnute pokrete prati tihi zvižduk stenjanja. Desno od nje, u pletenoj stolici na ljuljanje spava sitna smežurana baba. Izgleda kao da ima 100 godina )

scenario no.3

(Dva znojava muškarca kleče na komadima stakla. Sveže rane na leđima krvare dok bičevi lete prema njima. Glave su im okrenute ka podu, a mrmljanje koje dolazi od njih zvuči odsutno dok se u sporom i pravilnom ritmu samo-udaraju)

Obojica: Oče naš, oprosti nam naše grehove...Nismo dostojni tvoje milosti....Oprosti nam dok izbijamo iz sebe đavola...Oče naš, pun milosti...Oprosti svojim izgubljenim sinovima....

meditacija / OdRd

It's not going to be Me

Beograd mon amour

Koliko god me nervirao, koliko god me razočaravao i dizao pritisak zbog svakodnevnog izazivanja stresa Beograd je ipak moj grad. I uvek me iznenadi sa svojom skrivenom lepotom koja me podseća na dekadentne aristokratske zabave koje često završavaju sa ponekim samoubistvom. Lepota propadanja je specijalne vrste. I veoma često poseduje u sebi uzbudljivu strast prema životu upravo zbog svoje aure skore propasti. Kao Humphrey Bogart. Nije lepotan ali je šmeker.

ugao Maksima Gorkog i Cara Nikolaja (kod Čuburskog parka)

Beograd mon amour je nova foto edicija koja će ići nedeljom (uz porodični ručak). Imam osećaj da bi trebalo da vas podsetim na ostale foto serijale koji trenutno postoje i na način kako su organizovani:
Hund Menschen - zajednički portreti psa i vlasnika se objavljuju svakog petka
meditacija / obavezni deo radnog dana - meditativni serijal koji se objavljuje neodređenim radnim danima
vrata / puerta / tur / door / porte - mističnost vrata u neodređenim terminima

Hund Menschen LV

beograd, srbija

Ološ i njihovo Krvavo zlato

Priznati iranski režiser Džafar Panahi je osuđen u ponedeljak na šest godina zatvora i zabranjeno mu je režiranje i produciranje filmova u narednih 20 godina, saopštila je njegova advokatica.Panahi, otvoreni pristalica iranskog opozicionog zelenog pokreta je osuđen na šest godina zatvora zbog učestvovanja na skupovima i zbog propagande protiv režima“, rekla je Farideh Gheirat.


Toliko o smradini zvanoj Mahmoud Ahmadinejad i njegovoj "borbi protiv zapadnih vrednosti". I dalje ološ nesmetano gazi po neizmerno talentovanim i inspirativnim ljudima. Povodom ove ogavne vesti repriziram recenziju za Panahijev film koji bi trebalo da pogledate jer je u pitanju vrhunsko ostvarenje savremene filmske umetnosti. Nadam se da će ološ da dobije šta zaslužuje mnogo pre isteka kazne koju su mu propisali.

Da vas podsetim - naš domaći ološ je podržao ove smradine kad su 21. novembra 2008. glasali u UN protiv Rezolucije o stanju ljudskih prava u Iranu.

Crimson Gold (2003)

U sklopu aktuelnih socijalno/političkih nemira koji se dešavaju u Iranu (nadam se da pratite događaje u "svetu oko nas") priložiću mali doprinos razumevanju dešavanjima u Persiji kroz prikaz izuzetnog filma iranskog režisera Jafar Panahi-ja iz 2003.godine "Crimson Gold". Situacija koja se odvija na ulicama Teherana neodoljivo podseća na našu blisku prošlost. Ostajanje na vlasti putem lažiranja izbornih rezultata je izgleda omiljena tehnika svih novih "demokratski" izabranih predsednika (inače, sećate li se neverovatne triler epizode sa izborom Buša za predsednika kad se u "najdemokratskijoj" zemlji na svetu mesec dana čekalo na prebrojavanje spornih glasova sa Floride? Ko veruje da je Buš tada legitimno pobedio, nedostaje mu dobar deo moždane kore).

Haotični neredi koji,uglavnom, nastaju zbog nagomilanih dugotrajnih frustracija uz konfuznu medijsku sliku i analiziranje putem političkih mislioca često ne razotkrivaju suštinske razloge pokazanog nezadovoljstva. Nisu u pitanju ni političke slobode, niti religijski fanatizam, a ni filozofske utopije. Jasan odgovor daje Jafar Panahi u svom neverovatno svežem urbanom filmu "Crimson Gold". Si, claro...uvek je u pitanju zlato. I sve one stvari koje ono obezbeđuje. Nesrazmerno bogaćenje jednih na grbači drugih uz oduzimanje dostojanstva i niz poniženja usled toga dovodi polako do tačke ključanja. Prvo kod pojedinca, a potom i kod mase. Pre par meseci šetao sam se ulicom i na jednoj od trafika ugledao primamljiv DVD omot naziva "Krvavo zlato" i obzirom da sam provalio da je iranski film fotografija na omotu mi je delovala prilično neočekivano. Setio sam se režisera jer sam već gledao njegova dva prethodna filma od kojih me je jedan oduševio, a drugi smorio. Prvi sam gledao na TV-u i zove se "The White Balloon" (izuzetno emotivna priča o dvoje klinaca koji gube pare za kupovinu zlatne ribice i tokom celog filma pokušavaju da se dokopaju te crkavice od novca), a drugi sam gledao na festivalu autorskog filma i zove se "Krug" (dobio je Zlatnog lava u Veneciji) i moram priznati da me je poprilično smorila priča o iranskim ženama koje su pod neviđenom represijom društva. Jednostavno, u filmskom izrazu mi film uopšte nije bio interesantan jer je jasno bio fokusiran samo na socijalnu problematiku. Ostavio mi je samo osećaj napora, nepotrebne razvučenosti i mučnine zbog iranskih mučenica. Želim vam reći da za samo 99 dinara u našim prodajnim lancima možete kupiti fantastičan film koji zasigurno ostavlja trag u sećanju. Fotografija na omotu se pokazala potpuno adekvatnom za predstavljanje filma. "Crimson Gold" je jedan savremeni film koji se dešava sada i ovde na ulicama prave istočne metropole - Teherana i bavi se univerzalnom temom kroz prizmu iranskih specifičnosti. Kombinacija Abbas Kiarostami-ja kao pisca scenarija (zasnovanog na autentičnom događaju raznosača pice koji je probao da opljačka zlataru i pritom ubio vlasnika pa potom izvršio samoubistvo) i Jafar Panahi-ja kao režisera je očigledno dobitna. Abbas je najpriznatiji iranski režiser (i to sa pokrićem) i bio je mentor mlađem Jafar-u koji je svoju filmsku karijeru započeo upravo kod njega u ulozi pomoćnika režisera. Radeći zajedno na ovom filmu pokazali su šta se dešava kad se preklope dva izuzetna talenta - napravi se korak napred. Da je Jafar pisao scenario mislim da bi film skliznuo u šine socijalno-mučne drame, a da je Abbas režirao verovatno bi se izvitoperio u apstraktnostima. Ovako, i jedan i drugi su svojim uplivima postigli značajan pomak u okvirima iranske filmografije koja je počinjala da se vrti u okvirima sopstveno nametnute tematike i estetike.

Film počinje kao suvo zlato, sa izvrsno preciznom i filmski upečatljivom scenom iz jednog kadra u kojoj se odigrava pokušaj pljačke zlatare, ubistvo vlasnika i samoubistvo pljačkaša. Nakon što dobijamo finale drame na početku filma, kreće proučavanje uzroka koji su doveli do tragičnih posledica. Glavni junak filma je Hussein, raznosač pice po Teheranskim raznolikim kvartovima, debeljuškast, depresivan i naizgled pasivno odsutan iz svog okruženja. Hossain Emadeddin koji glumi glavnu ulogu je u realnom životu zaista raznosač pice i ima mentalne probleme u vidu paranoidne shizofrenije - kakva trivia! Od ovakvog podatka Hollywood bi napravio zlatnu koku nosilju, ali čini mi se da tamo ima malo režisera koji bi se usudili na ovakav rizičan i genijalan potez. Ja sam bio fasciniran sa neverovatno uverljivom glumom Hossain-a, da bi tek naknadno shvatio da je 90 % glume ustvari njegova prirodna reakcija. Hussein, bivši i zaboravljeni ratnik/heroj legendarno dugačkog iransko-iračkog sukoba, treba da se uskoro oženi sestrom svog najboljeg prijatelja Alija koji krade žensku torbu u kojoj nalazi oštećeni zlatni prsten i potvrdu za preuzimanjem skupe ogrlice. Na nagovor Alija voze se do zlatare iz koje potiče potvrda, ali buržujski/snobovski vlasnik im bukvalno zatvara vrata ispred nosa jer su obučeni kao pripadnici nižeg sloja. Nakon tog događaja, pratimo Hussein-a na vespi koji obilazi ceo Teheran raznoseći picu raznoraznim mušterijama. Epizoda sa zajedničkim čekanjem sa pandurima na ulici na završetak neprimerene zapadnjačke žurke (gde panduri čekaju goste da bi ih priveli na maltretiranje) uz Hussein-ovo deljenje pice pandurima jer shvata da je gostima neće isporučiti je zaista brilijantna.

Sledeće jutro Hussein odlučuje da povede svoju buduću ženu u istu zlataru, ovog puta oblačeći odelo i drugi put doživljava poniženje od zlatara koji im preporučuje da odu po prstenje na buvljak jer očigledno nemaju pare za njegov skupoceni nakit, uz odvratno aludiranje na njihov socijalni status - zlatar im napominje da u slučaju nužde ta vrsta nakita može lako da se istopi i preproda. Hussein vidno iziritiran napušta zlataru, a mi polako postajemo svesni tempirane bombe koja se aktivirala unutar njega, prouzrokujući spori, ali intenzivno jak proces nagomilavanja besa.

Tokom naredne večeri pratimo Hussein-a koji završava sa picom u stanu mladog iranskog buržuja koji nesrećan svojim povratkom iz Amerike i ogorčen Teheranskim ograničenjima, davi Hussein-a svojom pričom o skorom raskidu sa devojkom. Hussein pasivno-fascinirano isprobava sve blagodeti luksuznog stana kupajući se i u bazenu. Veče završava na terasi stana gledajući Teheran iz pozicije koju samo elita može da priušti. Film se završava tamo gde je i počeo, sa Hussein-om u zlatari koju pokušava da opljačka. Sa sve zlatarom koji po treći put ne prepoznaje Hussein-a.

Naslanjajući se na okvire italijanskog neorealizma, Jafar iskače iz svog prethodnog opusa nadograđujući svoj stil jednim post-modernim pristupom koji je uočljiv u načinu upotrebe kamere, sa kadrovima koji iz potpune smirenosti prelaze u dinamične-iz-ruke snimane slike koje se slažu u maniru visoko stilizovane dokumentarne forme. Ne znam da li je Felini-jev "Dolce Vita" uticao na Jafar-a, ali meni njegov film deluje kao neka vrsta suptilnog omaža tom remek delu. Naravno, Abbas-ov scenario je neverovatno ubedljiv, promišljen, višeslojan i autentičan, te omaž treba shvatiti u širem smislu od pukog kopiranja.

"Crimson Gold" na uspešan način razotkriva goruće probleme ne samo iranskog, već i celokupnog društva i to radi apsolutnim filmskim jezikom. Naznake su prisutne u svakoj sceni filma, ali nama je ostavljeno da ih uočavamo kroz naizgled realistične prizore Hussein-ovih poslednjih dana.

Teheran nam se razotkriva kao prava svetska metropola koja diše punim plućima sa svim svojim socijalno/kulturnim raznolikostima dok Hussein simbolično predstavlja malog čoveka koji iskorišten od strane države (angažovanjem u ratu) luta ulicama u obliku ljušture nemoćne da povrati svoj sadržaj koji je nepovratno iscureo zarad interesa elite. Kad vam neko ukrade život i mogućnost za novi početak, jedino što vam ostaje je potpuna apatija ili bes ili kombinacija obe emocije. Jafar savršeno barata ovom činjenicom ne upličući se u nepotrebno emocionalno empatisanje, već hirurški precizno secira elemente koji dovode do tragičnih naslovnica u novinama, dozirajući na pravi način realnost okruženja (kroz neutralan /dokumentaristički pristup) i subjektivnost/intimnost jednog bića (kroz introspektivni razvoj besa proisteklog iz nemoći i poniženja).

Tempo filma je odličan i ujednačen, daleko od dosadnog ili razvučenog sa pravilnim osećajem za dužinu kadrova u odnosu na scene. Jafar vam daje taman onoliko vremena koliko vam je potrebno da lagano svarite ključne događaje kroz mini neverbalne pasaže koji me zbog prisustva vespe i urbanih pejzaža Teherana (koje on fantastično slika stvarajući atmosferičan osećaj grada), podsećaju na još jedan italijanski film - "Caro Diario" Nani Moretti-ja.

Toplo preporučujem ovaj film...za mene je bio potpuno iznenađenje. Ne bi me čudilo da doživi neki glupi američki rimejk. Doduše, sumnjam da bi Jafar to dozvolio nakon maltretiranja američkih službenika na aerodromu zbog kojih nije ni ušao u tu zemlju. Sjeban u Iranu zbog svojih filmova koji na neprijatan način razotkrivaju laž religijske države gde je religija samo još jedan od načina manipulacije elite zarad sopstvene koristi, privilegija i bogaćenja (da li vam je sad jasniji uzrok trenutnih protesta u Iranu?) - sjeban u Americi zbog Iranskog pasoša, Jafar svima zadaje najbolji mogući šamar koji će odzvanjati mnogo nakon silaska sa vlasti i jednih i drugih. Političari i monopolisti prolaze ostavljajući gorak ukus svima u ustima, dok Jafar svojim filmom ostavlja nešto mnogo plemenitije i značajnije. Navijajmo za Irance da bar malo dođu do zasluženih sloboda. Ako niste znali, oni su veoma slični nama. Kad odgledate ovaj film biće vam jasno i zašto.

vrata / puerta / tür / door / porte

Ulazak ili izlazak? Barijera između dva sveta ili prolaz koji ih spaja? Vrata su jedna od mojih (mnogobrojnih) opsesija. Ponekad, znam da provedem prilično dosta vremena gledajući u njih. Naizgled jednostavan i funkcionalan objekat u sebi krije višeslojnu simboliku. Ko je iza tih određenih vrata? Kakav skriveni život se odvija sa njihove druge strane? Da li je u pitanju mnogobrojna porodica koja se veselo začikava pri ručku ili možda iza njih leži iskasapljeni leš? Za određena vrata tj. za priču koju ona sakrivaju imam ozbiljno razrađene scenarije.

Prva vrata sa kojima počinjem ovaj (još jedan) ritualan foto serijal potiču sa ostrva iz moje stare kamene kuće. Mislim da je moje gledanje u njih proizvelo niz maštovitih priča. Pa čak i kad sam bio dovoljno veliki da se usudim da sam istražujem mračnu unutrašnjost konobe i da upoznam detaljno svet iza njih nisam prestao da zamišljam druge potencijalne svetove.

Vrata su inspirativna. Vrata su mistična. Nadam se da ćete pronaći svoju priču iza nekih od njih.