The Killer Inside Me (2010)

Par surovih realističnih scena nasilja nad ženama nije dovoljno da bi se nadomestio osećaj nedorečenosti koji provejava u poslednjem Winterbottomovom žanrovskom izletu koje tako često voli da pravi.

Odlučivši se na ekranizaciju pulp/noir romana od američkog pisca Jima Thompsona koji je svoj kultni literalni status zadobio mračnim i morbidnim jezikom fetišiziranog nasilja, a svoj renome u filmskoj industriji definitivno učvrstio saradnjom na scenarijima Stanleya Kubricka ("The Killing", 1956; "Paths of Glory", 1957) Michael Winterbottom je, ovaj put, zagrizao u jabuku koju nije mogao da pojede do kraja. Poznat po svojim nepredvidljivim potezima koji govore o njegovoj potrebi da istražuje mogućnosti filmskog jezika on se nakon prilično interesantne atmosferične "Genova"-e, 2008 koju stilizuje dokumentarnim kvazi-dogma pristupom (pisaću o tom filmu uskoro) upustio u realizaciju klasičnog holivudskog noir filma.

Pokušavajući da ostvari specifičnu atmosferu koja se vezuje za ovaj žanr (nepostojanje dobrih/loših likova, melanholična atmosfera, svet sa margina društva, naglašavanje ljudske poročnosti, mračne zakulisne radnje i depresivan osećaj luzerskog karaktera) Winterbottom je izgubio onaj dodir autentičnosti po kojem je bio prepoznatljiv u skoro svakom svom filmskom ostvarenju i lišio ovaj film neophodne svežine koja je 2010-te itekako potrebna da bi se stari/poznati žanr osvetlio novim svetlom.

Trudeći se da nas "neutralnim" jezikom pripovedanja postavi na distanciranu/bezbednu poziciju iz koje pratimo razotkrivanje sociopatske ličnosti šerifovog zamenika Lou Forda u klasičnom ušuškanom ambijentu malog teksaškog gradića on, zapravo, (osim efekta iznenađenja kada nastupe scene nasilja) pravi grešku koja se manifestuje kroz osećaj dosade i nesaživljavanja sa likovima koje pratimo. Naglasak na triler razradi u kojoj Lou manipuliše sa ucenjivanjima i ubistvima koja uključuju lokalnog moćnika, njegovog sina i zajedničku ljubavnicu je nepotrebno odvukao film u bledu i neinteresantnu klasičnu "muljatorsku" kombinatoriku umesto fokusiranja na mračan i intrigantan subjektivni svet sociopate u koži uglađenog, staromodnog teksaškog džentlmena.

Najbolji delovi filma su upravo oni u kojima imamo prilike da vidimo sposobnost Fordovog balansiranja između dualiteta sopstvene ličnosti: kao suptilnog/romantičnog verenika omiljene devojke u gradu i sadistički nastrojenog ljubavnika prostitutke sklone S-M igrama; kao momka sa osećajem za sprovođenje pravde i makijevalistički nastrojenog zločinca; kao nežnog i blagog prijatelja i brutalnog nasilnika. Dok je Thompson svoj roman pisao u prvom licu stvarajući tako uverljiv osećaj mraka koji leži unutar mnogih od nas Winterbottom se povukao u pozadinu pružajući jedino meso i krv tamo gde se i očekivalo - u brutalnim i temeljnim snimcima fizičkog nasilja (prvo nad erotizovanom ljubavnicom, a onda i nad verenicom). Iako su same scene nasilja izrazito efektne i to baš upravo zbog bledog, bensedinskog tona kojim se prati razvoj priče do samih scena ono što se, zapravo, očekivalo je da nas celokupna priča odvuče u intrigantnu spiralu višeslojnosti ljudske ličnosti.

Glavni promašaj se nalazi unutar pristupa glavnom junaku tj. nesposobnosti da se postigne nivo emotivne uverljivosti koje npr. Lynch uspeva da tako lako postigne sa svojim sadistički nastrojenim negativcima - da im usadi ubedljiv osećaj personalizovanosti koja se manifestuje kroz isprepletanost mračnih fantazija i postupaka sa intimnim/emotivnim potrebama koje su bliske svima nama i omogućavaju nam (kroz empatiju) saživljavanje sa kompleksnom ljudskom strukturom ličnosti i njenim unutrašnjim haosom reprezentovanim kroz niz frustriranih aktivnosti.

Ford ( u solidnom tumačenju Casey Afflecka) je jednostavno dvodimenzionalan karakter, obrađen kao crtani lik koji na isti način i istim intenzitetom i mazi i šamara, pije kafu i nabija pesnicu u smrvljene kosti ili sa istom energijom prilazi strategiji brzog bogaćenja preko ucene i prihvatanju sopstvenog poraza/kraha.
Možda je Winterbottom želeo da nam prikaže kako se takvi, naizgled, normalni ljudi nalaze tu - pored nas i da su sociopate nesvesna bića pod isključivom kontrolom sopstvenih mračnih nagona, ali je sveukupan efekat upravo suprotan - vi ste sve vreme svesni da gledate film sa glumcima umesto da zaboravite na tu činjenicu. Osim kada eksplozivno nasilje u svom namerno dugotrajnom scenskom prikazu ne donose osećaj straha - straha od shvatanja da je to deo sveta koji nas okružuje.

Eksternalizujući nasilje kao jasan vid mentalne poremećenosti glavnog junaka nabadajući nas sa njim direktno u oči i stomak Winterbottom nije uspeo to da uradi na mnogo bitnijem dramskom planu - na planu unutrašnjeg sveta našeg sado džentlmena koji nam na kraju filma više deluje kao tabula rasa nego kao psiha odraslog (i poremećenog) čoveka.

Ipak, bez obzira na očigledan problem koji nije adekvatno razrešio, Winterbottom nudi niz kvalitetnih elemenata zbog kojih vredi gledati "The Killer Inside Me": scene seksa odišu vrhunskim erotizovanim nabojem, scene nasilja su ubedljive i realistične u svom hororu, a priča (iako ne nudi ništa novo) teče relativno fluentno oslanjajući se na okvire knjige po kojoj je i snimljena. Glumci su zanatski korektni, ali ne daju svoj maksimum koji bi skrenuo pažnju na izvanrednost u igranju, a fotografija i atmosfera odgovaraju noir žanru.

Umesto razotkrivanja ubice u nama, bezbedno smo zaključili da je ubica ipak - skoro uvek - u nekom drugom. Winterbottomu ostaje da sledeći put ponudi nešto više od prosečnog triler/noir filma sa par sjajnih momenata.