Nikada nije kasno za reči i postupke koji nas približavaju drugim ljudima. Pogotovo kad su u pitanju roditelji, deca i ljubavnici. Skromno realizovan "mali" film Sion Sona je priča o ocu i sinu koji (na sreću) imaju vremena da nadomeste emotivne "praznine" pod pritiskom bolničke postelje.
Sion Sono snima film
ove koji odišu sadašnjim trenutkom. Iz centra sajber univerzuma on nepogrešivo uočava lomove ljudske duše koja je potpuno neopremljena za globalno "čipovanje". Zar nije Japan, očigledno, najbolji teren na kojem će se izvršiti re-humanizacija čovečanstva? Disciplinovano robovanje kolektivnom cilju usmereno ka tehnološkom napretku, pod stegama rigidnih pravila socijalnog ponašanja, je test koji pokazuje da na-kraju-krajeva svako ljudsko biće (pa čak i japanski izdriblovano) žudi za osećajem pripadanja. A kome pripadamo na prvom mestu?Dok se i u svojim ranijim filmovima bavio istim temama / modernim otuđenjem, dinamikom oštećenih porodičnih odnosa, potrebom za "konektovanjem" sa bližnjima (nudeći u "Suicide Club"-u čak kao rešenje i "konektovanje" preko kolektivnog čina samoubistva) / samo kroz poigravanje savremenom formom, pokazujući neverovatno majstorstvo "fragmentarnog" pristupa koji se, na kraju, stapa u jedinstvenu i nadasve efektnu celinu, Sono je u "Be Sure to Share" odlučio da se ogoli u formi intimne kamerne porodične drame.
Otac je u bolničkoj postelji i očigledno je da opaka bolest dolazi po svoje. Odrastao sin shvata da je vreme ograničeno i očajnički pokušava da, u što kraćem roku, nadoknadi sve propuštene emotivne "linkove" sa njim. Zadatak nije lak jer je sin rastao pod njegovom autoritativnom figurom sportskog trenera i nastavnika u školi koju je i sam pohađao. Međutim, na putu nadoknađivanja "izgubljenog vremena" čekaće ga još iznenađenja koji će emotivnu tenziju dovesti do nivoa ogoljenog nervnog završetka. Samo u japanskim filmovima možete očekivati ovakvu vrstu zapleta/raspleta koju vam neću razotkriti.
Mirna, statična atmosfera je iznenađujuća za Sona, ali je sa druge strane i očekivana kao promena koja njega dobro definiše. Izbegavajući da upadne u sopstveno kreirani kliše sajber emotivca koji se fascinira kolektivnim samoubistvima i ekscentričnim, morbidnim porodičnim pričama on u ovom filmu radikalno minimalizuje svoj post-modernistički stil koncetrišući se isključivo na jednostavnu porodičnu priču o uspostavljanju priželjkivane bliskosti između sina i oca. Prostim jezikom rečeno > "Be Sure to Share" je snimljen kao drama koja može da se bez problema adaptira u pozorišni komad. Samo što je danas malo režisera koji imaju takva mOOa kao Sono da to izvedu bez ikakvih kompromisa i bez namere da udovolje publici.
Sono snima zato što je rođen za to. Ne zavaravajte se pričama kako se sve radom postiže. Rad jeste bitan, ali bez talenta nema magije. Njegovi filmovi teku prirodnim tokom kao da su organskog, a ne celuloidnog porekla. Osećaj za detalje koji doprinose građenju uverljivosti i kompaktnosti emocije je maestralan, a neosetni prelazi iz atmosfere uobičajenog svakodnevnog dešavanja u atmosferu radikalnih životnih istina su potpuno briljantni. Na taj način on postiže maksimalnu emotivnu ubedljivost koja funkcioniše na univerzalnom planu.
Ponekad mi se čini da je radikalni gerilski poeta Sono vrsta modernog proroka koji nam nepogrešivo ukazuje na ono što je bitno. Još uvek nismo evoluirali do stepena kada nam ljubav neće biti potrebna. Razotkrivajući aktuelno japansko društvo kao konglomerat isfrustriranih individua, unutar sistema koji proždire porodičnu strukturu, Sono nam prikazuje koliko smo se udaljili jedni od drugih, a svoju filozofiju sumira u jednostavnom sloganu - BE SURE TO SHARE.
Sion Sono snima film
ove koji odišu sadašnjim trenutkom. Iz centra sajber univerzuma on nepogrešivo uočava lomove ljudske duše koja je potpuno neopremljena za globalno "čipovanje". Zar nije Japan, očigledno, najbolji teren na kojem će se izvršiti re-humanizacija čovečanstva? Disciplinovano robovanje kolektivnom cilju usmereno ka tehnološkom napretku, pod stegama rigidnih pravila socijalnog ponašanja, je test koji pokazuje da na-kraju-krajeva svako ljudsko biće (pa čak i japanski izdriblovano) žudi za osećajem pripadanja. A kome pripadamo na prvom mestu?Dok se i u svojim ranijim filmovima bavio istim temama / modernim otuđenjem, dinamikom oštećenih porodičnih odnosa, potrebom za "konektovanjem" sa bližnjima (nudeći u "Suicide Club"-u čak kao rešenje i "konektovanje" preko kolektivnog čina samoubistva) / samo kroz poigravanje savremenom formom, pokazujući neverovatno majstorstvo "fragmentarnog" pristupa koji se, na kraju, stapa u jedinstvenu i nadasve efektnu celinu, Sono je u "Be Sure to Share" odlučio da se ogoli u formi intimne kamerne porodične drame.Otac je u bolničkoj postelji i očigledno je da opaka bolest dolazi po svoje. Odrastao sin shvata da je vreme ograničeno i očajnički pokušava da, u što kraćem roku, nadoknadi sve propuštene emotivne "linkove" sa njim. Zadatak nije lak jer je sin rastao pod njegovom autoritativnom figurom sportskog trenera i nastavnika u školi koju je i sam pohađao. Međutim, na putu nadoknađivanja "izgubljenog vremena" čekaće ga još iznenađenja koji će emotivnu tenziju dovesti do nivoa ogoljenog nervnog završetka. Samo u japanskim filmovima možete očekivati ovakvu vrstu zapleta/raspleta koju vam neću razotkriti.
Mirna, statična atmosfera je iznenađujuća za Sona, ali je sa druge strane i očekivana kao promena koja njega dobro definiše. Izbegavajući da upadne u sopstveno kreirani kliše sajber emotivca koji se fascinira kolektivnim samoubistvima i ekscentričnim, morbidnim porodičnim pričama on u ovom filmu radikalno minimalizuje svoj post-modernistički stil koncetrišući se isključivo na jednostavnu porodičnu priču o uspostavljanju priželjkivane bliskosti između sina i oca. Prostim jezikom rečeno > "Be Sure to Share" je snimljen kao drama koja može da se bez problema adaptira u pozorišni komad. Samo što je danas malo režisera koji imaju takva mOOa kao Sono da to izvedu bez ikakvih kompromisa i bez namere da udovolje publici. Sono snima zato što je rođen za to. Ne zavaravajte se pričama kako se sve radom postiže. Rad jeste bitan, ali bez talenta nema magije. Njegovi filmovi teku prirodnim tokom kao da su organskog, a ne celuloidnog porekla. Osećaj za detalje koji doprinose građenju uverljivosti i kompaktnosti emocije je maestralan, a neosetni prelazi iz atmosfere uobičajenog svakodnevnog dešavanja u atmosferu radikalnih životnih istina su potpuno briljantni. Na taj način on postiže maksimalnu emotivnu ubedljivost koja funkcioniše na univerzalnom planu. Ponekad mi se čini da je radikalni gerilski poeta Sono vrsta modernog proroka koji nam nepogrešivo ukazuje na ono što je bitno. Još uvek nismo evoluirali do stepena kada nam ljubav neće biti potrebna. Razotkrivajući aktuelno japansko društvo kao konglomerat isfrustriranih individua, unutar sistema koji proždire porodičnu strukturu, Sono nam prikazuje koliko smo se udaljili jedni od drugih, a svoju filozofiju sumira u jednostavnom sloganu - BE SURE TO SHARE.
No comments:
Post a Comment