Stellet licht počinje spektakularnim kadrovima zvezdanog neba koje se transformiše u zoru. Završava se spektakularnim kadrovima sumraka koji se transformiše u zvezdano nebo. Carlos nam šekspirovski poručuje da se ljubavna trougao patnja između početnog i završnog kadra odvija u mikrokosmosu (i to zaista specijalnom mikrokosmosu religiozne nemačke enklave unutar Meksika) za koji je makrokosmos nezainteresovan. Zvezde sjaje svake noći. Neovisno o ljudskoj ljubavi, patnji, životu i smrti. Ali naše je da živimo. Neovisno o zvezdama. Često mislimo da smo mi centar univerzuma i gubimo širu sliku iz vida. Ovo je priča upravo o tome. Kako se lako izgubimo unutar sebe i unutar života. Zaboravljajući na univerzum izvan sebe gubimo se u onome unutar nas.Šta reći ,osim da je genijalan, za film u kojem dvoje preljubnika leže nakon seksa izmučeni patnjama ljubavi i krivice i ona kaže (odlučujući da prekine iscrpljujući odnos) "Mir je jači od ljubavi".
Mir je jači od ljubavi.
Ja odavno nisam čuo tako savršeno jednostavnu istinu/rečenicu.
Ljubavni trougao koji se odvija između Johana, pobožnog i savesnog člana zajednice, njegove takođe pobožne i dobre žene Esther i ljubavnice Marianne je zajebano težak. Zajebano zato što su svi dobri ljudi. Pitanje Johanove ljubavi je teško za sve koji su uključeni u nju jer on zaista voli svoju porodicu i svoju ženu i svoju ljubavnicu. One obe takođe vole njega. Svi se vole. I svi beskrajno pate.
Svaki kadar u ovom filmu je malo umetničko delo. Svaka pauza smisleno doprinosi građenju emotivne tenzije. Svaki lik u ovom filmu (a skoro svi su naturščici) deluje bolno istinito i uverljivo. Pozicioniranje kadrova koji strpljivo "čekaju"na pojavljivanje radnje u njima koja se onda dodatno amplificira pokretima kamere usmerenim prema akterima radnje neodoljivo podseća na Tarkovskog. Kao što i statični kadrovi profila glavnih junaka koji služe dramatizaciji jednostavnih i upečatljivih rečenica podsećaju na Bergmana.
Scena na kiši kada Esther (Johanova žena) izlazi iz kola da bi plakala naslonjena na drvo izgubljena u osećaju gubitka srećne ljubavi koju je delila sa svojim mužem je jedna od emotivno najpotresnijih koje sam gledao u poslednje vreme. Religiozne konotacije usmerene prema malom čudu koje se dešava u filmu su usmerene ka pitanjima žrtvovanja zarad ljubavi. Ako je Hrist umro na krstu zbog ljubavi prema nama, da li to znači da je vrhunski pokazatelj ljubavi kada smo spremni da umremo zbog drugog/drugih?
Jasno je da su Menoniti izabrani zbog njihove uniformnosti koja se ogleda u arhetipski postavljenim ulogama oca, majke, babe, dede, dece...Svi izgledaju slično i svi se ponašaju prema istim kodovima. Samim tim pojavljivanje ovakve ljubavne priče u takvom okruženju samo dodatno stavlja akcenat na postavljenu dramu. Stellet licht je perfektan film. Carlos Reygadas poseduje sve što je neophodno za jednog vrhunskog režisera: osećaj za priču i likove u njoj, precizan tajming kojim inteligentno raspoređuje protok vremena unutar filma, istančan vizuelan osećaj lako uočljiv u briljantoj postavci kamere i fotografije i sopstveni stil kojim boji celokupnu atmosferu filma. Zaista sam dirnut ovim filmom. Na jednostavan način Carlos uspeva da nam prikaže toliko mnogo o ljudskoj duši koja je izmučena pitanjima ljubavi, morala i karaktera. Čista 10-ka. Ovaj film ne poseduje manu.
e,pa ovo moram da hitno odgledam,ako je kerovođa dao 10-ku i to čistu,vau!pozdrav
ReplyDeleteej maks javi mi svoje utiske nakon što odgledaš.
ReplyDeletePrvo, glas profesionalne deformacije - arhitektonska čistota. Kada sam video onu jednostavnu kuću u kojoj živi Johanova porodica i bungalov u kojem je voleo Marianne, zanemeo sam. (Mada, ovo ostvarenje konstatno ostavlja bez teksta.)
ReplyDeleteŠto se samog filma tiče - raj za čula i nečujni atak na emocije, koji vremenom prerasta u nešto intenzivnije... Ako bih morao da ga uporedim sa geometrijskom figurom, to bi definitivno bio krug sa upisanim trouglom koji mu ne dozvoljava da se deformiše. Stellet licht čini da zaboraviš na vreme. Zaista zaslužuje čistu desetku.
ako se ne varam (ti me ispravi) mislim da arhitektura koju si primetio proizvod religijskih verovanja - obzirom da je u pitanju izuzetno pobožna etnička grupacija. odatle jednostavnost, geometrijska pravilnost, nepostojanje ukrasa i svega ostalog što bi moglo da asocira na neskromnost i dekadenciju.
ReplyDeletefilm je zaista raj za čula, a meni je atak na emocije bio prilično čujan:)
Iskreno, nisam mnogo upućen u to kako Menoniti žive (ovo je prvi put da se srećem sa njihovom zajednicom), ali kao što si i sam zaključio, svedenost njihovog životnog prostora je najverovatnije posledica njihovih verovanja. Mada, sa druge strane, imaš i obilje primera sakralne arhitekture koja ne preza od kićenja. :D
ReplyDeleteŠto se tiče emocionalnog udara, da se dopunim - tih je, ali neverovatno snažan, i u pojedinim trenucima eksplodira. :) To što sam rekao da je nečujan nije bilo u smislu - neosetan i slabačak, daleko bilo.
Sjajan film.
u pravu si - katolicizam npr. obiluje kičom. ovde su ipak u pitanju posebne religijske grupacije (mislim da bi prva asocijacija na menonite bili amiši) koje praktikovanje svoje vere vezuju za skromnost, jednostavnost i odsustvo bilo kakvih znakova dekadencije, bahatosti, materijalne razmaženosti itd. Možda je asketizam prava reč za takvu filozofiju života koja se ogleda i u "osiromašenoj" arhitekturi / enterijerima.
ReplyDeleteinače, gledao sam juče njegov drugi film "bitka u raju". uopšte nisam zadovoljan sa viđenim.
^Možda je Reygadas jedan od onih reditelja koji samo povremeno pogode pravo u metu. :D
ReplyDeleteAko ti se dopao Stellet licht, mislim da bi ti prijao i Winterstilte, koji je donekle paralelan ovom filmu. :)
možda je samo bio prepotentan u slučaju "bitke u raju"
ReplyDeletehvala na preporuci za winterstilte...gledaću ga čim ga skinem.
rastura,ako razumeš ,u svim smerovima,znaš ono kad baš osetiš
ReplyDeletepotpuno razumem.a danas je to retkost - mislim da baš osetiš prave emocije iz pravca nečijeg rada.
ReplyDeleteKrug nije geom. figura; ne zameri, idem da skidam film. ;]
ReplyDelete