"Paradise is too perfect for humanity"

Dario Argento

Obzirom na zajebanu energiju koja je počela da preplavljuje ovu našu duboko istraumiranu sredinu i koja počinje da mi liči na početak ozbiljnog sranja (još jednog u dvodecenijskom nizanju haosa) koje bi veoma lako moglo da se otrgne bilo kakvoj razumnoj kontroli preporučujem mini hard kor brutal filmski kućni festival pod parolom

"BOLJE KRV NA EKRANU NEGO ORGANI NA ULICAMA".
Gledanje ovih filmova ne preporučujem trudnicama,srčanim bolesnicima, deci i osobama sa osetljivim stomakom. (obavezno obaveštenje po čl.zak.br.666 Odbora za porodične vrednosti )
Profondo Rosso / Deep Red (1975)
Remek delo "giallo" italijanske škole. Dario Argento na vrhuncu svoje kreativnosti podiže estetski nivo žanra miksujući na jedinstven način eksplicitne/šokantne scene ubistava sa art stilizacijom triler scenarija. David Hemings sa lakoćom i šarmom nosi centralnu ulogu američkog pijaniste koji pokušava da pronađe poremećenog serijskog ubicu na ulicama Rima. Fotografija, kamera i montaža su na vrhunskom nivou, a kreativno snimljene scene nasilja su oduvek predstavljale Argentov adut iz rukava. Pored izrazito upečatljive (i zauvek urezane) scene "šurenja" u kupatilu, Dario nas je počastio sa još par neizbrisivih brutal scena u kojima sekirica igra glavnu ulogu uz izuzetno mučan organski efekat vezan za prizore u kojoj ćete jezikom opipavati vlastite zube kao i dobro razmisliti o potencijalnim opasnostima/mogućnostima upotrebe lifta. Lepše i atmosferičnije od ovoga ne može - ako govorimo u kontekstu brutal filma i vizuelnog izgleda. Najverovatnije moj no.1 od Darija.

Cannibal Holocaust (1980)
Ruggero Deodato je bio uhapšen zbog tužbi za opscenost nakon premijere ovog i dan danas izuzetno uznemirujućeg ostvarenja. Javnost ga je optuživala da je koristio "snuff" snimke jer su dokumentarni segmenti toliko šokantno uverljivi da je dosta ljudi poverovalo u njihovu autentičnost. Uznemirujuće (arhetipske) scene nasilja koje uključuju silovanja, nasilan porođaj, kastraciju i naravno kanibalizam su ubedljive zbog svoje naturalnosti i uverljivog osećaja straha/horora koji proživljavaju nesrećni članovi filmske ekipe u sukobu sa kanibalističkim plemenom u srcu Amazonske džungle. Primitivna brutalnost u svom najvećem hororu - čovek kao plen, kao životinja, kao bespomoćna tuđa igračka. Iako je Deodato naknadno oslobođen optužbi ovaj film je bio zabranjen za emitovanje u većini zemalja zbog eksplicitnih scena nasilja i seksa. Jedan od najvećih vrhunaca eksploatacijskog žanra. Ja lično Deodatu ne mogu da oprostim ubijanje pravih šest životinja zarad efekta uverljivosti. Ovaj film je samo za one sa čvrstim trbušnim mišićima.

Yi boh lai beng duk / Ebola Syndrome (1996)

Jedan od najbolesnijih i najuvrnutijih filmova koje sam gledao. Herman Yau je vizuelno materijalizovao eksploziju ludila na izrazito eksplicitan i brutalan način uz neverovatnu dozu morbidnog humora. Iako se ovo ostvarenje tretira kao tresh film B produkcije ja bih pre rekao da je Herman Yau stvorio žanr za sebe prerađujući najmračnije fantazije kroz groteskne/bolesne prizore koji u isto vreme izazivaju i šok (zbog neverovanja u viđeno) i debilan smeh. Restoranski radnik beži iz Hong Konga u Južnu Afriku nakon što je ubio svog gazdu i iskasapio njegovu ženu da bi tamo silovao Zulu devojku koja mu prenosi Ebola virus. Nakon ubistva i silovanja novog gazde i njegove žene on ih kasapi i pretvara u hamburgere koje prodaje u restoranu šireći na taj način dalje virus. Koliko li je ingeniozan ovaj scenario?! Sve to je propraćeno neopisivo lucidno-idiotskom realizacijom scena nasilja i prelaženja svih (ne) očekivanih moralnih granica. Ovaj film je zaista "specijalno unikatan" i pritom neverovatno zabavan u svom krajnje pomerenom izrazu i estetskom ukusu (ukoliko imate stomak za gledanje/preživljavanje šokantno brutalno - animalnih scena kojima obiluje ovo ostvarenje). Kinezi ne jedu samo pse!

Ichi the Killer (2001)

Takashi Miike u svom najbizarnijem art izdanju. Neverovatna lakoća režije kojom se ne poštuju kodeksi main streem snimanja i briljantan Takashijev um kojim postiže krajnje shizofrenu dramsku konstrukciju anksiozno/uzbudljivog sadržaja su zaista "one of the kind". Najbolji savremeni video radovi se ne nalaze na Venecijanskom bijenalu već su delovi njegovih filmova. Japanac koji zasluženo nosi titulu "najprogresivnijeg režisera sadašnjice" uspeva da uspešno kombinuje neverovatan niz brutalnosti (metalna konstrukcija zakačena za kožu, prolivanje ulja po koži, rasecanje tela na pola, odsecanje jezika, ruku, nogu, gutanje cele pesnice pri pokušaju udarca?!...) sa morbidnim/crnim humorom. Isfrustrirani tinejdžer Ichi ubija sve što mu je na putu kad bes preuzme kontrolu nad njim, a jakuze su njegove glavne žrtve. Nezaboravni (harizmatični) ofarbani plavušan mazohista Kahihara (Tadanobu Asano) je u potrazi za njim zbog traženja vrhunskog osećaja bola. Ljudska izopačenost pod okriljem psihoanalitičkih mehanizama u spektakularnom vizuelnom izrazu. Tobogan filmskog ludila.

Srpski film (2010)


I mi konja za trku imamo u ovogodišnjem svetskom hit hard kor filmu pod autorskom palicom scenariste Aleksandra Radivojevića i režisera/koscenariste Srđana Spasojevića. 1981. je Miša Radivojević sablažnjavao SFRJ malograđanštinu sa kultnim "Dečko koji obećava", a 30 godina kasnije njegov sin to radi u Srbiji sa Srpskim filmom. Ponekad zaista "iver ne pada daleko od klade". Koristeći naš aktuelni mučni političko/socijalni kontekst kao podlogu za razvijanje filmskog horora autori Srpskog filma realizuju krajnje uznemirujuće scene nasilja ("new born porn", nabijanje kurca u oko, dekapitacija mačetom, homoX incest...). Mučan utisak je pojačan osećanjem beznađa i obesmišljavanjem vrednosti individualnih života u naglašavanju popularne svetske tendencije "zabave ispred svega". Ovaj film definitivno nudi "zabavu" svima koji su ogrezli u kolotečini sopstveno indukovane dosade. I stvara osećaj grča u stomaku jer je ubedljivost šokantnih scena realizovana na zavidnom zanatskom nivou.